0
Većini ljudi je udobnije kada ćute, pognu glavu i gledaju svoja posla. Ako ga imaju. I to je samo delić dna sa kojeg, evo već decenijama, ne uspevamo da se odrazimo, kao da imamo olovne cipele na nogama, kaže za Nova.rs, pisac i univerzitetski profesor Mihajlo Pantić.
Mihajlo Pantić (1957, Beograd) je pripovedač, književni kritičar i univerzitetski profesor. Njegove priče prevedene su na dvadesetak jezika i uvrštene su u mnoge antologije u Srbiji i svetu. Najnovije delo „Priče o piscima“ izašlo je nedavno u izdanju Arhipelaga. Pantić piše o Krleži, Pekiću, Ivi Andriću, Živojinu Pavloviću, Edi Popoviću, Svetislavu Basari, ali i o mnogim drugim značajnim ličnostima iz sveta književnosti.
– Nisam ni sanjao da ću napisati tu knjigu – kaže Mihajlo Pantić za Nova.rs. – Nastajala je decenijama, tekst po tekst, u sasvim nepredvidljivom ritmu, raznim povodima i prilikama. Ponekad je posredi sećanje, neka vrsta nehotičnih „memoara“, ponekad želja da nekom iskažem poštovanje, ponekad igra, recimo, kada pišem jezikom i stilom ponekog pisca čije pisanje volim ili uvažavam.
Zanimljivo je da ste otvorili temu u vezi sa Krležom, „veliki pisac koga niko ne čita“? Retko ko će to reći, ali on je zaista malo čitan, iako je jedan od najvećih književnika na ovim prostorima.
– Masovna čitanost nema ama baš nikakve veze sa kvalitetom neke knjige. Najveće naše pesnike ne čita više od sto-dvesta ljudi, pa su oni uprkos tome, ili, hajde da budem ekstreman, možda baš zahvaljujući tome i dalje najveći. Za čitanje velikih pisaca potrebno je znanje, i to ozbiljno znanje, kako biste optimalizovali smisao onoga što je napisano. Dela velikih pisaca su neiscrpljiva, zato ih čitamo stalno, uvek drugim očima, uvek otkrivajući neko značenje koje nikada nije na površini, koje je zatajeno, podrazumevano. Nemam ništa protiv čitanja iz dokolice ili zarad zadovoljstva, naprotiv, ali veliki pisci nisu pisali, niti pišu svoje knjige da bi nas zabavili, nego da bi nam ukazali na to kakav je svet, u kakvoj smo se dolini plača obreli. Ima li boljeg dokaza za to od vremena koje upravo živimo. Ne mislim samo na pandemiju, nego i na sve ostalo, ekološke katastrofe, tehnološku otuđenost, bezdušnost neoliberalnog kapitalizma, ponašanje velikih sila, perfidnost i besramnost politike. Moja generacija je jedna od poslednjih koja je gutala Krležine knjige, delom i zbog toga što nam je obrazovanjem nametnut mit o njegovoj veličini, ali, pre će biti, zbog dubine njegove misli i snage imaginacije koja je neporeciva.
Pišete u knjizi i o Dragoslavu Mihailoviću i njegovom remek-delu „Kad su cvetale tikve“.
– Dragoslav Mihailović je druga priča, njega naprosto volite zato što osećate i vidite da je on jedan od nas, da pripoveda o našem svetu, i da zarad toga „Tikve“ i nekoliko pripovedaka ostaju za sva vremena, pa Petrija, pa „Goli otok“ kao potresno svedočanstvo koje se odupire zaboravu. Njega može čitati svako upravo zbog tog osećanja bliskosti sa Lilikom, Ljubom Šampionom i drugim likovima. I svaka nova generacija čita ga i prihvata sa zadovoljstvom, bez ikakvih poteškoća koje neminovno oseti kada, na primer, uzme Krležine „Zastave” u ruke.
Pominjanje Radomira Konstantinovića izaziva dosta kontroverzi zbog „Filosofije palanke“, ali i zbog doživljaja da je bio otac „druge Srbije“. Posvetili ste mu deo knjige. Kako ga se sećate iz vremena „Beogradskog kruga“?
– Bio je glas razuma u suludom vremenu, eto kako ga se sećam. Pisci ne moraju nužno biti moralni arbitri. Neki to zaista jesu, a drugi su i svojim pisanjem i svojim delovanjem suprotno od toga, pa su ipak značajni i na neki poseban način privlačni. Konstantinović nije bio eksplicitni moralni propovednik, mada ga deo ovdašnje javnosti upravo tako doživljava, već je, kako ga ja pamtim, bio intelektualac i tumač prvog reda, trajno zapitan nad prirodom čoveka, posebno stvaraoca. I negde pri kraju svog veka rekao je da je očaj ono što jedino ostaje današnjem ljudskom biću. Biti očajan znači potvrdu da si čovek, uprkos svemu. Sećam se te njegove misli kao da je izrečena pre pet minuta. I delim je s njim. U stvari, živim je.
„U Beograd stižemo posle devet, nakon šest sati vožnje. Albahari i Pantić hvataju autobus 83 za Zemun i Novi Beograd“ (iz neobjavljenog dnevnika Pavla Ugrinova, 20. 12. 1989, o povratku sa skupa intelektualaca u Sarajevu). Da li se sećate tog odlaska sa Albaharijem 83-kom do kuće i zašto je on kao pisac važan za srpsku književnost?
– Ne sećam se, zato što sam se sa Albaharijem često vozio u tom pravcu. Pamtim neka druga putovanja, uključujući i ona moja u Kanadu, dok je David sa porodicom živeo u Kalgariju. U književnosti nije najvažniji uspeh, mislim da do izvesne mere on odmaže piscu, prisiljava ga da se okrene na pogrešnu stranu i zauzme poziciju iz koje, po mom uverenju, nije moguće pisati, pisanje je usamljenički posao. Od uspeha je mnogo važnije prijateljstvo, čitalačka naklonost, pa, konačno, i osećanje da samim činom pisanja produžavate niz koji je uspostavljen pre vas. Jedno od takvih prijateljstava je ono sa Davidom, još iz vremena dok sam kratko sa njim bio jedan od urednika „Književne reči“, pa sve do danas. David je pisac tihog glasa koji se, međutim, vrlo dobro čuje i raspoznaje u moru ovdašnjih i evropskih književnih glasova. Vezivalo nas je, i vezuje nas, prijateljsko poverenje, ali i zajednički rad. Uređivali smo knjige i časopise, čak smo zajedno i napisali priču „Pat“ u kojoj posle svih minulih decenija više ne razaznajem koja je moja, a koja njegova rečenica. On i inače voli pisanje u „četiri ruke”, pa i tako pokazuje svoju otvorenost i radoznalost, bez koje i nema istinskog pisanja. Pisac je, bar jednim svojim delom, onim koji je rodno mesto mašte, radoznalo dete čak i kada se bavi najtežim egzistencijalnim pitanjima, ili kada detraumatizuje svoje „rane jade“. Ponosan sam upravo na ta moja književna prijateljstva, ona su najbolje što od književnosti možete dobiti.
Kako se sećate Borislava Pekića kao ličnosti i kako vam je delovao njegov ulazak u politiku na početku višestranačja?
– Video sam ga ukupno tri puta, od toga sam samo jednom sa njim razgovarao, a u preostala dva susreta razmenio pozdrave i nekoliko rečenica koje nisu bile ni o čemu drugom nego o književnosti. On je, pre i posle svega, bio vojnik te umetnosti, a politiku je doživljavao kao nužno zlo, negde u sebi, siguran sam, svestan uzaludnosti svih napora da se političkim delovanjem svet zaista promeni nabolje. I osećao je odgovornost, a baš ona danas nedostaje gotovo svim delujućim političarima koji olako izriču praznu, zvečeću rečenicu: „To je moja odgovornost“ i munut potom nastavljaju kao da se ništa nije dogodilo. Stvarna odgovornost je, međutim, nešto drugo, spremnost da podneste žrtvu, po cenu da se više ne bavite tim poslom, da mesto ustupite boljem od sebe, i da se vratite sopstvenoj profesiji. Problem je, avaj, u tome što većina ovdašnjih političara, a najviše onih u izvršnoj vlasti, nemaju profesiju, ne znamo šta su zapravo radili, koja profesionalna ostvarenost ih je preporučila za funkcije koje obavljaju. Pa ste tako u ponedeljak ministar ovoga, u utorak ministar onoga, u sredu ambasador, u četvrtak direktor velikog javnog preduzeća, u petak savetnik nekome i nečemu i tako stalno. Za vikend nisam siguran. Ko je ovde lud, pitam se?
„Možda smo u Jugoslaviji sanjali o slobodi i standardu kakve smo viđali na Zapadu, ali s njima su, na što uopće nismo računali, došli i mržnja, strah, otimačina i zločini“, kaže hrvatski pisac Edo Popović o kojem ste takođe pisali u poslednjoj knjizi. Da li se slažete s njim?
-Političke vođe posle imperatorove smrti nisu videle dalje od nosa, nisu razmišljali o usaglašavanju različitosti, svako je vukao na svoju stranu i balkanski lonac je eksplodirao od unutrašnjeg pritiska. Danas na gotovo svim stranama za rezultat imamo i dalje uporno tinjanje uzajamnih animoziteta, iskazivanje navodne superiornosti u odnosu na druge, potpuno odsustvo demokratije, umrtvljene institucije, korupciju…
Bili ste i urednik romana „Naš čovjek na terenu“ zagrebačkog pisca Roberta Perišića, koji je doživeo veliku popularnost pre petnaest godina kada se pojavio. Kako je došlo do te saradnje, da neko iz Beograda uređuje zagrebački roman?
– Celog života uređujem knjige. U ono vreme nije bilo baš uobičajeno objavljivati hrvatske autore u Beogradu, iz potpuno glupavih razloga. Prihvatio sam poziv „Logosa“ da budem urednik za Srbiju, pa smo tako objavili Igora Mandića, Zorana Ferića, Roberta Perišića… Ponešto sam uradio i na prevođenju savremenih bugarskih pisaca, naprosto zato što mislim da je bolje da susedi sarađuju nego da se gledaju preko nišana, metaforički ili stvarno, u datom slučaju nije od presudne važnosti. Uostalom, predajem i južnoslovensku komparatistiku, znam iz istorije, ali i iz vremena koje pamtim da su južnoslovenske književnosti bile društveno važnije upravo zbog širine prostora, uzajamnih refleksija, poređenja pa i kompetitivnosti. Ranko Marinković je, tako, moj omiljeni pisac, Danilo Kiš je to nekom hrvatskom autoru, a može biti da su oba važni i njemu i meni. Učestvovao sam i u ranoj fazi oblikovanja edicije „Sto slovenskih romana“. Bolje poznavanje, vrlo jednostavno, vodi boljem razumevanju, a bolje razumevanje vodi opadanju pritiska mržnje i makar delimičnoj koroziji stereotipa koji nam u nepredvidljivim istorijskim intervalima dolaze glave.
Koliko su vaši studenti zainteresovani za savremenu književnost, jer moraju tokom studija da čitaju uglavnom klasike, a i na fakultetu nemaju baš prilike da sreću pisce osim, na primer, vas?
– Ne vidim nikakav problem u nesrazmeri izučavanja dela tradicije i savremene književnosti. Naprosto zato što morate usvojiti vrednosti zadate tradicijom da biste se osposobili za razumevanje književnosti našeg doba. Nije to nikakav akademski konzervatizam ili pasatizam, jer da bismo, na primer, razumeli drame Dušana Kovačevića, da bismo ih tumačili na podesan način i, najzad, a na prvom mestu, da bismo uživali u njima, moramo prethodno pročitati makar Steriju i Nušića, i tako redom. Isto važi i za prozu i za poeziju. Dabome, svaki student je poseban, svako ima svoje sklonosti, što do izražaja naročito dolazi na poslediplomskom nivou studija. Neko se u potpunosti posvećuje Andriću, Crnjanskom, Desnici, Selimoviću, neko je skloniji piscima naše savremenosti, da sada ne nabrajam imena, nisam sudija u tim pitanjima, svako je zabavljen svojim krugovima. Studiranje književnosti, nedvosmisleno rečeno, trebalo bi da studenta uputi ka razumevanju svekolike, pa i savremene književnosti, ostavljajući mu pritom pravo izbora, sumnje, kritičkog stava i daljeg istraživanja koje traje celoga života. Studentima ponekad kažem da sam istinski počeo da čitam, pa i da pišem tek kada sam završio osnovne studije, one su postale ram za sliku koju nikada neću dovršiti.
Vi ste profesor univerziteta, niko od predstavnika vlasti još nije odgovarao za lažne diplome, kako to komentarišete?
– Nemam komentar, jer ne znam. Mogu samo da pretpostavim da je većini ljudi udobnije kada ćute, pognu glavu, i gledaju svoja posla. Ako ga imaju. I da je to samo delić dna sa kojeg, evo već decenijama, ne uspevamo da se odrazimo, kao da imamo olovne cipele na nogama.
Bonus video: Vreme zla- priča o …. – gosti Nebojša Dugalić, Isidora Simijonović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
