Miha Colner: Samouki umetnici su danas podložniji marginalizaciji

U Galeriji Božidar Jakac - Muzeju moderne i savremene umetnosti u Kostanjevici na Krki pre nekoliko dana otvorena je izložba „Izvan akademije: Bosilj, Sekulić, Skurjeni, Tisnikar“, koja će trajati do 28. februara. Postavka donosi sveobuhvatan pregled stvaralaštva četvorice izuzetnih slikara druge polovine 20. veka - Ilije Bašičevića Bosilja, Save Sekulića, Matije Skurjenija i Jožeta Tisnikara.

Izložba je nastala na inicijativu kulturnog atašea Ambasade Republike Srbije u Sloveniji Aleksandra Gatalice, a realizovana je u koprodukciji sa Muzejem naivne i marginalne umetnosti. U fokusu postavke su opusi samoukih umetnika u periodu njihovog vrhunca, u vreme kada je stvaralaštvo autora bez formalnog likovnog obrazovanja uživalo veliku popularnost među publikom, ali i značajnu pažnju stručnjaka na međunarodnoj umetničkoj sceni.

O konceptu postavke „Izvan akademije: Bosilj, Sekulić, Skurjeni, Tisnikar“, vezama između četvorice umetnika i njihovom mestu u istoriji umetnosti razgovaramo za Nova.rs s Mihom Colnerom, jednim od kustosa izložbe.

Izložba predstavlja četiri veoma različita umetnika - Iliju Bašičevića Bosilja, Savu Sekulića, Matiju Skurjenija i Jožeta Tisnikara. Šta je bila početna ideja za ovu izložbu i u kom trenutku ste prepoznali da njihovi opusi mogu da funkcionišu kao jedna izložbena celina?

- Početna ideja za izložbu „Izvan akademije“ bila je da se predstave prakse odabranih nekonvencionalnih i samoukih umetnika iz šireg regiona - četiri umetnika u četiri sale velike galerije Galerije Božidar Jakac - Muzeja moderne i savremene umetnosti.

Kako smo na osnovu kontakta i diskusija sa kolegama iz Muzeja naivne i marginalne umetnosti iz Beograda i Jagodine imali nameru da predstavimo radove Bašičevića Bosilja i Sekulića, bilo nam je bitno da kontekstualizujemo njihove opuse sa radovima umetnika iz našeg bližeg, lokalnog okruženja: logično smo izdvojili hrvatskog umetnika Matiju Skurjenija koji je živeo i radio u Zaprešiću, gradiću koji možda najizrazitije pripada našem lokalnom miljeu, i slovenačkog umetnika Jožeta Tisnikara koji je živeo i radio u Slovenj Gradcu i stekao je ikonični status u slovenačkom i međunarodnom kontekstu.

Isto kao što se Bašičević Bosilj i Sekulić ne mogu svrstati ni u jednu kategoriju umetničkih stilova i žanrova, tako su i Skurjeni i Tisnikar izuzetno jedinstveni u mnogim pogledima. Skurjeni je blizak poetici magičnog realizma i nadrealizma, a Tisnikar je negde na granici između grotesknog naturalizma i magičnog realizma. Dakle, ovu četvoricu umetnika povezuje njihova nekonvencionalnost, svesno kršenje formalnih i konceptualnih pravila likovne umetnosti i njihova proleterska pozadina: svi su oni samouki slikari koji su počeli kao amateri i u svojim srednjim godinama i starim danima postali priznati i popularni stvaraoci.

U kakvom odnosu stoje dela Bosilja i Sekulića s delima Skurjenija i Tisnikara? Šta ih, osim samoukosti i delovanja izvan akademskih i dominantnih umetničkih krugova, suštinski povezuje?

- Bašičević Bosilj i Sekulić na prvi pogled deluju vrlo spiritualno i fantazijski, ali se u njihovim praksama pojavljuju i određene refleksije stvarnog života. Na sličan način su i Skurjenijeve slike odraz njegovih snova i sećanja, ali su istovremeno i aktuelne, u duhu vremena. Tisnikarevi radovi su refleksija njegovog svakodnevnog života i sećanja, a istovremeno se odazivaju na opštu društvenu stvarnost.

Na neki način su radovi sva četiri umetnika izuzetno univerzalni u smislu bavljenja nekim fundamentalnim pitanjima pojedinaca i celog čovečanstva. Ko smo mi, čega se bojimo, za čim čeznemo, gde odlazimo i kako sebi objašnjavamo svet u kom živimo? Dakle, u njihovim delima mogu se pronaći neka najprimarnija osećanja i pitanja ljudske vrste koja su istovremeno arhaična i moderna, koja se ne menjaju hiljadu godina.

Ako sagledavamo samu likovnost njihovih dela i vizuelne jezike kojima se služe, šta biste izdvojili kao posebno važno u opusu Ilije Bašičevića Bosilja, i Save Sekulića?

- Svakako je u opusima obojice, Bašičevića Bosilja i Sekulića, u formalnom smislu bitna jaka stilizacija likovnog jezika; obojica - u suštini sva četvorica - nemaju potrebu za realističnom (ili apstraktnom) reprezentacijom narativa koji prikazuju u svojim delima. Njihove slike i crteži ostaju na nivou znakova i simbola koji su primarni, a istovremeno izuzetno kompleksni.

U opusu Bašičevića Bosilja svakako je važna njegova bliskost arhaičnoj i ljudskoj izražajnosti, a istovremeno i ambivalentnost u značenjima njegovih dela. Pojedini radovi mogu pružiti jedan od ključeva interpretacija uz pomoć svojih naziva, međutim njih nikad ne valja razumeti doslovno, nego metaforično. Sa druge strane Sekulić u sličnom maniru stilizuje svoje motive, ali su oni u formalnom smislu poprilično ornamentalni i fantastični, a po pitanju njihovih značenja mnogo su više autobiografski pošto u slikama prikazuje ono što ga lično dotiče - ili fascinira ili opterećuje - kao pojedinca i kao pripadnika kolektiva odnosno društva.

Sva četvorica polaze od konkretnih životnih iskustava, ali ih pretvaraju u fantastične, simboličke ili izrazito lične svetove. Koliko je upravo odnos biografije i imaginacije važan za razumevanje njihovih dela? I postoji li opasnost da se njihov rad previše tumači kroz njihove životne priče?

- Neminovno je da se životna iskustva pojedinog umetnika odražavaju u njegovim delima; to onda važi i za četvoricu ovde predstavljenih umetnika. Činjenica da su počeli da rade kao potpuni „autsajderi“ izuzetno je bitna, kao i činjenica da su prošli kroz divlja vremena ratova, nestašice i društvene marginalnosti. Njihov proleterski pedigre (svi su bili seljaci i/ili radnici) i svest da ne pripadaju vodećoj društvenoj kasti sigurno je ostavila veliki trag u njihovim praksama. S druge strane, njihovi se radovi mogu iščitavati i bez poznavanja biografskih činjenica, jer su krajnje univerzalni i šire relevantni. Ali svakako je za dublju analizu njihovih umetničkih praksi potrebno poznavanje ličnih biografija. To je obično tako u svim oblastima umetnosti.

Kakvu poziciju Skurjeni i Tisnikar imaju u istoriji slovenačke umetnosti i kako se na njihov rad gleda u široj kulturnoj javnosti? Da li su i dalje na neki način percipirani kao „autsajderi“ ili su postali deo prihvaćene, zvanične umetničke kulture?

- Skurjeni je svakako ušao u kanon hrvatske i šire evropske istorije umetnosti. Tako je i Tisnikar u slovenačkom miljeu ikoničan umetnik koji je bio istovremeno međunarodno prepoznatljiv. Njihovi opusi su vrlo dobro poznati i popularni u obe zemlje i šire.

Koliko su još uvek percipirani kao „autsajderi“ veliko je pitanje. Akademska i institucionalna sfera u oblasti vizuelne umetnosti nije se mnogo promenila, a svakako ne u pravcu veće inkluzivnosti i raznolikosti umetničkih praksi; jer još uvek se pokušavaju sistematizovati likovni stvaraoci po kategorijama, žanrovima i stilovima. Tako da će činjenica da su Skurjeni i Tisnikar bili samouki umetnici koji nisu sledili akademske normative svoga vremena, a kamoli trendove i tendencije, verovatno zauvek određivati njihov položaj u kanonu istorije umetnosti.

Danas su samouki umetnici možda čak više podložni marginalizaciji. Naime, većina umetnika je danas školovana na akademijama i trenutno u oblasti kulturne industrije nema više toliko prostora za tzv. „autsajdere“. Za razliku od druge polovine 20. veka, danas bi seljak, radnik ili penzioner sa svojih šezdeset ili sedamdeset godina, koji je počeo nedavno amaterski da slika, vrlo teško postao bitan protagonista u oblasti kulturne industrije i deo kanona istorije umetnosti.

Da li je postavljanje dela četvorice umetnika u neposredan dijalog promenilo i vaš pogled na nekog od njih? Da li ste tokom pripreme izložbe otkrili veze ili razlike koje vam ranije nisu bile toliko očigledne?

- Kako Galerija Božidar Jakac i njeni kustosi nisu specijalizovani za područje neakademske umetnosti, kako god se već zvala u toku istorije (primitivna umetnost, naivna umetnost, art brut, „outsider art“, umetnost samoukih umetnika), mogućnost dubljeg uvida u prakse tih umetnika u procesu pripreme izložbe neosporno je promenila pogled na njihove umetničke prakse.

Dakle, dogodili su se novi pogledi i čitanja. Pre svega, ispostavila se neopterećenost četvorice umetnika konvencijama i normama u svetu umetnosti i u kulturnoj industriji, njihova sklonost ka magičnim i fantazijskim elementima u slikarstvu i fundamentalna egzistencijalna tematika, koja nije opterećena teorijskim diskursima nego proizlazi direktno iz života kao takvog. Isto tako postavlja se pitanje impulsa za umetničkim stvaralaštvom koje je kod neakademskih i amaterskih umetnika bazirano na potpuno drugačijim pretpostavkama - dakle, nije vezano za društveni status i materijalne beneficije, nego za prostu potrebu za stvaranjem.