Da nije bilo Entonija Bordejna, Mark Lanegan možda i ne bi napisao knjigu “Sing Backwards and Weep” (“Pevaj unazad i lij suze”). A da Lanegan nije takav kakav jeste, njegova knjiga bila bi tek jedna od mnogih rok autobiografija, a ne sirova i istovremeno bolno iskrena ispovest ispisana u formi memoara koji ne štede nikoga, a ponajmanje autora.
„Pišući ovu knjigu nisam doživeo katarzu“, saopštio je Mark Lanegan kada je predavao čitaocima tek odštampanu „Sing Backwards and Weep“.
To je jedna od onih knjiga kakvu čovek mora da napiše, a on zamalo da je ne dovrši. Mnogo puta pomišljao je da jednostavno digne ruke, ali je nastavio da piše, rekao je novinarki „Gardijana“ Džud Rodžers, zato što je obećao prijatelju da će napisati memoare. Taj prijatelj bio je Entoni Bordejn, kuvar sa imidžom rok zvezde, autor dokumentaraca i knjige „Poverljivo iz kuhinje“.
Još kada je Laneganu trebalo da izađe knjiga stihova „I Am the Wolf“ („Ja sam vuk“), nazvana po njegovoj pesmi sa albuma „Phantom Radio“ (2014), Bordejn ga je ubeđivao da je začini autobiografskim komentarima. A onda ga pritiskao da piše dalje.
– Entoni mi je rekao da u njoj „iskrenost mora da se podigne do tog nivoa da ti bude neprijatno, kako to ne bi bila tek neka buđava rok autobiografija“. A to je poslednja stvar koju bih ikad uradio. Možda će ovo zvučati smešno, ali ne bih ni radio nešto što nije književnost – ispričao je Lanegan.
Marka Lanegana (56) baš i nije lako zamisliti kao nekadašnjeg kapitena školskog tima, niti kao studenta okruženog knjigama naređanim u univerzitetskoj biblioteci. Već u prologu opisuje scenu iz 1997. godine u kojoj ga policajci vade iz kola, kod njegovog drugara transvestita pronalaze drogu, on kod sebe nema isprave, priseća se da mu je pasoš ostao u stanu u blizini, “na stočiću prepunom lula za krek”. Revoltiran zbog zaustavljanja, kaže policajcu svoje ime, na šta mu on odgovori: “Mark Lanegan? Zar ti nisi nekad bio pevač?”. U to vreme je još bio frontmen benda „Screaming Trees“, iako su do tada već manje-više rekli sve što su imali, a da se u priči punoj buke, besa i psihodelije nisu međusobno poubijali. A pad i novi uspon tek su sledili.
Lanegan je prvobitno zamislio da u knjizi piše samo o periodu dok se bavio muzikom, da uopšte ne piše o svom detinjstvu, ali su mu „rekli da nije stvarao svoju muziku iz vakuuma, da mora da bude neka priča iza svega toga“. I, krenuo je od početka, od rođenja sa pupčanom vrpcom oko vrata, uz majku sklonu ispadima besa i nasilja, sa jedne i oca ogrezlog u alkohol, sa druge strane. Odatle izvire mračni svet Marka Lanegana.
„Roditelji su mi bili proizvod krajnjeg siromaštva i surovih lišavanja“, piše. Pripao je posle razvoda ocu, „dobrodušnom, brižnom čoveku koji mi je želeo dobro, ali nije mogao da me kontroliše“. Jer, Mark je, nabraja u svojim sećanjima, do svoje 12. godine postao „opsesivni kockar, alkoholičar poletarac, lopov i porno zloća“, a sa 18 su mu u dosijeu bile upisane provale, krađe po prodavnicama, posedovanje droge, vandalizam, prevara sa osiguranjem…
U međuvremenu je video Igija Popa u magazinu „Krim“ u lokalnoj prodavnici ploča i primio se na pank. Sa 21 godinu bio je u bendu „Screeming Trees“ jer mu se učinilo da je bavljenje muzikom (koliko puta smo to čuli do sada?) bio jedini izlaz iz „prašnjavog grada sa kravama“ na mapi upisanog kao Elenburg.
Uspeli su da od prvog albuma „Clairvoyance“ (1986) do “Dust” (1996) isteraju sedam ploča i vrate se 2011. da dodaju „Last Words“ kao osmi. Frontmen piše o „beskrajnim, nezahvalnim“ turnejama sa svojim protograndž „bendom koji mu se nije dopadao, ali je u njemu morao da ostane da bi zarađivao i plaćao svoju naviku da se drogira“. Knjiga, inače, na više mesta prerasta i u hroniku zavisnosti. (Heroin se u knjizi, prebrojali su dokoni recenzenti, spominje 102 puta.)
Najbliži prijatelji su mu Kurt Kobejn (Nirvana), Lejn Stenli (Alice in Chains) i Džefri Li Pirs (Gun Club). Kad se takvo društvo okupi, jasno je da su oko njih uglavnom gitare, gomile ploča i dileri.
Lanegan sa posebnom nežnošću piše o Kobejnu. Upoznali su se na svirci „Nirvane“, osnovane tek godinu ranije. Svirku su prekinuli posle samo četiri pesme, ali je Mark u njima video nešto. „Šetao sam, vraćajući se u svoju deprimirajuću udžericu, sa elektricitetom u koracima i novootkrivenim zamahom duha. Upravo sam doživeo nešto dotaknuto veličinom“, opisuje u knjizi.
Frontmeni „Screeming Trees“ i „Nirvane“ započeli su i zajednički, nikad završeni projekat u kom su svirali Ledbelijeve pesme, Lanegan se preselio u Sijetl i redovno su se viđali… To što 5. aprila 1994. nije odgovorio na telefonski poziv, gledajući sav zarozan neku seriju na TV-u, nikada sebi nije oprostio. Zvao ga je Kurt. Nekoliko sati kasnije pucao je sebi u glavu.
„Upoznao sam ga mnogo pre nego što je postao super zvezda. Doživljavam ga kao dragocenog mlađeg brata. To osećanje krivice ću uvek nositi sa sobom“, kaže Lanegan.
Bira reči i kada govori o tome kako se upoznavao s muzikom Nika Drejka, Lenarda Koena, Tima Hardina, Van Morisona, opisuje kako je bio dirnut koncertom Nila Janga sa kojim su 1996. delili binu njegov bend i „Oasi“s. (Ali, svakom svoje – Lijama Galagera nazvao je „dosadnim komarcem“ i opisao njihovu tuču.)
Senka smrti visi kao zavese kroz celu knjigu. „Tuga izbija u bujicama“, piše Lanegan, jedini preživeli iz društva. Prethodno je pisao o odlasku Džefrija Li Pirsa. Poslednji redovi su opis pustoši nakon što mu javljaju da je umro Lejn Stenli.
Knjiga se završava u 1997. godini. Tek posle će doći i njegovo pevanje u „Queens of the Stone Age“ i pobeda nad zavisnošću od opijata i njegovi najbolji solo albumi… Pojedini recenzenti, spremni čak da „Sing Backwards and Weep“ nazovu „najbrutalnijim rok memoarima ikad napisanim“, primećuju da je moglo da bude više priče o tome kako Lanegan stvara pesme. Da li će biti nastavka? Teško.
„Ne. Nema šanse. Ne bih sebe podvrgavao svemu tome ponovo“, rekao je Lanegan novinarki „Gardijana“.
A ni Bordejna više nema i ne može da ga privoli.
„Sve što sam dobio je otvaranje Pandorine kutije pune bola i jada. Zašao sam u sve to i prisetio se svega što sam ostavio iza sebe pre 20 godina“, kaže autor knjige.
Međutim, pisanje i zalaženje u sve to donelo mu je još nešto – pesme za novi album.
„Počeo sam da pišem ove pesme onog trenutka kada sam završio knjigu i shvatio da u njima ima dubokih emocija jer su sve povezane sa sećanjima iz ove knjige. Laknulo mi je što sam se iznenada vratio muzici. Tada sam shvatio šta mi je poklonila knjiga: ove pesme. Veoma sam ponosan na ovu ploču“, naveo je Lanegan.
Taj album nazvao je „Straight Songs of Sorrow”, a izlazak je najavljen za 8. maj.
Na koricama Laneganovih memoara stoji i blurb s potpisom Nika Kejva: „Mark Lanegan – primitivan, brutalan i apokaliptičan. Šta tu ima da se ne voli?“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare