0
Indukovane podele, indukovana mržnja, nisu zanimljivi, ali jesu opasni. Vrlo osiromašuju naš život. Možda je vreme da građani sami nametnu neke teme, kaže u intervjuu za “Novu” dobitnica NIN-ove nagrade za 2022.
U Atelju 212 danas je svečano uručena NIN-ova nagrada Danici Vukićević za roman “Unutrašnje more” (izdanje “Nojzac”).
Danica Vukićević, je do sada pisala poeziju i pripovetke, a ovo joj je prvi roman. Svaka od dve stotine stranica njenog romana „Unutrašnje more“, sadrži kratke prozne zapise o književnosti, književnim pravcima, piscima, sujetama, egu, ambiciji, karijeristima, veri, strahu od nepoznatog, mizoginiji, nasilju, talentu, klasama, politici, feminizmu…
Danica je tek sedma žena koja je dobila NIN-ovu nagradu i drugi put se desilo da dve godine zaredom (prošle je priznanjem ovenčana Milena Marković, prim.aut.) prestižno književno priznanje ode spisateljicama u ruke.
– Ne napušta me dobro raspoloženje. Niti će – kaže na početku intervjua za Nova.rs Danica Vukićević, nekoliko dana nakon dobijanja NIN-ove nagrade.
Ponovo je jedna pesnikinja, nakon Milene Marković, dobila NIN-ovu nagradu za debitantski roman. Kako to komentarišete? Neki novi trend ili slučajnost?
– Primetila sam da se javnost (književna) oko toga pomalo uznemirila. U ime pesnikinja koje izlaze bez dozvole na nepoznatu teritoriju sa zastavicom/zastavom da je pobodu, izvinjavam se, i imam jedan predlog: pozivam romanopisce da pokušaju da osvoje novu teritoriju – poeziju. Možda će im biti prijatno, kao u banji.
Koliko ste dugo pisali roman, i kako je uopšte došlo do njega? Kako se “formirao”?
– Verovatno pet godina… Krenulo je od prve rečenice. Eksplozija je otkrila tunel, pa sam ušla da vidim šta tamo ima. Išla sam sve dalje.
Ko su vaši likovi?
– Ideje, jezik, predmeti, prizori, sudbinska ispadanja, muzika, performativi, kamenje, sećanja, trans, senke… Rođaci, prijatelji, književnici, izvođači…
“Osvežavajuća je totalna opuštenost i dostojanstvena nepretencoznost koju je u javnost donela Danica Vukićević osvajanjem NIN-ove nagrade”, napisao je neko na društvenim mrežama. Kako vam to zvuči? Prija vam?
– Ko god je napisao/napisala, volela bih da tu osobu zagrlim. Divno je. Zahvalna sam na tome.
Napisali ste u vašem romanu “Unutrašnje more” da će dobra književnost opstati “sakrivanjem”, a ne “promocijom”. Danas se umetnici i pisci masovno izlažu na društvenim mrežama, na ceni je samoreklamerstvo, svako je “svoja sekretarica”… Kako to izbeći, a opet doći do čitaoca?
– Pokazalo se da je preterivanje u tom biznisu predumišljaja, namenskog pisanja, pisanja na silu, izazvalo zamor i nezainteresovanost kod zamišljene/željene/pretpostavljene publike. Ovo je donekle i pobuna čitalaca, promena paradigme dolazi i odatle, iz neočekivanog smera.
Pišete u knjizi: “Voli se i Uelbek. Odskora i Bolanjo. Ti otresiti beskompromisni muškarci uzor su srpskome muškarcu koji teži književnoj slavi.” Ne sviđaju vam se Uelbek i Bolanjo?
– Što bi rekli, nisam čitala, ali mi se ne sviđa. To se odnosi na praćenje trendova, na preterivanje u aktuelnom. Treba nam više (kosmičkih) struna, ne samo nametnuta, preporučeni alter je polukomičan.
„Razlika između ženskog i muškog pisanja je ogromna”, pišete u romanu. Zašto? Šta pod tim mislite?
– Suprotno od onih koji razlikuju samo dobru od loše književnosti, ja se oslanjam i na matrijarhe književne. Na moćne boginje književne.
Žene više konzumiraju kulturu od muškaraca, žene više čitaju i kupuju knjige od muškaraca. Zašto je kultura nekako više “ženska”?
– Ako stvaraš svet, ako ga razaraš, stvaraš–razaraš naizmenično, umoran si od toga, kako da predahneš, kako da se opustiš uz igle i pletivo. Bogu sitnica žene se neprikriveno klanjaju. Skriveno i otvoreno uživaju.
A opet, da se nadovežemo na prethodno pitanje, vi ste tek sedma dobitnica NIN-ove nagrade. To je paradoks, zar ne? Ili je ovo jednostavno “svet muškaraca”?
– Živele žene, živeli muškarci, živela deca, živele transrodne osobe, ptice, psi i ostali…
Kakvi ste kada je u pitanju dnevna politika, da li vas zanima da reagujete ili više birate distancu? Da li čovek koji participira u javnom životu mora da se izjasni?
– Indukovane podele, indukovana mržnja, nisu zanimljivi, ali jesu opasni. Vrlo osiromašuju naš život. Svako se prema tome javno ili tajno izjašnjava. Možda je vreme da građani sami nametnu neke (nove/važne) teme.
U kakvom društvu građani Srbije danas žive? Srđan Valjarević kaže da je ovde sve tabloidno. Kako se vama čini?
– U društvu čija je društvenost vrlo iscrpljena, mršava i slaba. Trebalo bi malo time da se pozabavimo, mi, društvena bića.
Kada živiš u metropoli
Ti ženo s čukljevima i
Podočnjacima
Ti starče s velikim
Flekama po ćeli
Ti devojčice s buljavim očima//
Nervirate me//
Kada živiš u metropoli
Ne čudiš se što neko ide usred zime
U majici s kratkim rukavima
Niti biciklisti po ledu
Kada živiš u metropoli
Usklađen si s 100 čuda
I 1001 noći
Kada živiš u metropoli srećeš slavne glumce i glumice
Videla sam Žilnika ispred Teranove
Htedoh da ga pozdravim Žilniče
Ali mi se ne poznajemo…
Kada živiš u metropoli
Čudni i čuda su čips.
(nova i još neobjavljena pesma Danice Vukićević, njen poklon za čitaoce Nova.rs)
Bonus video: Danica Vukićević, dobitnica Ninove nagrade
