Magični Ćira (2): Postao sam pisac kad mi je heroin rasturio bend

Kultura 13. jun. 202221:01 > 22:14
Podeli:
Zoran Ćirić Magični Ćira Foto:Privatna arhiva

Nema Zvezde, nema navijača, a nema ni Piksija, koji je sam sahranio sopstvenu legendu i raskrinkao sebe kao pohlepnog potrčka - a nekada je bio, kao, "plejmejker!", kaže u intervjuu za Nova.rs Zoran Ćirić - Magični Ćira (1962, Niš).

“Ćirić je akrobata. Piše bez zaštitne mreže. Pleše na gitarskoj žici razapetoj iznad glava zgranute publike. On je hrabar, neustrašiv, žonglira rečima. grebe ih krvavom trzalicom po pergamentu napravljenom od sopstvene kože”, napisao je legendarni Žikica Simić povodom nove knjige eseja “Magični geto” (Magnus, Beograd) Zorana Ćirića – Magičnog Ćire.

I zaista, Ćirić piše o svojim rokenrol herojima kako bi oni sami verovatno najviše voleli da neko o njima piše, jer Magični je ozbiljan posvećenik i znalac rokenrol mitologije, i verovatno je najveći srpski rokenrol pisac već decenijama. U “Magičnom getu” su zastupljeni eseji o Čaku Beriju, Polu Makartniju, Beriju Vajtu, Eltonu Džonu, Henku Vilijamsu, ali i o mnogim drugim frikovima i velikanima popularne muzike.

Donosimo vam nastavak  intervjua sa Magičnim, čiji prvi deo možete pročitati OVDE.

Foto: Miroslav Lavrenčić/Promo

Jezik kojim pišeš je pun igre reči, „žongliraš rečima“, kako kaže Žikica Simić. Tu su kalamburi, poetske slike, oksimoroni... Svako ko čita tvoj rukopis odmah može da primeti pismenost, načitanost, jezik pravog i plodnog pisca. Kada si tačno shvatio da si stvoren za pisca i da ćeš se time u životu baviti?

- Ne verujem da je postojao taj momenat u kojem sam doneo odluku da ću postati pisac. To ne biva. Ono čega se dobro sećam - postao sam prozni pisac kada sam definitivno digao ruke od pokušaja da napravim ozbiljan bend, i kada se rat zahuktao. Do tada sam već objavio dve knjige pesama, i odmah dobio Brankovu nagradu za prvu knjigu (“Rio Bravo”, 1990), ali kako su mi sve češće pozivari i vojna policija čukali na vrata, bežeći od mobilizacija skontao sam da moram momentalno preći na pisanje priča, a ja sam ionako te pesme i tada doživljavao kao "super, super kratke priče".

Želeo sam da učinim makar nešto "veliko", da na efektan način ovekovečim neke od svojih glavnih opsesija, jer mi je glava bila više u torbi negoli na ramenima. I tako sam se bacio na pisanje priča o životu i delu Čaka Berija, što će postati poznato kao “Zlatna dekada”. Upravo u vreme kada se pojavila ta knjiga priča - koja je momentalno postala podzemni hit - po ko zna koji put mi je heroin rasturio bend. Ali, barem sam imao odličan materijal za nove priče, koje više nisam prestajao da pišem evo do dana današnjeg.

Kako se živi danas u gradu na Nišavi, kako je tebi u Nišu?

- Ne živim uopšte. Krijem se i preživljavam kao senka svoje senke. Tako je jedino moguće sačuvati svoj svet, svoj mir i nemir. Već sam više puta kazao i napisao: Niš je skraćenica za Ništilište. I šta onda možete da očekujete? Još masovniji masakr od slučaja "Zozovača"? Još spektakularnija samoubistva koja su u ovoj betonskoj spavaonici postala svakodnevna pojava? Jedino što je u Nišu živo to je mržnja koja postoji između "domorodaca" i "kosovara". Bogami, u verbalnom smislu, Niš je već postao "srpski Bejrut" - ali, mogu vam reći da su građanski ratovi dosadna besmislica.

Barem ja imam bliska iskustva s nasiljem. Nikada ne smetnite s uma da sam pravosnažnom presudom označen kao potencijalni ubica. Ono famozno suđenje "opasnom manijaku" Ćiriću možda i najpreciznije govori o mračnom potencijalu koji se krije u južnjačkoj prestonici srpskog polutanizma. Niš jeste paradigma Srbijice i to sam imao na umu kada sam stvarao Nišvil - jedan od dva mita u srpskoj književnosti koji je nastavio da živi i izvan književnosti. A drugi mit je - a šta drugo? - taj arhetipski antiheroj Magični Ćira. Uzgred budi rečeno, koji je još od živih srpskih pisaca stvorio neki mit koji se "primio" među čitaocima, zalutalim ili namerno pogubljenim? Molim?

Zoran Ciric Magicni Cira Nisvil
Zoran Ćirić Magični Ćira Foto:E-Stock/Kostadin Kamenov/Promo

Šta kao nekadašnji Zvezdaš, i član svetog trojstva Niša (Šaban, Piksi i Magični) misliš o današnjim navijačima i napadima na Piksija?

- Ne mislim ništa. Nema Zvezde, nema navijača, a nema ni Piksija, koji je sam sahranio sopstvenu legendu i raskrinkao sebe kao pohlepnog potrčka - a nekada je bio, kao, "plejmejker!". Postoje samo Arkanovci koji sebe nazivaju "Delijama". A postoje i "ljudi iz uprave". Zanimljivo koliko u tom užasu ima bizarnih likova, koji su prevazišli svaki model negativca. Pa nisam ja slučajno napisao fudbalski triler "Zaustavno vreme" (2014) za koji i dalje tvrdim da je najbolji roman o srpskom usudu nakon sloma titoističke iluzije.

Često spominješ desperadose, i likovi u tvojim romanima i pričama su često takvi profili... Ko su danas desperadosi, šta je danas "kodeks desperadosa"?

- Desperadosi su deo moje književne mitologije i ikonografije. Dakle, čista izmišljotina. Otkud ti ideja da takvi likovi uopšte mogu da postoje u tzv. stvarnosti? Pa "moji desperadosi" su jedini način izbavljenja iz te superbanalne, neljudske stvarnosti! Njihov rat protiv te nemani čini siže većine mojih pripovesti.

Zoran Ćirić Magični Ćira Foto:Privatna arhiva

Demokratija je ovde u dronjcima, ljudi su ponovo apatični i izgubljeni. Gde je Srbija danas po tebi?

- Srbija? Kakva Srbija? To ne postoji još od 1. decembra 1918, a 5. oktobra 2000. neki brižni gospodari su izvršili deratizaciju i sterilizaciju glogovog kolca, uverivši se da je vampir srpstva ispario u virtuelni nihilizam. Dok preostali Srbi statiraju kao avatari u reklamama za tuđu bolju budućnost. Tako to ide. Svi nebeski narodi su neviđeni trendseteri.

Negde si skoro rekao da već živimo apokalipsu, stvarno tako misliš? Nisi ni malo optimista kada je u pitanju budućnost sveta?

- Uh, to već postaje užasno predvidljivo. Elem, već čitavu deceniju pišem i govorim o tome kako mi živimo Apokalipsu, tako što se digitalizujemo kao ludistički internet. A ovaj globalni karambol je otpočeo onog trenutka kada je politička korektnost ustoličena kao jedina zvanična religija. I dokle više da ponavljam da je politička korektnost sinteza svih totalitarizama, te da je njen jedini cilj satiranje, uništenje, brisanje i poslednjeg traga ljudskosti, a ljudskost se može iskoreniti samo ako iskorenite umetnost.

Zato je tzv. "duh vremena" još od kataklizmičnog rušenja Berlinskog zida izrazito neumetnički. Međutim, kao što vidimo, gospodari sveta su se toliko zaigrali da su sami sebe doveli na fabrička podešavanja - i tako počeli da imitiraju likove, zaplete i peripetije iz Ćirićevih priča i romana. Možda nisam optimista ali sam svim tim vladajućim novim prosvetiteljima izašao na crtu bez premišljanja - i, evo me i dalje na crti, koju sile progresa i mega-eskstra-super profita nikako ne uspevaju da precrtaju.

„Nikada nisam išao na svetu planinu u potragu za izgubljenom dušom koja bi trebalo da bude deo mene. Ne verujem u te stvari i ne mislim da čovek treba da traga za bilo čim. Sve je jasno čim ugledaš ženu s kojom deliš putovanje i ostalu zabavu.“ Stojiš iza ovoga i dalje?

- Naravno. Kao što stojim iza svega što sam napisao. Zar može drugačije?

Bonus video: Vlalukin čita iz knjige ''Kaporova školica''

Komentari

Vaš komentar