Magični Ćira (1): Razočaran sam što Milena Marković nije odbila NIN-a

Kultura 12. jun. 202218:53 > 18:59
Podeli:
Foto: Miroslav Lavrenčić/Promo

Ja sam totalni fan popularne muzike. Ne verujem ni u kakvo znanje, u umetnosti je emocija sve. Nisam enciklopedista - ja sam pisac. Tačnije, rokenrol pisac, kaže u intervjuu za Nova.rs Zoran Ćirić - Magični Ćira (1962, Niš), povodom svoje nove knjige "Magični geto" (Magnus).

“Svi pišu o rokenrolu. Prava inflacija. Niko, međutim, ne piše kao Magični. Pomoću „tajnih elektroda“, kojima ga je obdario jedinstveni talenat, Magični pravi električnu, visokonaponsku analizu ove muzike”, napisao je legendarni Žikica Simić o novoj knjizi eseja “Magični geto” (Magnus, Beograd) Zorana Ćirića – Magičnog Ćire.

I zaista, Ćirić piše o svojim rokenrol herojima kako bi oni sami verovatno najviše voleli da neko o njima piše, jer Magični je ozbiljan posvećenik i znalac rokenrol mitologije, i verovatno je najveći srpski rokenrol pisac već decenijama.

U “Magičnom getu” su zastupljeni eseji o Čaku Beriju, Polu Makartniju, Beriju Vajtu, Eltonu Džonu, Henku Vilijamsu, ali i o mnogim drugim frikovima i velikanima popularne muzike.

Foto: Promo

Donosimo vam prvi deo intervjua s tvorcem kovanice Nišvil i dobitnikom NIN-ove nagrade za roman "Hobo" za 2001.

„Oduvek sam imao naročitu sklonost prema marginalcima, autsajderima, gubitnicima - takvi su i likovi o kojima ovde pišem“, stoji na početku u takozvanom predgovoru „Magičnog geta“. Otkud ta sklonost?

- Mislim da je to, barem u mom slučaju, sasvim prirodno. Svi moji omiljeni pisci pisali su uglavnom o takvim tipovima, a isto važi za moje muzičke ili filmske heroje, na čijim delima sam odrastao. Mada, posle svega, nisam siguran da sam ikad uspeo da odrastem. Ali, nikada se nisam opterećivao time.

Kad se udruže talenat za pisanje i ozbiljno znanje iz oblasti rokenrola, soula, džeza i bluza, dobijemo ovakve eseje koji slave muzičare kao umetnike i živa bića sa svim svojim porocima. Šta je tu stvarno, a šta izmišljeno?

- Ja sam totalni fan popularne muzike. Dalje, ne verujem ni u kakvo znanje, u umetnosti je emocija sve. Nisam enciklopedista - ja sam pisac. Tačnije, rokenrol pisac. Čitavog života “pišem muziku”. A taj utisak nestvarnog, izmišljenog, to je valjda otud što svi moji eseji, na bilo koju temu, funkcionišu kao priče - u kojima jedino faktografija nije izmišljena. Postoje ipak neka žanrovska pravila koja se moraju poštovati. U stvari, mnogo toga u “Magičnom getu” deluje izmišljeno jer su biografije muzičara o kojima pišem neverovatno zanimljive, mešavina melodrame, trilera, komedije, tragedije, horora i pornografije. Gde ćeš jaču kombinaciju?

Zoran Ćirić - Magični Ćira
Zoran Ćirić - Magični Ćira Foto: Miroslav Lavrenčić

Pišeš panegirike Beriju Vajtu i u „Magičnom getu“, ali imaš li utisak da je on generalno dosta potcenjen, nekako nije cool. Svi su se muvali i petingovali uz njegovu muziku, ali retko ko ga pominje kao uzora ili bitnog muzičara. Zašto?

- To je taj paradoks kao proizvod ovdašnje skorojevićke i snobovske svesti. Pazi, ne postoji iole analitičan tekst na srpskom jeziku o muzičarima poput Berija Vajta ili Eltona Džona - a radi se o velikim umetnicima. Ali, eto, oni se doživljavaju kao rutinski mejnstrim, kao profani superstarovi. Zaboga, oni nisu "alternativni", nisu "mračni", nisu "art", ah! Ne, oni su "samo" vrhunski majstori, kompozitori i pevači, neprevaziđeni u svom žanru! Ali, u ovoj knjizi ipak preovlađuju manje poznata imena, neki potpuno opskurni likovi, koji imaju kultni status, pre svega u svetu r&b i soula. Za Edija Hintona ili za Berta Bernsa ili za Džina Klarka se tu i tamo moglo ponešto čuti, ali Beti Kračer, Lu Kortni, Ron Matlok... I ja sam neka od tih imena otkrio tek u poznim godinama.

Beri Vajt Foto: Baranski / AFP / Profimedia

I želeo sam da to otkrovenje - a to je golema radost! - podelim s ovdašnjim inače malobrojnim muzičkim zanesenjacima. Naravno, mnogi koji me nešto bolje poznaju ovih dana me zbunjeno pitaju gde su u knjizi Smoki Robinson, Kertis Mejfild, Stivi Vonder, Marvin Gej, Solomon Bark, Frenki Miler, Tauns Van Zant, Voren Zivon, Pol Vesterberg ili Lusinda Vilijams - spisak mojih heroja je prilično dugačak. E, sad, ko je čitao makar nešto od Ćirića mogao je da se s tim i ostalim velikim imenima susretne u mojim pričama, romanima ili ranim pesmama - neki su čak i među glavnim likovima, a neki naprosto svojom muzikom suštinski oblikuju naraciju, stavaraju atmosferu, erotsku ili gotsku, zavisi od dramaturgije i strukture svake pojedinačne priče ili romana.

Rej Dejvis iz Kinksa je jedan od tvojih najomiljenijih muzičara u rokenrolu i pop muzici, generalno. Njega često pominješ, i u ovoj knjizi je prisutan, kao i Pol Makartni, između ostalog.

- Želeo sam da pišem - delikatno i ljubavnički kao Isidora Sekulić o Njegošu! - o njihovom čudesnom delu, čiju veličinu i dalje mnogi uzimaju zdravo za gotovo. Zapravo, smatram da ne postoje potcenjeniji geniji u popularnoj muzici od ove dvojice - a radi se o najvećim belim rokenrolerima, u svakom smislu! Međutim, ovde se i dalje Makartni posmatra isključivo kao bivši Bitls, koji je posle pevao sladunjave hitove, iako je taj isti, jurodivi i nadzemaljski talentovani Makartni stvorio desetak i više remek-dela u solo karijeri, dok je opus Reja Dejvisa i njegovih Kinksa najvećim delom, osim onih ultimativnih hitova, potpuno nepoznat! A Kinksi nikad nisu snimili loš ili osrednji album! Mislim da sam upravo na slučaju Reja Dejvisa definitivno shvatio u kakvom svetu živim. Samo da mi je TO učinio, bio bi najveći, a učinio je još milion čuda pride! Svakako da je potpuna budalaština usuditi se da porediš ova dva genija - koji ruše definiciju genija u umetnosti.

 

U tvom opusu je dosta prisutna „džezistička“ atmosfera, pisao si često o svojim omiljenim džez muzičarima, ali priče o njima nema u ovoj knjizi.

- Nisam veliki poznavalac džeza, mada sam ga uvek slušao, ali samo jedan uzan krug imena, od Armstronga do Stena Geca. Ne podnosim fri-džez kao ni tzv. fuziju, koje počivaju na zločinu koji je izvršio loše nadrogirani Majls Dejvis, kradući muziku Slaja Stouna i Džimija Hendriksa i Džejmsa Brauna, tako što je dao onom bečkom radniku Zavinulu da to prearanžira u mutant koji je nazvan "džez-rok", a koji kurcu nije vredeo! Sramota - ali džankiji ne znaju za sramotu. Međutim, Majlsov kvintet iz '50-ih je vrh! To sam upoznao preko svog oca, kao god i Reja Čarlsa ili Frenka Sinatru. Ali, to je već mnogo intimnija priča...

Takođe, fakat je da su umetnici poput Mingusa presudno uticali i na moje pisanje i na moj život. Koliko se sećam, napisao sam dosad barem dva teksta o njemu, kao što sam pisao i o Djuku Elingtonu, Bili Holidej, Diziju Gilespiju, Telonijusu Monku, Četu Bejkeru, Lesteru Bouviju... Ali, nisam te tekstove uvrstio u “Magični geto” jer smatram da je džezistička kultura apsolutno autonomna i autohtona te nije baš uputno mešati je s rokenrol fenomenom. To su, jednostavno, bitno različite muzike, mada zajedno čine ono što predstavlja vrhunac umetnosti 20. veka, a naziva se "Great Black Music".

„Hobo“ je pre više od 20 godina uzeo NIN-a, bilo je to kao neko malo čudo tada, nešto slično je možda i s knjigom Milene Marković „Deca“. Šta misliš o Mileni?

- O, to je bio totalni šok za establišment. Književni komesari su toliko pobesneli da su naterali žiri da, nakon godinu i po dana, kad se pojavio "Smrt u El Pasu" (2003), izda zvanično saopštenje kako će naredni Ćirićevi romani biti izuzeti iz trke za NIN-a, jer je on već dobio tu nagradu! E, to je ono što se zove presedan. To jest, najveći skandal u istoriji te buđave nagrade koja je trajno osakatila i ono malo talentovanih pisaca koji su pokušali da postanu slavni "regularnim" putem. Bez lažne skromnosti, samo su Crnjanski i Ćirić uspeli da pobede to čudovište koje sam krstio kao "Ninosaurus", dok se veliki Krleža, kao rođeni otpadnik, pravio da nije ni primetio da je dobio nekakvu "nagradu" - što je bio briljatni primer rokenrol strategije! A što se tiče Milene Marković, sticajem okolnosti, bio sam među prvima koji je čitao njene pesme i među prvima koji ju je hvalio, smatrao sam to svojom dužnošću jer je poezija već tada bila klinički mrtva.

Foto: Miroslav Lavrenčić/Promo

Sećam se, Flavio Rigonat mi je u to vreme bio izdavač, negde na prelazu vekova, i jednom prilikom mi je tutnuo knjigu "Pas koji je poj'o sunce". I dopalo mi se, onako, iz cuga. I kasnije, šta god od njenih pesama da sam čitao, to je bilo meni odlično. Mislim da je uz Miodraga Raičevića i Vladu Kopicla, Milena Marković najveći srpski pesnik u ovom veku. Pored toga, i ona je dokaz da je sva ta fama oko NIN-ove nagrade, u stvari - živi upiš! Mislim, ona je pesnikinja, i tako se oduvek i predstavljala, a "eksperti" joj za poemu dodele nagradu za najbolji roman?!? Vrlo harmsovski nesporazum! Iskreno, bio sam zbunjen i pomalo razočaran kad nije odbila nagradu, to bi joj bio potez kojim bi ušla u legendu, i još više razbucala ovdašnju pseudointelektualnu pseudoelitu. Ali, možda je ono drsko i pronicljivo pankersko devojče koje sam upoznao pre više od 20 godina, u međuvremenu sazrela i postala praktična osoba. A to nije nikakav zločin, zar ne?

Kada si bio popularan tokom 90-ih, prihvaćen si bio uglavnom od publike koja je po difoltu liberalna, prozapadna, levičarska... Međutim, ti si se poslednjih godina ideološki udaljio od tog sveta, i ta publika kao da te polako zaboravlja. Ko je tvoja publika danas?

- Publika? Ne interesuje me publika već čitaoci, oni pravoverni, a takvih je oduvek bilo malo. Ali, iskreno, nikada se moje pisanje ni najprefinjenijem čitaocu nije dodvoravalo. I nikada nisam mozgao ko to mene čita ili koja je moja potencijalna publika, budući da sam uvek pisao isključivo za sebe. Transponovati rokenrol estetiku u književnost, slaveći pri tom onu klasičnu veliku literaturu - zar to može biti komercijalno u Srbijici? A ti još spominješ nekakvu ideologiju, i smešne pojave poput "levice"!?!

Nikada me nikakva ideologija nije interesovala. Bio sam i ostao pacifista, i to vrlo žestoki, vrlo vatreni, ali presni život me je surovo uverio da ti tzv "obični, mali ljudi" genetski žele rat, da im je prolivanje krvi nešto poput disanja. Nikada nisam bio usamljeniji nego u onom prelomnom periodu 1989-1992. Potezali su pištolje na mene, pretili batinama i robijom, psovali mi majku kukavičku i majku ustašku, ali nisam odstupio... Udaljio sam se od svih jer sam želeo da pišem, da dovršim svoju svetu misiju - zato ja nemam karijeru ali imam opus!

Zoran Ćirić Foto: Dušan Mitić Car

Nije nikakva tajna da se taj "kontroverzni" Magični, rođeni kontraš i bundžija po navici, glasnije od bilo koga protivio bilo kakvoj vezi između umetnosti i politike. Nema većeg zločina od politizacije umetnosti, to sam ponavljao kao mantru, kao molitvu i kao kletvu - okružen ne piscima već interesnim sferama, lobijima i sektama. To je najprecizniji foto-robot naše književne scene. Nisam nikada mario za uspeh, nisam igrao ni demokratske ni patriotske igrice, nisam se klanjao trendovima, komesarima, estradno ustoličenim idolima i svetim kravama, sve sam to odjebao bez ikakvih velikih reči, bez senzacionalizma, nisam izigravao mučenika, uvek sam podjednako mrzeo i populizam i elitizam, a sa nacionalizmom sam terao sprdnju jer je nacionalizam jedna smešna i jadna pojava koja je zarazna poput ljudske gluposti, baš kao i demokratija, moja omiljena meta za svakovrsnu zajebanciju.

Naravno, ništa mi od toga nisu oprostili, niti sam ih ikada molio za bilo kakav oprost, niti sam želeo da naknadno objašnjavam neke svoje javno izrečene stavove. Jer nisam nikome presuđivao, nisam se postavljao iznad drugih, nisam izigravao ni sudiju ni mudrijaša ni moralistu. Samo sam se igrao sa onim što sam imao na raspolaganju i od toga pravio i izmišljao svakakve priče o ljudskom udesu. Mene će možda zaboraviti, ali moje pisanije će opstati poput usmenog predanja.

Nema te već godinama u javnosti, slabo se pojavljuješ bilo gde, povukao si se iz književnog sveta... 

- Sklonio sam se davno od svetine jer mi se sve zgadilo! Ne zaboravi da nijedan domaći pisac nije imao tu vrstu slave, bez ikakve mašinerije iza sebe, što mi je davalo neograničenu slobodu. I zato sam mogao da se zezam izvan svih granica dobrog i lošeg ukusa. Toliko sam bio prisutan u svim mogućim i nemogućim medijima da sam mogao da steknem vrlo bogat uvid u stanje stvari - kako u samozvanom establišmentu tako i u samozvanom andergraundu. Rijaliti šou je umetnički film za ono što se kod nas dešava! Pametnom jednom dosta, što reče slavni filozof.

Sutra na portalu Nova.rs: Magični Ćira (2) : Postao sam pisac kad mi je heroin rasturio bend

Bonus video: I dalje se kotrlja - Gosti Branko Rosić, Brajan Rašić

Komentari

Vaš komentar