Poznato je da niko nije toliko siguran u svoje znanje kao oni koji ne znaju šta sve ne znaju. I koji, ne znajući šta sve ne znaju, misle da znaju sve. Upravo takvi znalci su sudbinu Beograda - i ne samo Beograda, nego cele zemlje - uzeli u svoje ruke, kaže akademik Ljubomir Simović u razgovoru za "Novu".
„Obradovali ste me kad ste mi rekli da ste našli štampariju“, kaže nam akademik Ljubomir Simović dok se dogovaramo za razgovor. Jer Simović je čovek žive reči i reči odštampane na papiru. Pesnik, rođen u Užicu 1935. godine, piše rukom i na pisaćoj mašini. Od kada je debitovao „Slovenskim elegijama“ (1958) do sada objavio je 14 pesničkih zbirki, brojne izbore iz svoje poezije, četiri njegove drame izvođene sa uspehom širom nekadašnje Jugoslavije i van zemlje (posebno „Putujuće pozorište Šopalović“), autor je romana „Užice sa vranama“, knjiga eseja o pesnicima i slikarima, članaka o događajima u Srbiji… Njegova dela prenose se i u elektronski oblik, da budu i tako sačuvane i približene novim generacijama čitalaca, a on sam zvuči prilično zabrinuto kada dela nekih njegovih prethodnika, iz neznanja ili možda perfidnih namera, budu izbačena iz lektire ili im bude pripisano nešto što nisu napisali.
Ovih dana je, skoro 20 godina posle prvog, objavljeno drugo izdanje vaših izabranih pesama koje je, pod naslovom „Sreda u subotu“ načinio Branko Kukić. Kako sada gledate na njegov izbor?
– Branko Kukić već 40 godina uređuje jedan od naših najekskluzivnijih časopisa, „Gradac“. I uređuje biblioteku „Alef“, u kojoj je objavljeno ovo drugo – valja istaći: znatno prošireno – izdanje te knjige. Kukić ima specifičan ugao gledanja, on delo o kome piše stavlja u kontekst širi od uobičajenog, tako da u svojim analizama dolazi do zaključaka i rezultata koji se razlikuju od ustaljenih i opšteprihvaćenih. Mene raduje što se moja poezija može čitati i na način na koji je čita, i na način na koji o njoj sudi, Branko Kukić.
Pesme doživljavaju različite interpretacije, i u novim kontekstima otkrivaju i različita značenja. A nekad se i zloupotrebljavaju, kao nedavno pri proslavi Dana pobede nad fašizmom i Dana Evrope, kada su u program akademije, među stihove Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića i Branka Miljkovića ubačeni i ljotićevski stihovi. Kad je to otkriveno, autori su se branili tvrdeći da su to stihovi Momčila Nastasijevića. Šta kažete o tome?
– Sudeći po snimcima koje sam naknadno video, na toj akademiji se našlo mnogo toga čemu tamo nije bilo mesto. Po meni, tamo nije bilo mesto ni Vučiću ni Dodiku. Ali da se vratimo tim stihovima. Kada su se suočili sa protestima zbog korišćenja ljotićevskih stihova, autori ili recenzenti scenarija akademije izjavili su da su to stihovi Momčila Nastasijevića, koji je umro 1938. godine, i koji, prema tome, nije mogao biti ljotićevac; pa, prema toma, ni ti stihovi nisu mogli biti ljotićevski. Te stihove je Nastasijeviću mogao da pripiše samo neko ko Nastastijevića nije čitao, i ko ništa ne zna o njegovom delu. I tako su od jedne bruke i sramote napravili dve: u proslavu Dana pobede nad fašizmom prokrijumčarili su – iz neznanja ili sa namerom – stihove iz nekog ljotićevskog zbornika, koje su kasnije, da bi se opravdali, pripisali pesniku koji ih nije napisao. Pesniku koji se smatra svecem našeg jezika i pesništva. Čitanje tih stihova na ovoj akademiji je sramno. A podmetanje tih stihova Nastasijeviću je greh.
U svoje vreme ste govorili i o tome kako u Srbiji već više od 30 godina ne postoji književni život. Zašto je to tako? Kome smetaju knjige i književni život?
– To je duga priča, sa mnogo uzroka i repova. O tome sam već govorio i ne bih želeo da se ponavljam. Ali, da skratim priču. Braneći se od pandemije, i od izolacije na koju nas je osudila, ove zime sam se vratio klasicima. Čitao sam Prusta, Tolstoja, Dostojevskog, i pri kraju proleća sam stigao do Bulgakova. Pritom sam proveravao sve ono što sam, ko zna pre koliko godina, u tim knjigama podvlačio. Nadam se da nije teško pretpostaviti koliko su mi te knjige pomogle da prezimim jednu od najgorih zima u svom životu. Ali dok sam čitao te knjige sve češće mi se nametala sumnja da nove generacije, orijentisane na tablet, na internet i društvene mreže, uskoro uopšte neće osećati potrebu za knjigama Prusta, Tolstoja ili Dostojevskog. Pa sam se pitao: da li je iko u Srbiji danas čitao Vojislava Ilića ili Boru Stankovića? Kako će izgledati svet koji ne zna za Servantesa ili Rablea, za Dantea ili Vijona, za Blejka ili Getea? Kad me skole ta pitanja, što bi rekao Ezra Paund, „od toga da zaspim ne mogu“.
Rekli ste, ne tako davno, da imate utisak da je Srbija uključena u „Amnezijator“ Dušana Otaševića i da je odavno „zaboravila sve“.
– Pre svega, da čitaoce podsetimo da je taj Otaševićev objekat, „Amnezijator“, „mašina koja briše sećanje, i briše veze između uzroka i posledica“. A ja postavljam pitanje: da nije uključena u taj „Amnezijator“, da nije zaboravila sve, da nije zaboravila njihove biografije i njihovu političku prošlost, da li bi Srbija danas, u 21. veku, dovela na vlast sve te radikale, espeesovce i julovce? Da li bi njih danas bilo na našoj političkoj sceni da nismo prošli kroz taj Otaševićev „Amnezijator“?
Na pitanje šta smatrate najpogubnijim posledicama sadašnje vlasti naveli ste, u svoje vreme, to „što su nam institucije Vučić i Vesić“ i izrazili ste bojazan da bi epilog njihove vladavine moglo biti pretvaranje Beograda u palanku bez prošlosti i identiteta. Svoju knjigu o tim problemima nazvali ste „Odbrana Beograda“. Ko bi mogao da odbrani Beograd, i kako?
– Poznato je da niko nije toliko siguran u svoje znanje kao oni koji ne znaju šta sve ne znaju. I koji, ne znajući šta sve ne znaju, misle da znaju sve. Upravo takvi znalci su sudbinu Beograda – i ne samo Beograda, nego cele zemlje – uzeli u svoje ruke. Već je i samo ukidanje Glavne železničke stanice bilo dovoljno da shvatimo s kim imamo posla. Ali mi, izgleda, to nismo shvatili, i Beograd je nastavio da se razvija po meri znanja i ukusa Vučića i Vesića. Tako smo doživeli i Savamalu, tako smo dobili i onakav spomenik Stefanu Nemanji, i Beograd na vodi, a ako bi se ostvarilo ono što planiraju da izgrade na Makišu, a što bi ugrozilo vodena izvorišta, moglo desiti i da dobijemo Beograd bez vode.
Nažalost, nije ugrožen samo Beograd. Na Staroj planini su reke zarobljene u 60 malih hidroelektrana. U bari Revi je 20 hektara šume zatrpano betonskim otpadom. U Jadru i Rađevini prete da otvore rudnike jadrita i litijuma, što bi ugrozilo sve reke, i Drinu i Savu, i što bi dovelo do raseljavanja stanovništva. Nadležna ministarka otvaranje tih rudnika opravdava visokom cenom tih ruda, a pritom gubi iz vida cenu vazduha, vode i zemlje. Javnost nema uvida ni u posledice otvaranja tih rudnika, ni u odnose sa stranim investitorima, ni u uslove pod kojima im se ustupaju hektari i hektari poljoprivrednog i građevinskog zemljišta. Ne zna se ni koliko je koštalo podizanje spomenika Stefanu Nemanji, ni zašto je cena jednog kilometra pruge ili autoputa u Srbiji nekoliko miliona evra veća nego u Sloveniji. U čijim džepovima završava ta razlika? Imaju li ti džepovi dna?
Milisav Savić je, upitan u anketi našeg portala ko bi bio idealni predsednički kandidat, spremno odgovorio: Ljubomir Simović. Vi, međutim, smatrate da na političku scenu treba da stupe novi ljudi. Ko su ti ljudi i gde su?
– Bilo bi najprirodnije da te ljude tražimo u opoziciji. Ali, s jedne strane, naša je opozicija rascepkana, nedefinisana, a često i veoma konfuzna. Pogledajmo jedan primer te konfuzije. U novinama čitam da će POKS (Pokret za obnovu kraljevine Srbije) podržati kandidaturu predsednika DSS-a za predsednika republike. I to se obrazlaže očekivanjem da će se taj kandidat, ako bude izabran za predsednika republike, zalagati za obnovu monarhije. S druge pak strane, opozicija je izložena svakodnevnoj, bezočnoj i bezobzirnoj satanizaciji. A ta satanizacija, hteli mi ili ne, daje rezultat. Bilo kako bilo, ja te nove ljude ne tražim na političkoj sceni, nego među onima koji brane reke Stare planine, koji brane Jadar i Rađevinu, Dobrinju, Jagodinu, baru Revu i Krnjaču, Košutnjak i Frušku goru, koji Novi Sad brane od sudbine Beograda na vodi… Pritom, za početak, imam u vidu apel Aleksandra Jovanovića Ćute da „Zakon o zaštiti životne sredine bude iznad svih zakona“.
„I pitam se šta će nas spasiti: / bog, revolucija ili higijena?“ napisali ste u pesmi „Košava“. Ima li nam spasa, ili će sve odneti košava i poplave?
– Iz dana u dan pratim sudbinu osmomesečnog Gavrila Đurđevića iz Kragujevca, koji boluje od spinalne mišićne atrofije, i koji je ovih dana konačno otišao na lečenje u Budimpeštu. Molim Boga da se iz Budimpešte svojim roditeljima, svojoj braći, i svima nama, vrati izlečen.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar