1
Jedna ružna reč ne može se izlečiti ni sa deset hiljada drugih reči. Neizlečiva je, poručio je laureat Nobelove nagrade, književnik Laslo Krasnohorkai.
Mađarski pisac Laslo Krasnohorkai ovenčan je Nobelovom nagradom za književnost u Stokholmu. I dok je čast da održi slovo o novom nobelovcu pripala profesoru Andresu Olsonu, mađarski književnik je zato pre nekoliko dana, pred članovima Švedske kraljevske akademije, održao tradicionalno počasno predavanje u okviru Nobelove nedelje.
U iskrenoj ispovesti, isprepletanoj dugim rečenicama i dramskim pauzama Laslo Krasnohorkai je govorio o anđelima koji više ne postoje, dostojanstvu koje je zamrlo, pobuni koja možda nikada neće doći…
Iako je običaj da počasni govori laureata Nobelove nagrade budu ispunjeni zahvalnošću zbog najznačajnijeg literarnog priznanja na svetu, te refleksijom na sopstveno književno putovanje, ili odbranom vlastite poetske imaginacije Krasnohorkai nije „ponudio“ ništa od toga.
– Isprva sam želeo da podelim s vama svoje misli na temu nade. Ali, kako je moje skladište nade prazno, pričaću o anđelima – bile su reči kojima je govor započeo 122. laureat Nobelove nagrade za književnost.
Krasnahorkai je odbacio nebesku ikonografiju umetnosti koja dolazi sa Zapada, sve one, kako je rekao, krilate glasnike Botičelija ili Leonarda da Vinčija. Ti „anđeli iz davnina“, ustvrdio je, sami su bili poruka, božanske izjave u telesnom obliku koje najavljuju „red, pravac i vertikalni kosmos, onaj gore i onaj dole“.
Naše doba, sugerisao je, proganjaju „novi anđeli“. Oni hodaju među nama u jednostavnoj, uličnoj odeći, bez krila su i neprepoznatljivi su nam, osim ako ne izaberu drugačije. A najrazornija karakteristika im je nemost.
– Samo stoje tu i posmatraju nas. Tragaju za našim pogledom. Vape da ih pogledamo da bismo im preneli poruku. Samo nažalost mi tu poruku nemamo.
Uočava, kako je naveo, užasavajuću priču tih novih anđela koji stoje pred njim:
– To je priča da su to žrtve, žrtve: i ne za nas, već zbog nas, za svakog od nas ponaosob, zbog svakog od nas, anđeli bez krila i anđeli bez poruke, a sve vreme znajući da postoji rat, rat i samo rat – rat u prirodi, rat u društvu, i taj rat se vodi ne samo oružjem, ne samo mučenjem, ne samo uništenjem. Naravno, ovo je samo jedan kraj lestvice, ali i na drugoj strani rat se odvija jer je za to dovoljna jedna ružna reč – konstatovao je Krasnohorkai, dodavši da je zapravo jedna ružna reč dovoljna da budu ranjeni večno. I ta jedna ružna reč ne može se izlečiti ni sa deset hiljada drugih reči. Neizlečiva je…
I pošto od nade i anđela nema ništa Krasnohorkai se ironično okrenuo „dostojanstvu ljudskih bića“ i „postignućima“:
– Izmislili ste takva oružja koja bi mogla više puta da unište čitavu planetu Zemlju. A onda ste izmislili nauke i to tako fleksibilno da sutrašnjica ima prednost nad onim što se danas može samo zamisliti i uništiti.
Krešendo ljudskog napretka, po sudu novog nobelovca, ne vodi prosvetljenju, već u blatnjavu ravnicu duhovne praznine.
– Konačno, u skladu s istorijskim napretkom, vi ste, potpuno i krajnje iznenađeni, počeli da verujete ni u šta… I spremni ste da se preselite u ravnice, gde će vam noge potonuti a to blato vas progutati.
U nadmetanju s Bogom, ocenio je Laslo Krasnohorkai, nikada ne uhvatimo one zle. Zapravo, ustvrdio je da između boga i đavola nema nade, nikakve:
– Otpora, pobune onih potlačenih nema. Voz kao da nastavlja dalje, idući od stanice do stanice, ali nema više mesta na kom se iz voza može sići…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
