Kao klinac čudo od deteta, koji je cepao Hendriksa i Stonse, ali ne i Bitlse: Otkrivamo nepoznate detalje iz života novog nobelovca

"Teško bi bilo pobrojati koje je sve elemente kritika izdvojila kao ključne kvalitete Krasnahorkaijevog pripovedanja; ipak, čini se da tajna, kako domaćeg tako i međunarodnog, uspeha ovog pisca leži u njegovoj sposobnosti da stvori jezivu sliku nekakvog (tobožnjeg) predapokaliptičnog stanja, ali uz obaveznu dozu ironije i vrcavog (crnog) humora kojim se raskrinkavaju lažni proroci, narodni usrećitelji, i izvrgava ruglu tadašnji - mada u dobroj meri i današnji - novogovor zvanične ideologije i (medijske) propagande", zapisao je u jednom davnašnjem tekstu profesor Filološkog fakulteta i prevodilac dva dela ovog pisca na srpski Marko Čudić.

Po Čudiću, Krasnahorkaijev pomalo staromodni, mada ne i "sveznajući" pripovedač ne komentariše niti iznosi vrednosne sudove, ali se na osnovu fokusa pripovedanja lako može nazreti da stoji na strani poniženih, da saoseća, iako često na vrlo ironičan, katkad i surovo crnohumoran način, sa marginalcima i idealistički nastrojenim osobenjacima različite vrste ko je je društvo odbacilo.

- Čudnovati, sumorni, od sveta odsečeni polufantastični svetovi u kojima se odigravaju radnje Krasnahorkaijevih romana i pripovedaka - premda se jasno raspoznaje da je reč o mađarskim nedođijama u drugoj polovini dvadesetog veka - nagnali su kritiku da u njemu prepozna (možda i jedinog) mađarskog predstavnika markesovskog "magijskog realizma" - beležio je Čudić.

I dok će se sada svi baviti literarnim opusom mađarskog pisca, zanimljivo je da je Laslo Krasnahorkai, kao klinac, priželjkivao jednu sasvim drugačiju karijeru. Naime, bio je neka vrsta džez "čuda od deteta". Bio je, kako je govorio u jednom razgovoru za "Paris Review", profesionalni muzičar od četrnaeste do osamnaeste godine života. Uzor mu je bio Telonius Mank.

- Svirao sam ne samo u džez grupi već i u rok. Naši koncerti su bili zabave za ljude iz radničke klase. U to vreme izvori džez ili rok muzike bili su veoma oskudni. Postojale su samo dve radio stanice - Radio Slobodna Evropa iz Minhena i Radio Luksemburg. Naši snimci su bili veoma lošeg kvaliteta, jer smo snimali direktno sa radija - tajno, naravno, jer je to bilo zabranjeno. Imao sam poznanika, doktora u bolnici u Đuli, koji je imao ogromnu kolekciju ploča, i dozvolio mi je da presnimavam iz njegove zbirke. A kako sam izabrao najbolju muziku, ne znam... Svirali smo Cream, Them, Blind Faith, Džimija Hendriksa, Aretu Frenklin, Dasti Springfild. Najkonvencionalnija grupa bila je Kinks - pričao je pisac, sećajući se da su izvodili i numere Erika Bardona i Rolingstonsa, ali ne i Bitlsa.

Još jedan kuriozitet je da je u tom triju, kad mu je bilo samo 14 godina, svirao s bubnjarom koji je imao 50, koliko i basista. Takođe je i pevao, ali u drugoj, rok grupi. Rokenrol je, priznao je jednom, otkrio kasno i to zahvaljujući Beli Taru.

- Bela je živeo u divnom malom stanu usred Budimpešte. Šetao se po jednoj prostoriji čitav dan, ali uvek uz muziku. Dejvid Bouvi, Lu Rid, Niko…

Upravo je Tar adaptirao prva dva Laslova romana i napravio filmove "Satan's Tango" i "Werckmeister Harmonies".

- Cela ta priča počela je 1985. godine, nakon što je objavljen moj prvi roman. Bela, njegova žena Agnes i ja želeli smo da snimimo film o "Satantangu", ali Bela je bio omražen čovek u mađarskom filmskom svetu. Išao je od jedne do druge filmske kompanije. Konačno nam je neko rekao da je zabranjeno raditi "Satantango". I rekao sam Beli: Dobro, idi kući, idem i ja, gotovo je. I dve nedelje kasnije, Agnes je došla kod mene i molila me da napišem novi scenario, jer bi u suprotnom Bela izvršio samoubistvo... Naravno, to je bila zamka, koja me je naterala da radim sa njim. I s Belom je to bilo više od saradnje. Sve sam mu dao, a on je uzeo to sve - prisećao se.

Pričao je i kako umetnik ima samo jedan zadatak - da nastavi ritual. A da je taj ritual čista tehnika. Govorio je i o moći jezika:

- Moć reči je za mene jedini način da se približim ovoj skrivenoj stvarnosti. Svako je izmišljena osoba i, u isto vreme, stvarna osoba. Pripadam fiktivnom i stvarnom svetu - u oba sam carstva. I vi. I svi. Nisam ezoterik. Stvarnost mi je toliko važna da uvek želim da budem svestan svake mogućnosti.

Kazivao je i kako su Homer, Šekspir, Dostojevski, Stendal ili Kafka - u nebeskom carstvu:

- To su sveti ljudi! Ne treba da govorimo o detaljima, već o celini dela ili ličnosti. Ako si jednom, samo jednom, delom dokazao da si genije, posle toga si, u mojim očima, slobodan. Možeš napraviti sranje. I dalje ćeš ostati apsolutno ista sveta osoba, a to sranje je sveto sranje, jer prešavši tu granicu, ta osoba je neranjiva. Uveren sam da je Franc Kafka činjenica u carstvu kojoj se, iz daljine, mogu samo diviti. Osećam radost što ovo carstvo postoji i što su ličnosti kao što su Dante, i Gete, i Beket i Homer postojale, i postoje sada, za nas. Siguran sam da sve što mislimo o ovim figurama, ovim svetim figurama, ima nešto zajedničko - kazivao je, kao i to da su mu, kao piscu detalji najvažniji.

- Najsitniji detalji su pitanje života i smrti. Greška u rečenici me ubija. Zato ne mogu da podnesem da čitam svoje knjige, jer je skoro nemoguće napisati knjigu, na tri stotine stranica, bez i jedne ritmičke greške.

https://www.youtube.com/watch?v=J2BvET6ou_4