Podeli:
Foto: Krzysztof Zatycki / Zuma Press / Profimedia

Totalitarizam kao moderni, sveobuhvatni despotizam koji uz pomoć terora teži da zagospodari svim aspektima života svojih građana - podanika - razarajući preduslov svake istinske slobode je danas, u vremenu globalno prisutne komunikacijske tehnologije jači i sveobuhvatniji nego ikada, ocenjuju, između ostalog, u razgovoru za Nova.rs članovi grupe Laibach.

“Grupa je trenutno veoma zauzeta i ako želite intervju najbolje da požurite sa pitanjima jer ostali novinari već stoje u redu”, odgovoreno nam je na poziv za razgovor sa članovima Laibacha. Nije ni čudo. Ove godine obeležavaju 40 (!) godina rada, pripremili su tim povodom seriju projekata za ovo leto i jesen u doba pandemije i vanrednih situacija. Njima su vanredne situacije, možda bi se moglo reći, redovna pojava. Kada je ova avangardna grupa osnovana, svet nije bio spreman za njihov izraz, a o tadašnjoj Jugoslaviji da se i ne govori. Bili su misinterpretirani, osporavani, pa i proganjani. Četiri decenije, 15 studijskih albuma i pregršti kompilacija, saundreka i živih albuma kasnije, posle nebrojenih koncerata i provokacija neretko praćenih skandalima, Laibach je i dalje spreman da iznenadi. Kada snime album, relevantna muzička štampa odmah stavlja njihove slike na naslovne strane, a i mimo toga, kao onda kada su otputovali na nastup u Severnu Koreju, završavaju u udarnim terminima televizija i na udarnim mestima u mejstrim medijima. O Laibachu se pišu eseji i snimaju se dokumentarni filmovi. I sve to ne iscrpljuje fenomen ovog benda. Članovi Laibacha uhvatili su malo vremena i na naša pitanja odgovaraju kolektivno.

Kad kažete 40 godina od nastanka Laibacha, na šta prvo pomislite?

Na fenomen vremena. I na večito vraćanje istog.

Kažete da ono što Laibach radi svako može da tumači na svoj način, ali i da vas često pogrešno tumače. Kakva tumačenja su najbliža onome što ste vi zamislili kao Laibach?

Nikada nismo rekli da nas pogrešno tumače. Laibach je fleksibilan i širok pojam, zato svako tumačenje može biti relevantno, ali uvek, naravno, najviše govori o onome ko tumači. Laibach je samo zbir tih tumačenja.

Bili ste često na udaru cenzure i osporavanja i u nekadašnjoj Jugoslaviji i van nje. Šta vam je tokom ovih 40 godina najteže palo?

Cenzura nam je uvek bila inspirativna, pa tako i danas kad cenzure zapravo ima više nego u nekadašnjoj Jugoslaviji. Možda nam najteže padaju prirodne nepogode i katastrofe, kao što je ova situacija sa virusnom pandemijom, jer je “neprijatelj” nepoznat i teško ga je definisati i još teže uhvatiti se sa njim u koštac.

“Sloboda predvodi narod” Foto: Promo

Film o Laibachu u Severnoj Koreji kao da je danas snimljen. Zaključili ste tada da je “Severna Koreja u mnogim stvarima otvorenija od Severne Amerike”. Objavili ste krajem prošle godine i EP “Party Songs”. Hoće li se Severna Koreja ostati veliki “Trumanov šou” ili će se menjati i kako? Da li je to uopšte potrebno?

Za sada će Severna Koreja ostati veliki ”Trampov šou” i situacija se neće menjati dok god američka vojska ostaje u Južnoj Koreji. Ona je tamo naravno isključivo zato, da nadgleda Kinu (koju opkružuje sa još desetak vojnih baza), a Severna Koreja, koja služi isključivo kao tampon zona, samo je kolateralna žrtva, za koju u toj i takvoj situaciji nema izlaza. Istorijski bi svakako bilo pravedno da se jedan narod Severne i Južne Koreje jednom konačno može udružiti, ali to se još dugo neće dogoditi – ako ikad uopšte.

Sa druge strane, po gradovima SAD sada gledamo proteste ljudi koji “ne mogu da dišu”, izazvane brutalnim ubistvom Džordža Flojda i to tako što ga je predstavnik represivnog aparata gazio čizmom po vratu. Kako vidite ovo što se u Americi događa danas?

To svakako nije ništa posebno za Ameriku gde je rasizam i fašizam čvrsto utkan u samu bit američke ekonomije i politike. I tako će biti dokle god neoliberalistički koncept kapitalizma bude diktirao njezinoj demokratiji.

Postoji li odgovarajući saudntrek za to, treba li ga uopšte tražiti?

Ne treba ga puno tražiti, ima ga oduvek dovoljno svugde, naročito u dominantnoj američkoj popularnoj kulturi, filmovima, rock i pop produkciji… “Moje pesme, moji snovi”, popularni mjuzikl, koji smo nedavno obradili, samo je jedan takav poznati primer. Ali ima ga – u afirmativnom smislu – naveliko i u savremenoj crnačkoj popularnoj muzici.

Bavili ste se različitim modelima totalitarizma. Imaju li oni nešto zajedničko? Gde primećujete totalitarizam danas i kakvi su modeli na snazi (ne moraju biti nužno i u užem smislu politički)?

Ne postoji nepolitička stvarnost. Totalitarizam kao moderni, sveobuhvatni despotizam koji uz pomoć terora teži da zagospodari svim aspektima života svojih građana – podanika – razarajući preduslov svake istinske slobode je danas, u vremenu globalno prisutne komunikacijske tehnologije jači i sveobuhvatniji nego ikada. Spremna je sva potrebna infrastruktura za uvođenje totalitarizma putem interneta, i, kao što kaže Džulijan Asanž, oni koji imaju fizičku kontrolu nad tom infrastrukturom – razne državne agencije i privatne firme – mogu kontrolisati naše ideje i komunikaciju, a to i čine. Američka Agencija za nacionalnu sigurnost, kao što znamo, to radi već nekih 20-30 godina. Totalitarizam je stoga danas sveprisutan i sveobuhvatljiv, jer tako traži baš sloboda potrošačkog društva, koju formira profit kao najviši oblik te slobode u kontekstu neoliberalne političke ekonomije i liberalne ideologije demokratskog kapitalizma. Takva je kvadratura kruga, tako je krug zatvoren.

Pretpostavljamo da se vaš stav prema NATO nije menjao. A kako vidite EU nakon Bregzita, uspona desnice u različitim zemljama i, naposletku, i prilično razjedinjenog odgovora, “svako za sebe”, u pandemijskoj krizi? Šta je Evropi sada potrebno?

Da, naš se stav prema NATO-u nije menjao. NATO je, kao naoružani stroj neoliberalnog kapitalizma, konstrukt hladnoratovske strategije zapadnog sveta – naročito SAD – uspostavljen da kontroliše i suzbija istočno-evropski socijalizam i sovjetski komunizam i da, kao militantni servis, omogućava ekspanziju tog istog tipa kapitalizma. Osim što je Evropska unija američkoj vojsci baza (i saučesnik) za njezine neoimperijalističke ciljeve i napade, ona je preko NATO pakta i zarobljenica Amerike. Ta je veza veoma krhka i lomljiva i moraće se pre ili kasnije redefinisati. A takva će nova definicija bitno uticati na budući sastav Evropske unije. Možda bi u tom smislu bilo potrebno razmisliti, da se ubuduće formira čak nekakav strateški pakt između EU i Rusije, koja je oduvek htela postati deo Evrope, a fizički je prevelika i previše raznolika da bi mogla u celini biti deo nje. Ali kao strateški partner mogla bi uravnotežiti poziciju Evrope u odnosu do SAD, pa i do Kine. No, Evropa, kakvu bi svi hteli ne postoji. Ona je fikcija, želja, fatamorgana, utopija. Istinska Evropa je sistem u konstantnom raspadanju i to je izgleda jedini stabilni princip, na kome se Evropa de facto formira. Sa svakim raspadanjem je Evrope – gledano iz istorijske perspektive – sve više, i nakon svakog raspadanja ona je u neku ruku sve stabilnija. Zato ipak logično verujemo da je ideja moćne i ujedinjene Evrope (po mogućnosti do Tokija – kad i Srbija postane njezin deo…) ostvarljiva.

Laibach u Londonu 2019. Foto: GoffPhotos.com / Goff Photos / Profimedia

To svakako ne može biti hladna Evropa, kakvu vodi politička tehnokratija iz Brisela te bankarski sektor iz Frankfurta i koja deluje po diktatu neoliberalne dogme, nego repolitizirana Evropa, utemeljena na zajedničkom emancipacijskom projektu, na novoj, solidarnoj socijalnoj politici i na političkoj ekonomiji, koja nije po definiciji strukturirana na antisocializmu i antikomunizmu i koja ni u kom pogledu ne izjednačava komunizam sa fašizmom, kao što se to sada događa. Ideja Nove Evrope nakon Drugog svetskog rata je uveliko utemeljena baš na antifašizmu i to se ne sme zaboraviti. Aktuelno jačanje fašistoidne desnice u Europi (i u svetu) je posledica baš tog “zaborava”, kojeg kreira neuništiva (internacionalizovana) koncepcija demokratskog liberalizma i neoliberalizma, koji su sebe istorijski formirali na antikomunizmu i antisocijalizmu. “Bregzit” i Tramp su jasan dokaz (kao pre toga Musolini i Hitler), da demokratija per se nije nužno dobar i pametan sistem sam po sebi, ali to izgleda nikako ne šteti usponu nove desnice.

Problem je i u tome što levicu vode uglavnom između sebe zavađeni salonski intelektualci bez prave pokretačke harizme, bez organizovanog zaleđa na terenu i sa pomalo romantičnim, “pop-artističkim” idejama o komunizmu, a internacionalizam levice praktično (više) i ne postoji. Evropska unija stoga mora pronaći svoju pravu viziju i balans, ali put do Nove Evrope neće biti jednostavan. Naime, potpuna je utopija da se ciljevi socijalne pravde, finansijske stabilnosti i održivosti okoline mogu postići jedino unutar parametara globalnog kapitalističkog sistema. Pravi uzroci ljudske bede, na kraju krajeva, nisu uzrokovani korupcijom nekoliko stotina političara ili pohlepe nekoliko tisuća bankara, nego strukturnom dinamikom sistema koja u prvom redu omogućava i nagrađuje takvo ponašanje.

Današnja kriza Evrope ne može se zato rešiti novim i novim regulacijama – ili nekakvom “estetskom hirurgijom”. Ona se može rešiti samo radikalnom transformacijom u jedan potpuno drugačiji sistem. Situacija sa Bregzitom, sa pandemijskom i sa izbegličkom krizom trebalo bi zato na duži rok biti potencijalno samo konstruktivno iskustvo za tu “novu” Europu. A ako Unija zaista nije sposobna uravnotežiti i kvalitetno rešiti te probleme, onda nek se do kraja raspadne što pre, a mi se svi opet povučemo u svoje minijaturne pašaluke, spremni, da se – svako za sebe – anuliramo u lokalnim nacionalizmima i fašizmima, koji nisu ništa drugo nego manjak suverenosti i identiteta.

“The Whistleblowers” ste posvetili uzbunjivačima poput Asanža, Snoudena i Čelzi Mening. Vidimo efekte njihovog angažmana i vidimo kroz šta oni lično prolaze. Mogu li takve, prevashodno, individualne akcije da nešto promene?

Svakako mogu; da nema Asanža, Snoudena, Čelzi Mening ili Sare Harison, mi bismo još verovali u bajke o oslobađajućim aspektima interneta i telekomunikacijske tehnologije. Oni su borci otpora 21. veka. Žrtvovali su svoju individualnu slobodu i živote zbog istine i kolektivne slobode, istaknuvši važna pitanja o etici novinarstva, o etici i moralu država, vlada i privatnih kompanija, te o pravu javnosti da dođe do korektnih informacija u eri digitalizovane kontrole. Na svima nama je da im se poklonimo sa dužnim poštovanjem i da tu njihovu žrtvu što bolje i pametnije iskoristimo.

Na počecima ste govorili da su vam uzori “Tito, Toto i Tati”. Kada se sad okrenete oko sebe, šta je od svega toga ostalo?

Tačnije – rekli smo, da su nam uzori “Tito, Toto, Tati i Tutu”. Iako je to bila naša igra reči i asocijacija, ta je definicija zapravo za našu strategiju i estetsku praksu veoma precizna. Svaki od tih karaktera (“Toto” nije američki bend, nego poznati italijanski komičar) nosi određenu karakternu crtu ili sadržaj, kojeg je moguće pronaći i kod Laibacha. U tom pogledu se za nas nije ništa promenilo.

Kome ste vi sada uzor (osim očiglednog uticaja na Rammstein i slične bendove)? Doživljavate li to kao nastavak i popularizaciju vašeg izraza ili kao banalizaciju?

Time se uopšte ne opterećujemo. Znamo samo to da Laibach u veliku ruku uopšte još nije otkriven a još manje definiran. Do nas su dolazili i Rammsteinu potpuno dijametralni bendovi, iz nekih drugih žanrova, a u Americi smo navodno uticali i na neke hip hop projekte. Članovi benda Devo su bili naši veliki fanovi. Tako i Stranglers, te Faith no More, pa Judas Priest ili Trent Reznor, koji je u Los Anđelesu redovno dolazio na naše koncerte. Čak je i Prince u svom Paisley Park studiju držao neke naše albume, kad smo ga tamo posetili za vreme naše američke turneje 1989. godine, što smo jedva mogli da verujemo.

Bliksa Bargeld je, upitan za svoje omiljene albume, rekao da mu je najomiljenija ploča „The Goofing of Suite“ Pite Sigera i mnogi su bili iznenađeni. Koji su najomiljeniji albumi članova grupe Laibach?

To je jedna fina minimalistička folk ploča i Pit Siger je jedan od najvažnijih čelnika te muzike. Mi znamo Bliksu jako dobro i ne čudimo se da je to izjavio (ali svejedno mu to neće pomoći da postane Nik Kejv). Mi smo izbor albuma, koja smatramo bitnim za samo formiranje Laibacha, pre par godina objavili u Quietusu, ali slobodno možemo da “razotkrijemo” da su nam i danas kolektivno najvažniji albumi Kraftwerka – Autobahn, Radio-Aktivität, Trans-Europa Express, Die Mensch-Maschine, Computerwelt, Electric Café i Tour de France. Uz njih su tu i albumi Joy Division, onda remek-dela kao The Dark Side of The Moon Pink Floyda, pa It’ll End In Tears This Mortail Coila, i tako dalje, ako potpuno zanemarimo klasiku, džez ili filmsku muziku.

Foto: GoffPhotos.com / Goff Photos / Profimedia

Neke od vaših “obrada” stoje rame uz rame sa originalima, a neke ih i prevazilaze. Šta sve utiče na izbor pesama koje ćete, da kažemo, (p)osvojiti?

Reinterpretacija postojećeg materijala jedan je od naših programskih postupaka od samog početka i mi ne pravimo razlike između tzv. “obrada” i “originala”. Brzo smo shvatili da je originalnost u pop kulturi veoma fleksibilan pojam, da se možda čak kompletna pop kultura u svojoj suštini bazira na negiranju originalnosti – iako naravno ne i na deklarativnoj ravni. Postalo nam je jasno da, kao istočni Evropljani slovenskog porekla iz neke – objektivno – u globalnom smislu nebitne zemlje (Jugoslavije i Slovenije) sa svojim “autorskim” pesmama nemamo šta tražiti u dominantnoj anglo-američkoj kulturi, da to uvek zvuči smešno, naivno, patetično i glupo. Zato smo razvili metodu interpretacija ikonografskog materijala uglavnom iz zapadne popkulturne riznice, koja je na kraju ispala kao unikatan kuriozitet. U tim smo preradama iz postojećih pesama izvukli novi sadržaj, koji smo još naknadno kontekstualizovali i to je bilo jezgro naše “originalnosti”. Kasnije smo mogli bez problema dodavati u repertoar naše “autorske” pesme, zavisno o konceptima, koje smo na različitim albumima razvijali. Te su pesme na kraju postale jednako vredan materijal, a neke od njih čak i popularnije od prerada. Sad možemo slobodno raditi bilo šta, ali još uvek prerade smatramo za naš “originalni” patent i metodu, koja može u velikoj meri biti inspirativnija od nazovi “autentičnog” ponavljanja anglo-američkih stilskih i sadržajnih modela. Izbor materijala koji obradimo zavisi od koncepta albuma, ali iz svake pesme u principu pokušavamo izvući njezin skriveni sadržaj, njezinu suprotnost, njezin “alter ego”. Dobro je da slušalac kod obrade zna i originalnu pesmu, tako mu je razumevanje bogatije, a sadržaj jasniji. Neki ni danas ne znaju da je, na primer, naša “Life is Life” obrada austrijskog hita “Live is Life” grupe Opus.

U vezi sa našim obradama postoji i simpatična anegdota. Naime, druga žena Pola Makartnija, Heder Mils, bila je pre upoznavanja člana Beatlesa, krajem 80′, devojka našeg dobrog prijatelja iz Trbovlja, s kim je tada slušala našu tek objavljenu reinterpretaciju kompletnog albuma “Let it Be”, a original joj uopšte nije bio poznat (jedva da je tada znala za Beatles). Kad se kasnije udala za Makartnija i upoznala njegov muzički opus, bila je potpuno iznenađena i navodno razočarana kad je konačno čula i originalnu verziju albuma.

Kako ćete obeležiti 40 godina rada? Najavili ste i novi album sa “autorskim” pesmama i još nekoliko projekata. Kakav će taj album biti i kada možemo da ga očekujemo?

Trenutno radimo na seriji projekata, među kojima bismo izdvojili album filmske muzike za film “Iron Sky – The Coming Race”, kao i dupli album za teatarski projekat “Wir sind das Volk”, po tekstovima nemačkog dramatičara Hajnera Milera, koji smo uživo predstavili ove godine u februaru u berlinskom teatru HAU1. Osim toga, spremamo izdanja nekoliko istorijskih koncerata iz 80-ih godina, plus autorski simfonijski materijal, koji smo snimili sa različitim simfonijskim i filharmonijskim orkestrima. Istovremeno radimo na dva nova albuma za iduću godinu, a uz to radimo još na nekim drugim projektima. Trenutno je u Ljubljani otvorena i velika izložba Laibach postera, u septembru otvaramo izložbu rekonstrukcije naših prvih galerijskih postavki iz početka 80-ih, a u oktobru još dve izložbe na temu Laibacha u Trbovlju. 11. septembra održaćemo koncert na Ljubljanskom zamku, a 16. oktobra pripremamo poseban koncert sa gostima u Termoelektrani Trbovlje. Ostali projekti, koncerti, turneje za ovu godinu su, nažalost, otpali zbog pandemije.

Foto: Promo

Na koncertima u Srbiji uvek ste imali važnu poruku za publiku, bilo da je u pitanju to da je potrebno da više traže ljubav nego pravdu ili da je “Kosovo Srbija koliko je Srbija Kosovo”… Šta biste im sada poručili?

Srbima, naravno, želimo sve naj, a poručili bismo im ovom prilikom samo da se konačno malo smire i srede. Mučno je stalno slušati o problemima Srba – ipak to nije od boga “odabrani narod” i neka se već jednom sa tim pomire.

Komentari

Vaš komentar