Izolacija, prenos, inkubacija, sigurnost, kriza, poremećaj, bolest, prelazak na sledeći nivo... Ove reči zvuče kao istrgnute iz izveštaja o pandemiji koronavirusa kakve slušamo poslednjih dana. Ali su ovo i stihovi i naslovi pesama benda Joy Division.
Sa učestalim pominjanjem reči izolacija, zatvaranje, policijski čas, karantin, ograničeno kretanje, samoća ili držanje distance, ljubitelji muzike bacali su pogled ka svojim kolekcijama i plejerima ili su lutali po bespućima interneta, tražeći pesme kojima će ispuniti gluvilo između četiri zida: Lenonova „Isolation“, „Alone Again Or“ grupe Love, „Splendid Isolation“ Vorena Zivona, „The Loner“ Nila Janga, „Virus“ Iron Maidenа“, „Don’t Stand So Close to Me“ ili „So Lonely“ Stingovog benda, „Solitude Standing“ Suzan Vega, „Alone in My Home“ Džeka Vajta…
Poštovaoci benda Joy Division nisu lutali. Oni su jednostavno izvukli albume „Unknown Pleasures“ i „Closer“, znajući da je to najbolja muzička podloga za ono što će proživljavati. Ponovo, ali i prvi put ovako.
Izvesni Majkl Doson iz Sent Iva, recimo, odgovarajući na molbu drugog čitaoca „Gardijana“ koji je tražio preporuke albuma za slušanje u doba ostajanja kod kuće u vreme pandemije, nije imao nikakvu dilemu.
– Mnogi ljudi, pa i ja sam, smatramo da su izdanja Joy Division tu bez premca. A ako pažljivije pročešljate pesme tekstopisca i pevača Ijana Kertisa, pokazaće se da one odražavaju, uznemirujuće dalekovido, naš trenutni svet pod kovidom-19 – piše Doson i nabraja „Transmission“, „Colony“, „Incubation“, „Isolation“ i „From Safety to Where“, stavljajući iza i tri tačke.
Četvorica momaka iz Mančestera, poznatih kao Joy Division, napisali su i odsvirali pesme dovoljne tek za dva studijska albuma, par singlova i EP-a i poneki (živi) snimak preko, ali su u njih, uz neprocenjivu pomoć producenta Martina Haneta, pohranili cele univerzume.
Daleko od toga da im je namera bila da pišu i komponuju pesme za neku određenu priliku, jednostavno su hteli da kažu i odsviraju ono što imaju, ali njihova zvučna slika jeste i neka vrsta podloge za distopijske prizore i apokaliptične scene, sa Kertisovim stihovima o otuđenosti, izolovanosti, izopštenosti, teskobi, pokušajima da se pređu granice, samoći, avetima, redu i haosu, snazi i slabostima, ljubavi, odsustvu ljubavi… Ali i ne samo tome.
Svet izgrađen pesmama grupe Joy Division pažljivom slušaocu otvara se uvek na drugačiji način, na različitim frekvencijama, a pokušaji tumačenja prevazilaze, kako se to nekada govorilo, okvire novinskog teksta. Pol Morli, pisac „Joy Division – deo po deo“, nesumnjivo najkompletnije knjige o bendu i njihovim pesmama, na nekoj od bezmalo 500 stranica kaže da će verovatno i dalje pisati o njima i misteriji njihove umetnosti.
„Sve što me muzika Joy Division tera da osetim – ili me navodi da osetim – središnja je metafora za sve što osećam o sebi, svetu, muzici, emocijama, ljubavi, smrti, vremenu, Bogu. Onoliko precizno koliko i sam osećam stvari, tako je i njihova muzika precizna, jednako precizna kao bol, jednako precizna kao sadašnjost. A njihova muzika neprecizna je onoliko koliko sam osećam stvari, jednako neprecizna kao zadovoljstvo, jednako neprecizna kao budućnost. Neprecizna je kao život i precizna kao smrt, ali isto tako je neprecizna kao smrt i precizna kao život, tako da menja oblike i dinamiku da bi rasvetlila trenutna raspoloženja. To je moja omiljena vrsta muzike: nikada ne zvuči kao da je prestala ili da je njeno značenje prestalo. Kreće se u korak s vremenom. Kreće se kroz vreme. Ako bih pokušao da budem precizan u vezi sa stvarima, rekao bih da je to šum vremena i da nikada neće zvučati datirano ili staro ili pogrešno“, piše, između ostalog, Morli.
Razni psihoterapeuti iz šarenih magazina možda će savetovati da se ovakve pesme ipak zaobilaze ako je potencijalni slušalac utučen ili, kako to kaže Morli uz nešto ironije, „nije u euforičnom stanju fizičkog i mentalnog zdravlja“. Lake zabave svakako ima u izobilju. Međutim, predaniji poznavaoci složiće se sa tim da pesme Joy Division nose kvalitet velike (tragičke) umetnosti: nude katarzu. I posle sve deluje podnošljivije.
Bilo da direktno pozivaju na ples uz radio („Transmission“), prate nemire i frustracije („Digital“), govore o nekoj vrsti nametnute zatočenosti („The Eternal“) ili pozivaju na kontemplaciju i razmišljanje u kasne noćne sate kada je grad toliko miran da se čuje možda samo zujanje veš mašine na nekom od spratova („Decades“), pesme sa oba albuma (energičnijeg, besnijeg „Unknown Pleasures“ i sofisticiranijeg „Closer“) dovoljno su snažne da traže nova slušanja i (samo)preispitivanja. I danas, kao i pre četiri decenije kada su snimljene.
„I onda se ponovo vraćamo pesmama, iznova i iznova, jer one jednostavno ne blede, šta god uzimali iz njih, gde god ih pustili“, piše Morli.
Biografu i poznaniku Ijana Kertisa i ostalih članova benda u različitim fazama različite pesme su bile „najomiljenije“. U vreme kada je aktivno pisao za „Nju mjuzikl ekspres“ to su bile „Transmission“ ili „Love Will Tear Us Apart“.
Mladi Morli o „Transmission“ je pisao: „Uz instinktivnu jednodušnost, oni mrze sve utvrđeno, jer ono svedoči o jedrosti sasvim drugačijoj od njihove, i dovode u pitanje utvrđeno, koncizno, dok veličaju raspaljenu energiju pokreta, bogatu i delikatnu igru mišića. Joy Division dogovorili su se da pretumbaju prirodu i nazive stvari i ubuduće govore o jedrosti tamo gde mi vidimo slabost, o bolesti i napetosti gde mi nailazimo na istinsko zdravlje“.
Morli u zrelijim godinama prednost je davao pesmi „Atmosphere“: „Ova pesma pomogla mi je da razumem sebe, da nađem najbolje mesto između ‘ovde’ i ‘nigde’, da se skoro pa pomirim sa samoubistvom svog oca, da naučim kako da se razvedrim pred licem sveta“.
Na istom albumu je i već pominjana „Isolation“, koja počinje rečima: „U strahu svakog dana, svaku noć, zove je odozgo glasno…“, ali se završava sa „da samo možeš da vidiš tu lepotu, stvari koje ne mogu da opišem, ta zadovoljstva i hirove, to mi je nagrada“.
Muzičar i pisac Slobodan Tišma primetio je, u jednom razgovoru posvećenom upravo Joy Division i knjizi o njima prošlog proleća u Novom Sadu, ono što i mnogim poštovaocima ovog benda izmiče.
– Muzika Joy Division bila bi jako primerena ovom vremenu u kom živimo. Ne u tom smislu da nas još više baca u beznađe, nego baš naprotiv, da nas možda podigne. Bez obzira na to koliko živimo u jednom katastrofalnom vremenu, to je muzika koja može da nas na neki način ozdravi. Ja tako vidim Joy Division. I ja sam tako pravio muziku u La Stradi. To je uvek neki spoj radosti i mraka, neke nevolje u kojoj se nalazimo. Muzika je taj kontrapunkt, rokenrol je dao poeziji tu mogućnost, da kreira neka složenija osećanja – rekao je tad Tišma.
A ako je nekome Joy Division ipak „previše mračan“, neka „promeni brzinu, promeni stil“ („New Dawn Fades“) tu je – New Order.