Tragedija i religija u romanima Mirjane Novaković i Sanje Savić Milosavljević.
Mirjana Novaković, „Mir i mir“, Laguna, 2022.
„Ma koliko da se trudimo, putevi se prostiru samo prema lošim završecima, i jedina sloboda koju imamo jeste da stignemo do različitih vrsta fatalnih krajeva koji pompezno čekaju, pre nego što se zavesa spusti“.
Nije svaki od sedam glavnih junaka romana-misterije cinično-melanholičan kao junakinja koju prepoznajemo iz prethodnog autorkinog romana. Svi su oni, međutim, život pretvorili u kontinuirani bal pod maskama, kakav je igran u romanu „Strah i njegov sluga“. Spremniji na potajnu prevaru nego na otvoreni kompromis, tri muškarca i četiri žene bore se i sa gubicima koje su nasledili (trauma socijalnog porekla), i sa porazima koje su stekli (izdaja, emotivna i etička). Tok pripovedanja koji vodi od godine 2020. do privilegovanih epizoda iz 80-tih usmeravan je dramskim sredstvima i filmskom montažom, lukavim žanrovskim manevrima i začudnim obrednim praksama.
Ključevi za čitanje romana „Mir i mir“ posejani su u dosadašnjem konzistentnom opusu Mirjane Novaković, ali je nestrpljivcima za razumevanje dovoljna Sofoklova „Antigona“, makar i izranavljena od adaptacija. Jetko i setno, Mirjana Novaković uvodi u sliku sveta i epizodiste koji su neretko nežniji od maski koje im stavlja razrovano društvo: drugde bi „madam“ koja prevodi Ničea i blagajnica pošte u Počekovini bili neodrživi.
S ciljem da uobliči generacijsku sagu o životu u dve vrste mira, miru pre i miru posle devedesetih, Mirjana Novaković umeće tranziciju u okvire antičke tragedije. Ona piše o kobi koja se nasleđuje i ugrađuje: Antigona je, ne zaboravimo, Edipova kći.
Sanja Savić Milosavljević, „Teferič na Slaviji“, Bedem, 2022.
„Odustadoh od čitanja i reših da živim“: u trenutku kada to kaže, mlada beogradska slikarka Jelena ostavlja Andrićev roman da bi prešla svoj životni most ka grehu, kajanju i iskupljenju. Došavši u Višegrad da oslika strop novoizgrađene kapelice kraj manastira Dobrun, ona stupa u svet drugačiji od onog koji misli da poznaje. Drina će biti simbolička granica između nereda i smisla, kako za nju, tako i za jednog monaha i jednog zanatliju.
Ovaj roman pokreće koloplet ljubavi, smrti i oproštaja. Jelena, Danilo i Petar imaju jasno izvajano poreklo, izraz i životni put: čitalac se mora s istom spremnošću udubiti u njihov jezik i iskušenja pred kojima posrnu. Veštim i ljupkim pripovednim manevrima autorka stiže do humanističke poruke koju najbolje formuliše snoviđenje nekadašnjeg delinkventa i mangupa: jer, koliko god se činilo da su ljudi „kvarni kao mljeveno meso u avgustu“ i da mogu da „propadnu kao žeton“, valja živeti i moliti da se „provuče konac kroz uske mogućnosti“ .
Bonus video: Petar Božović na promociji svoje monografije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar