Kritika predstave "Kratka istorija pljeskavica": Detinje tuge i šta sa njima?

On vas sačekuje na vratima stana-teatra, nudeći vam čokoladne bombone. Gospodin u godinama, u sivom odelu, istina odsečenih nogavica. Ne zbog kroja tih pantalona, već zbog načina na koji se kreće, deluje kao ostarelo dete u špilhoznama i sakou. Sede kose i detinjeg izraza. Holandski glumac Simon Versnel, u ulozi pripovedača ich-forme, gradi lik pažljivo, hodajući po ivici žileta, istovremeno kao umorni starac i kao dete. Dečje naivno priseća se svoje duboke, detinje tuge. Nepravde koju stariji, više ili manje olako, znaju da nanesu. Roditelji izvlačeći se iz svojih nezgoda i nevolja, ne misleći o posledicama po sina. Neki drugi jer im se može, jer dete ne ume da se odbrani.Teške su to slike, istinski mučne. Sa celoživotnim posledicama. Nosov ih piše u kratkim crtama, kao fragmente sećanja, bljeskove traumatičnih događaja. Situacije u kojima roditelj nepovratno uruši svoj autoritet; zlobne reči poput vrelog žiga udarenog u prolazu; fizičke traume otćutane u samoći jer niko ni ne pokuša da ih čuje. Samoća – možda je to osnovna tema teksta Andreja Nosova. Tuga u samoći. I hrana kao utočište.

Iz obilja materijala, svojih i tuđih sećanja, u radu sa Versnelom i dramaturgom Đorđem Kosićem (autorom teksta zapažene predstave ’’Uspavanka za Aleksiju Radojičić’’), višesatno onlajn pripovedanje (Nosovljev master rad) svedeno je na monodramu pred publikom umesto pred kamerom. U novom prostoru, stanu u Despota Stefana, jedan krevet i fragment kuhinje u produžetku, okvir su u kojem se glumac kreće. Razumljivo da je reč o minimalističkom mizanscenu, ipak važnom podupiraču izgovorenog.Spustiti se sa mukom na krevet, napraviti kokice na šporetu (izistinski), obući maminu haljinu od štrasa poput umornog glumca koji se uvlači u ulogu... Starački otežani pokreti između kreveta i kuhinje, uz reči bola izgovorene iz dečje perspektive, zaokružuju čitav jedan život uhvaćen u mrežu iz koje se teško izlazi. Impresivno. Ima li ikada kraja mukama, ima li zaborava, neminovno se pitate pred ovim odlomcima jednog života.

Moglo je i drugačije značenje da se da. Autor iznosi određena sećanja vezana za majku, oca, nekog čiku, neke komšinice... Kao crtice koje svako poseje u životu, ostavljajući drugima na razumevanje i sećanje po slobodnoj volji. Šta je čovek kada umre, šta ostavljamo za sobom? Zbir različitih, često pogrešno protumačenih, najčešće loše zapamćenih reči i postupaka?Posle ‘’Našeg sina’’, i druga premijera u ovom zanimljivom prostoru potvrđuje vrednost planiranog projekta. Teatarski relevantne intimne ispovesti onih ‘’drugih’’ pokazuju se kao značajan - ako ne iskorak, onda dobrodošao dodatak domaćem pozorištu.Onaj fenomenalno smišljen kostim delo je Selene Orb.I da, na kraju je stigla pljeskavica, putem nekog glova ili potrčka, da bar na kratko donese smirenje ovom tužnom, ostarelom dečaku.Bonus video: Predstava BOL

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=bolnajavagp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3166561"]