"Neki muškarci tuku žene u rebra da ih poravnaju i dovedu u red": Generacijska epopeja Tatjane Bijelić obavezna knjiga za ovu nedelju

Tatjana Bijelić, "Rihtanje rebra", Imprimatur, 2025.

Put na koji polazi junakinja ovog romana u stihovima nije ni jedno ni drugo - napuštanje stana sa malo stvari i mnogo neizvesnosti podrazumeva totalni rez koji odvaja dve epohe. Odlazak glavne junakinje i njene porodice zapravo je izmeštanje na novu lokaciju, i useljavanje u svet novih pravila za očuvanje golog života.

"Iako nismo dugo putovali / mislim da smo došli predaleko", kaže tinejdžerka Ela, koju je rat izveo iz njene sobe i sa njene osunčane terase, uveo u kombi oguljenog natpisa i doveo u selo Suton. Baš kao u „Zimskom ljetovanju“ Vladana Desnice, dolazak u nepoznato mesto označava prekid sa dotadašnjim životom i susret sa drukčijim običajima, a sve razlike između urbanog i ruralnog u ratnom stanju samo se produbljuju i intenziviraju. Eskalacija napetosti i nasilja pojačava osećaj stranosti: „to selo nije mamino ni tatino“, otkriva Ela - a zna da puške koje vidi oko sebe nisu lovačke.

Svaki nagli odlazak znači da nema idiličnog početka, ugodne strepnje ni radosne putne groznice, i da srećnog kraja neće biti. Brzo minu dani u kojima Ela fantazira na suncu; možda će je u izbegličkom životu surovosti i neizvesnosti od ludila spasti jedino mesec koji joj muti mozak, i muzika koja vlada njenim telom. Čežnja za muzikom prati je u zbegu, ali njen radio-kasetofon više ne može da donese „ritmičke poruke sa onoga svijeta“. Uz Elinu muziku, tu je i kaseta sa natpisom „ćaća-đed“, mala porodična relikvija. Ona se čuva, ali se ne sluša. Ela samo sluti "porodične razloge neslušanja": "je li do teme ili straha / šta bi sve mogao reći i proreći / upokojeni djed".

Poema Tatjane Bijelić je generacijska epopeja o ženama koje od svojih majki nasleđuju samo brigu, strah i obavezu bespogovorne, slepe poslušnosti mužu. Kada se u njihove živote umeša rat, „rihtanje rebra“ počinje da seva i žiga, da se pomalja iz milenijumskog kolektivnog pamćenja. Priča o rihtanju rebra kruži među ženama: ona kazuje „da neki muškarci tuku žene u rebra / da ih poravnaju i dovedu u red / žene i rebra“. To je očeva "priča upozorenja" - "jedna vrlo gadna priča koja se može dogoditi" ukoliko žensko biće ne ume da kuva i pokorava se. Ukoliko žena neće da rađa i rinta, bude se „zvijeri duhovi prošlosti“, na sto se iznese priča o zidaru koji bi „kiselom solju natopio konopce / i bičevao ženu jer se nije mogla / penjati uza zid kao bubašvaba“.

Nasilje je moćna moneta: njime se i u ratu i u miru barata bezobzirno. Izranja iz sećanja na prošli rat, sa skrivenim detaljima i zlokobnom atmosferom. Ženama i devojkama prete silovanja i prebijanja - muškarci ih ne štite, već ih ubeđuju kako će bolje proći ako im nepoznato zlo nanese neko poznat.

Intima, empatija i spoznaja su žarišne tačke ove knjige. Pesnikinja ne slika samo svet u sebi, već i teški izlazak iz one izolacije koja je potrebna svakoj mladoj ženi, pa progovara o onima pored sebe, o onome što ostavlja iza sebe, ali i sa strepnjom prati šta je to čeka u budućnosti. Strepnja, tuga i neizvesnost traže svoje mesto u poeziji, useljavaju se u reč i stih. Posmatramo svet čije nasilje i beznađe naše posmatranje možda uopšte ne zavređuje: ali moraju da se zapamte sve njegove tuge i nepravde, i sva njegova ogrešenja.