0
Novinarstvo – stari zanat, začet u vremenima kad su okrutni vladari skidali glave glasnicima koji donose neprijatne vesti. Američki reditelj Ves Anderson (1969), jedan od najmaštovitijih autora u svetu pokretnih slika, uvek krene u nepredvidljivom smeru, koristeći humorne obrte, oneobičavajući junake i životne situacije.
Njegov najnoviji film „Francuska depeša“ (izvorni naslov „The French Dispatch“, 107 min. Kombank dvorana, Beograd) na prvi pogled predstavlja omaž novinarstvu, ironičan i beskrajno zabavan. Ali, u filmu koji govori o redakciji i gradu kakvi nisu postojali, jer zapravo pripadaju izmaštanom svetu u kojem je sve moguće, ova nadrealistička vrteška krcata aluzijama i konotacijama na dve kulture (američku i francusku) ne dozvoljava gledaocu da predahne.
Anderson ne skriva da mu je kao polazni uzor (i žrtva) poznati američki nedeljnik „Njujorker“ koji je šezdesetih godina prošlog veka glavni oslonac nalazio u praćenju francuske kulture i galskog stila života (poznata veština „joie de vivre“).
U to vreme su najbolji anglosaksonski pisci poput Suzan Sontag i Džulijana Barnsa na pariskim bulevarima su proveravali šta je ostalo od mitske slike koju su između dva rata gradili pisci Izgubljene generacije ( Hemingvej, Gertruda Stajn, Henri Miler, između ostalih). I tu se nadovezuje Anderson gradeći francuski gradić Enui-sur-Blaze (što bi u slobodnom prevodu bilo, Blazirana dosada), po uzoru na slikovite gradiće iz filmova Žaka Tatija i Renea Klera, natrpavajući ga živopisnim kičem i prizorima u kojima se dobro snalaze stilizovane prostitutke i simpatični džeparoši.
„Francuska depeša“ je pokrenuta kao dodatak kansaskim novinama „Ivning San“ (još jedna vratolomija u naslovu), vlasnik i urednik Artur Hovicer Džunior (Bil Marej) okuplja čudake koji pokušavaju da američke čitaoce obaveste šta se događa u središtu kulturnih zbivanja. Film se odvija u pet epizoda koje obuhvataju život ulice, likovna strujanja, studentsku pobunu 1968 na Sorboni, mitologiju francuskog kulinarstva koje je smešteno između bageta i sireva sa najčudnijim nadevima.
Svaka od epizoda ima drugačiju humornu matricu, u rasponu od monipajtonovske parodije do uvrnute groteske. I kao što je u svom remek-delu „Grand Budapest Hotel“, koristio crno-belu sliku i raskošnu gamu boja, menjao format slike od klasičnog odnosa 4:3 do vajdskrina, spajao dve scene u istom kadru, to čini i sada, uvek imajući na umu nekog klasičnog ili modernog autora.
U prethodnom filmu Anderson je pošao od građe koju je našao u delu Stefana Cvajga, velikog hroničara zlatne epohe uoči pada Vajmarske republike i nailaska nacista, sada je po svom scenariju (u saradnji sa Romanom Kopolom i Hugo Ginesom) izvrnuo naopačke vladajuće stereotipe o Francuskoj, njenoj kulturi i svakodnevnom hedonizmu. A stereotipi ne bi bili toliko izazovni kad u njima ne bi bio i važan sastojak istine.
Na drugoj pak strani, i američki dopisnici dotiču stereotipe koji o zemlji koja je nastala osvajanjem Divljeg zapada vladaju sa ove strane Atlantika. Ovaj urnebesni miks dve vladajuće paradigme čini raskošnu zabavu u kojoj se pojavljuje čak četrdesetak poznatih filmskih zvezda, od kojih poneka promakne nezapažena (kao recimo Andželika Hjuston). Kad budem ponovo gledao ovu čaroliju pažljivije ću osmotriti ko je sve plemenito sudelovao u pletivu uzbudljivih zbivanja.
Film nudi odvojene epizode, od kojih je najlepša o manijakalnom ubici Mosesu (ubica se zove Mojsije, kakva koincidencija!) Rozentaleru, koji u mentalnom odelenju služi kaznu uz upražnjavanje svog hobija. On je naravno neoktkriveni likovni genije, specijalista za ženski akt, a kao model mu služi zamamna Simona (Lea Sejdu). Ona najpre požrtvovano pozira, da bi potom uzela ključ u ruke i Mozesa vratila u ćeliju. Mozes nekoliko puta prosi svoju stražarku, koja ga surovo odbija.
Zbivanja na Sorboni, mitska pobuna koja se prenela do beogradskog Univerziteta (pa i drugih centara u ondašnjoj nam domovini), prati Lusinda Kremenc (Franses Mek Dormand) ali glavni sastojak ovog poglavlja je njena fascinacija lepotom pariskog studenta Žeroma (Timoti Šalame). Ona će mu hladno oduzeti devičanstvo, čime će sprovesti u delo glavno geslo američke hipi-pobune: „Make Love, not War“.
Posebnu pikanteriju ovog filma čini delovanje policije koje se pretapa u animirani film, ne krijući pozajmice iz antologijskih parodija Luja de Fina i Pitera Selersa (Kluzo, bez premca).
Kao što je red u svakom listu, i „Francuska depeša“ ima čitulju. Umire vlasnik lista, redakcija se rastura, iz drugih razloga, pre nego što pristigne digitalno doba u novinarstvu. Pošto se u ovom filmu ipak naziru kultne veličine koje su gradile „Njujorker“, tu se ipak probija tračak nostalgije za vremenima kad je bilo radosti u čitanju magazina sa veličinama kao što su Džerom Dejvid Selindžer, Glorija Stajnem, Polin Kejl i Džejms Tarber.
Bonus video: Premijera filma „Toma“, glamur na crvenom tepihu
