Kosara Mitić: Pokušala sam da zamislim scenu u WC-u kako ta devojka svoju bebu kao običan predmet baca u kantu za đubre. I bilo je bolno do kostiju

Devojka iz skromne porodice, sedamnaestogodišnja Sara sanja da postane poznata glumica. Nakon kratke, i tajne seksualne veze s Lazetom, drugarom iz razreda, ostaje trudna. Kad to shvati, kasno je za abortus, te odlučuje da se osam meseci krije od svih. Ipak, s drugovima iz razreda i profesorima ide na matursku ekskurziju, no niko od njih nije svestan da je Sara u osmom mesecu trudnoće. A njena najbolja drugarica Lina, naivna i uplašena, ne snalazi se dobro u velikom društvu, pride nikada nije imala dečka i nevina je. Jedne noći u hotelu, pod dejstvom alkohola i droge, pristaje na nepoznatu joj igru "Punjena kokoška". Na kraju Lina biva silovana, a Sara brutalno pretučena. Obe odlučuju da ćute i ne prijave događaj.

Upravo je ovo kroki novog makedonskog filma "17". Ostvarenje koje je režirala Kosara Mitić, ujedno i koscenaristkinja uz Ognjena Sviličića, razotkriva truli sistem, koji je naizgled skladan. Stavlja u prvi plan poziciju mlade žene razapete između imanentne joj suptilnosti i brutalnosti koju donosi tranziciono društvo. Film je inspirisan istinitim događajem - o devojci koja je otišla na matursku ekskurziju i porodila se u toaletu na graničnom prelazu, ostavivši bebu u kanti za smeće.

U filmu, koji je makedonsko, srpsko, slovenačka koprodukcija igraju Eva Kostić, Martina Danilovska, Eva Stojčevska, Petar Manić, Irena Dimeska, Luna Bejkov, Hristijan Risteski, Alina Hristovska...

Rediteljka filma Kosara Mitić, koja je rođena 1987. godine u Skoplju, gde je diplomirala na Fakultetu za dramske umetnosti, na odseku za filmsku i TV režiju, u klasi Stoleta Popova, potpisala je do sada nekoliko kratkih filmova, među kojima su "Svrati bar jednom", "Rođendan" i "Crvena soba", koji su prikazani na više od 20 festivala širom sveta.

Debitantsko dugometražno ostvarenje rediteljke "17" biće prikazano na predstojećem 31. Sarajevo film festivalu, u okviru selekcije CineLink Work in Progress. S obzirom da je festival u Sarajevu najznačajnija filmska smotra u regionu, a i šire, Kosara Mitić u razgovoru za Nova.rs otkriva šta za nju to znači:

- Biti deo programa CineLink Work in Progress za mene predstavlja ogromnu čast, zadovoljstvo i privilegiju pre svega. Film "17", koji je trenutno u fazi postprodukcije, dobiće šansu da bude viđen od strane međunarodnih filmskih profesionalaca (distributera, selektora evropskih festivala, predstavnika fondova, agenata za prodaju...), što je velika prednost za dalji razvoj filma u smislu finalizacije i distribucije. Učešćem u programu CineLink Work in Progress, "17" na neki način dobija internacionalnu vidljivost i predstavljanje pred globalnom publikom.

Pre dugometražnog debija, snimili ste, kao rediteljka i scenaristkinja tri kratka filma. Koliko je u Severnoj Makedoniji teško doći do realizacije filmskih projekata, naročito ako ste žena?

- Borba da dođeš do filma uvek je težak i naporan proces, s mnogo odbijanja i prepreka. Zahteva jaku motivaciju i dugotrajno strpljenje. Ako nemate nešto što će vas iznutra držati budnima i živima, sigurno ćete se izgubiti na putu. A da biste se osmelili da budete žena rediteljka u, i dalje dominantnom muškom svetu ovde na Balkanu, potrebna je posebna hrabrost i otpor. Klanjam se svim ženama koje aktivno snimaju filmove. Trenutno najveći uspesi makedonskog filma pripadaju upravo ženama - to govori sve!

Kada ste u medijima videli vest o devojci koja je otišla na matursku ekskurziju i porodila se u toaletu na graničnom prelazu, ostavivši bebu u kanti za smeće, da li vam je odmah sinula inspiracija za scenario. S obzirom da ste, uz Ognjena Sviličića, koscenaristkinja filma, koliko je nezgodno kad predložak gradite na osnovu istinitog, javnosti poznatog događaja?

- Lično, kada sam pročitala vest, zastala mi je knedla u grlu. Pokušala sam da zamislim scenu u WC-u, stanje te devojke koja je "odsekla" deo sebe i kako je bebu kao običan predmet bacila u kantu za otpad. I ništa u tome mi nije bilo ni nerealno, ni nemoguće, već - istinito i bolno do kostiju. Tako da se Ognjen i ja nismo bavili senzacionalističkim delom priče, naprotiv. Bio nam je izazov da duboko proniknemo u intimnu priču koja se bavi emocionalnim nasilništvom uzrokovanim tišinom i nevidljivošću.

Jedna od junakinja filma posle jedne noći u hotelu, tokom maturske ekskurzije, biva silovana, a taj strašan događaj ne prijavljuje policiji. Koliko je danas, kada smo navodno društveno osvešćeni i u ovom regionu, teško pojmiti da neko nosi u sebi takvu užasnu stvar?

- Društvo, u kojem su roditelji i škola prva karika u lancu sistema koji ne uspeva, ne može se smatrati osvešćenim društvom. Bez sopstvene etike i integriteta, oni su nemoćni da spreče devijantno ponašanje dece i preuzmu odgovornost za njih. Glavna junakinja u filmu "17" doživljava ogromnu traumu koja joj menja život. Proživljava agresiju na svom telu, i užasno vaginalno iskustvo i grubost. Ali ono što najviše boli jesu njena tišina, bespomoćnost i strah od osude.

U scenariju idete u još tamnije dubine, jer glavna junakinja iznosi trudnoću, a potom tek rođenu bebu ostavlja i to na "ničijoj zemlji". Može li se to razumeti i kakve posledice taj čin ostavlja?

- Nijedan ljudski akt ne treba i ne može biti shvaćen u datom trenutku. Ali svaki čin nosi posledice koje više ili manje menjaju život. Ono što je važnije jeste hrabrost da se preuzme odgovornost. Sara baca bebu u korpu za đubre i vraća se u autobus da nastavi put kao da ništa nije bilo, ali iznutra se potpuno ruši. Izlazi iz zone komfora i ulazi u svoju esenciju, u ono što suštinski jeste, i odlučuje da prvi put u životu preuzme odgovornost - da se vrati po bebu, bez obzira na to kakve će posledice biti po nju.

S obzirom da je tema filma pipava, a da su glavni junaci praktično još deca, koliko je bilo izazovno najpre uraditi kasting a potom i raditi s njima, probati, snimati?

- Glavni kasting filma je sastavljen od mladih glumaca sa Fakulteta za dramske umetnosti i naturščici. Kasting je trajao skoro godinu dana, ali je bio veoma interesantan i inspirativan proces. Akcenat smo stavili na pravljenje intervjua u kojima su glumci delili svoja intimna iskustva na teme kao što su nasilništvo, seks, noćni život… Nakon što smo odabrali glavne glumce, usledilo je oko šest meseci intenzivnih proba. Želela sam da uđem u njihov svet, u njihov način razmišljanja, u njihove traume; i bilo je to neverovatno iskustvo. Ponekad sam se posle proba vraćala sa novom energijom, a ponekad emocionalno iscrpljena, ali sve je to deo procesa. Beskrajno sam ponosna i zahvalna celoj ekipi, zapečatili su dušu ispred kamere, s iskrenom emocijom. To su vrhunski glumci i veliki ljudi. I bio je zaista veliki izazov raditi sa njima.

Vaš film, izjavljivali ste, nije rađen s ciljem da nekom nešto poruči. No, mislite li da će publika posle odgledanog filma bar da se dobro zamisli?

- Cilj svakog filma, pre svega, jeste da oslobodi emocije kod gledalaca. Ako ovaj film barem jednog gledaoca uspe da potrese, izmesti, da mu izazove lavinu emocija koje će ga naterati da razmisli, razmotri - onda znači da sam dobro obavila svoj posao.

Ostvarenje "17" je rađeno kao makedonsko-srpsko-slovenačka koprodukcija. Zašto se ne može na ovim prostorima doći do realizacije filma bez regionalne ili evropske saradnje?

- Mislim da je nemoguće snimiti film na Balkanu bez koprodukcija. Zbog malih budžeta kod nas, postali smo na neki način zavisni jedni od drugih. Ali, s druge strane, uvek je odlično iskustvo raditi s ljudima iz drugih zemalja. Različita razmišljanja, stavovi, ideje i nova energija daju potpuno drugu dimenziju filmu.