Britanska zvezda svojim novim projektom potvrđuje visok komercijalni status, otkrivajući na njemu radosti porodičnog života.
Novi album Eda Sheerana (30) zove se „jednako“ ili = (Asylum / Atlantic). Nije ni čudo, jer su se prethodni zvali + (2011), × (2014) i ÷ (2017). Posle nekoliko godina odsustvovanja sa scene, on se vraća kao novopečeni otac, spreman da sa nama podeli to iskustvo kroz nove pesme – nije teško pogoditi da je tema kompozicija neka vrsta novonađenog mira, odnosno balansa u životu, oličenog u naslovu.
Kao i Adele, Ed Sheeran je zapanjujući savremeni fenomen. Njihov dvoje uspešno brane ono što je ostalo od veličine britanske pop muzike, nekad vladajuće u svetu. No, zanimljivo je kako to rade – umesto da prodaju glamour, kao zvezde nekadašnjice, pa i današnji američki starovi, oni prodaju običnost, i igraju ulogu momaka / devojaka koje poznajemo iz kraja. Zahvaljujući uravnilovci interneta, ova potreba da pop zvezde budu što sličnije nama, rodila je novu kategoriju „svakodnevnih heroja“, dajući šansu Edu Sheeranu i Adele da zasijaju kao pojave, mada originalno nemaju vitke figure niti markantne crte lica. Naravno, ničeg od uspeha ne bi bilo, da nisu imali dobre hit pesme, i to u onom najklasičnijem maniru, sa melodijom i refrenom koje možemo da pevušimo. To što u Edovom slučaju nije u pitanju lepotan, nego neobično običan, ali talentovan momak, autor svojih pesama – znak je ovog vremena, u kome se zahteva da naši „heroji“ stvore iluziju kako i mi možemo biti pop zvezde. Za njim se brzo pojavila i serija mini-klonova, čija imena nisu bitna, pa se s pravom može reći da je Sheeran u međuvremenu postao neka vrsta templatea unutar popularne muzike današnjice. Šta više, posle nekih 150 miliona prodatih albuma od pojavljivanja 2011, sa nekolicinom koncerata na punom Vembliju, te kraljičinog ordena, za Sheerana se može konstatovati da je obeležio kulturu 21. veka kao jedina nova muška solo muzička figura uz Justina Biebera, koja je došla do tih neverovatnih cifara.
Međutim, čak i u životu mega-popularnih ličnosti, postoji trenutak kad moraju da shvate kako pored bine postoji i stvarnost. Kad siđu u realnost, neki se izgube, a većina počinje da peva o tome koliko je teško biti slavan (kao da nisu ultrabogati zbog toga), ili kako im svi rade o glavi (prirodno, kad su prebogati) ili kako su se smirili i postali ozbiljni ljudi onog trenutka kad im se rodilo dete. Ovo poslednje je trenutni slučaj sa Edom Sheeranom. Divna istorijska činjenica iz koje je razvijena nova marketinška strategija što stoji iza albuma = : jer, ima li nešto slađe od dece i njima posvećenih očeva (dok su majke verovatno na #MeToo zadacima)?
I, eto nama novog Eda Sheerana: jednako riđokosog i malo buckastog, kao da je neki crvenkasti meda, ali sada u ulozi tate, zamišljenog nad svojom sudbinom. Daleko su za nama dani kad je sam sa svojom gitarom i malo beata iz sebe, oduševljavao publiku neposrednošću. Album = punokrvni je pop produkt svog doba, i dalje jednostavan i pevljiv, ali sada ušminkan, pun fotošopiranih insta-numera, na mestu gde su nekad bile prave kompozicije. Naravno, nikom to ne smeta i već je dogurao do prvog mesta britanske liste, jer svi ovo doživljavaju kao da nam Ed svakim songom poklanja novu sliku iz svog domaćinskog života. Nažalost, samo neke od njih zvuče kao prave pesme.
Stvarno ih je nedopustivo malo za jednu ovako ogromnu investiciju: počinje pristojno i smirujuće sa „Tides“, a potom izniču čisti hitovi „Shivers“ i „Bad Habits“, napravljeni da se svuda vrte ove sezone, kao što će se i vrteti. No, čudne stvari počinju da se zbivaju već u tekstovima „First Times“ i „Overpass Graffiti“ – mada su muzički na njegovom nivou, iz njih kao da probija određena derealizacija, i Edov doživljaj sebe kao nekakvog sveprisutnog natprirodnog bića. Možda i jeste? Jer, kako drugačije shvatiti opisivanje susreta sa 80.000 ljudi u publici tokom svog koncerta na Vembliju, a ne shvatiti ga kao hvalisanje, ako naš kantautor to uporedi sa prvim poljupcem ili momentom kad je zaprosio svoju dragu? I još dodaje: „Obične stvari u životu mogu da učine čoveka – čovekom“. Kako da ne, pa svi smo pevali sa svojom publikom na Vembliju… U drugoj numeri on kaže svojoj ljubavi kako „mi nikad nećemo proći, kao grafiti na pasareli“, iz čega shvatamo kako izgleda nije video mnogo ispranih grafita na zidovima novogradnji u svom životu.
Traljavo i dosadno protiče većina druge polovine albuma, a jedina preostala pristojna stvar je „2step“, koja je karakteristična za ovu ploču po ubrzanom, ukusno produciranom dance ritmu – Sheeran je rešio da se malo prepakuje i doda elemente što šire bazu potencijalnih konzumenata, i u tome nema ničeg lošeg. Pop zvezde se inače stalno moraju updateovati, te se ova nova formula može naći i drugde na =. No, i dalje mu bolje idu balade, kakva je „Visiting Hours“, da bi zaista slatka „Sandman“, posvećena njegovom sinu, prosto zasijala, jer je nesvakidašnje drugačija, sa neobičnim ritmom i bajkovitom storijom.
Čak i najbolje pesme na = zvuče kao „prepričani Bitlsi“ (prim. aut: termin Zorice Kojić), za decu koja nemaju ambiciju da u životu nešto stvarno dožive. Iskreno, ne mogu da zamislim nikog iznad 13 godina kako sluša ovu muziku. Ali, problem je u tome što danas skoro niko mentalno i nema više od 13 godina, a gotovo niko i ne želi ništa stvarno da doživi. Postoji jedno carstvo, u kojem caruje virtualstvo – u njemu je Ed Sheeran pozitivan lik, jer bar nalikuje na živo biće dok opisuje nešto približno emocijama, u poređenju sa morem drugih fake egzistencija.
Legendarni pisac naučne fantastike Arthur C. Clarke, još 1964. predvideo je da ćemo posle godine 2000, živeti u društvu u kome će komunikacija preuzeti primat nad kretanjem, te da ćemo sve poslove moći da obavimo ne mrdajući od kuće, a putovaćemo samo turizma radi – gradovi kao takvi postaće nevažni, no, dodao je, nadam se da to neće značiti da će se ceo svet pretvoriti u jedno veliko predgrađe. Upravo se to desilo, i Ed Sheeran je na tom talasu pretvaranja planete u globalnu suburbiu posredstvom interneta, postao heroj predgrađa, koga svuda poznaju – ultimativna pop zvezda iz digitalnog komšiluka. Toliko nevažan, da je važan.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare