Novi album Lane Del Rey „Blue Banisters“ potvrđuje njen visok umetnički status u savremenoj popularnoj muzici
Digitalna era je očigledno pogodovala ženskom senzibilitetu. Kao da smo do sad čekali pojavu interneta da bi konačno do najšire javnosti u direktnom obliku došla svedočenja i svedočanstva o tome šta to stvarno znači biti žena. Pogledajmo trenutnu situaciju na muzičkoj sceni – već punu deceniju na njoj prisustvujemo narastanju novih i sve novijih pop zvezda, koje su skoro sve od reda dame. Dečaci i dalje najvrelije rimuju, ali sve više ima rep cura – više nisu nikakvo čudo. Žene polako preuzimaju i mesta na kojima se kreira poslovna politika u šou biznisu, i kad jednom pare budu pod njihovom kontrolom, svet će početi da funkcioniše racionalnije (ako ne bude spržen do tad). Pop muzika je vesnik te velike globalne društvene promene, koja sasvim sigurno dolazi.
Lana Del Rey važna je pojava, u svemu tome. Njen razvojni put pokazuje brzo napredovanje od nesigurne devojke drhtavog glasa, ali visokih ambicija – do samosvesne umetnice, samouverenog pevanja i komponovanja. Već sad, kroz nju možemo sagledati mini-istoriju savremene evolucije koje su žene unele u popularnu muziku XXI veka: posle deset godina prisustva, današnja Lana više nema potrebu nikom da se dokazuje kao autor. Ona priča svoju priču i upravlja tokovima svoje karijere. U nju svi gledaju, žene i muškarci. A nije se puno promenila – kao umetnička persona, jednako je nesigurna u sebe i ranjiva kao i na početku, vidi se to već i po obilju reči i pesama koje troši, ne bi li nam rekla sve što ima o sebi i svima. Jedan stih na novom izdanju Blue Banisters to otkriva: „…a nisam ni volela sebe, niti život kog sam vodila“. Očigledno milioni prepoznaju svoje dileme i strahove baš u ovakvim njenim iskazima.
Blue Banisters (Interscope / Polydor) drugi je album Lane Del Rey za ovu godinu. Kad je u martu izašao Chemtrails over Country Club, bio je to veliki događaj, jer je definitivno potvrdio njen uzlet u relevantnu kantautorku, koja sa svakim novim izdanjem ima nešto novo i da kaže. Proboj tokom koga se otarasila plašta pop zvezde, ma koliko neobične, da bi postala samosvojna umetnica, počeo je još 2018. sa odličnim Norman Fucking Rockwell!, i evo, nastavlja se i na upravo objavljenoj, najnovijoj ploči. Maltene u svakom mediju na svetu tokom protekle nedelje izašle su ne samo pohvalne, nego i dubinski analitičke kritike, u kojoj se ozbiljni umovi bave posebnošću njene pojave i pokušavaju da dokuče u čemu je njen trik.
A trika u stvari i nema: Lana sa sobom donosi ogoljenu emociju, koja je kao takva nestala iz pop muzike.. Na Blue Banisters je nalazimo u još intimnijem raspoloženju nego što smo navikli, ukoliko je to moguće. Najveći deo kompozicija satkan je oko Lane i klavira, uz minimalnu pratnju. Čak i tako, njene pesme i dalje imaju prepoznatljivo istu, skoro svečarsku notu, kao da neko slavi stalni slom srca, jer ništa drugo ne može sa sobom da uradi, ne bi li se izbavio iz kontinuirano besmislenog života. Vapaj za ljudskošću, koja nema šanse da preživi u opštem cinizmu, i to zna.
Tu vrstu osećanja, kog sad možemo smatrati njenim trejdmarkom, predstavljaju praktično sve kompozicije sa kojima se susrećemo, pričajući nam storije o susretima naše junakinje sa likovima većinom ispraznih egzistencija, iz svih socijalnih miljea. Kog nje su i bogataši i siromasi jednako fake, i žive tako kako žive, jer za bolje ne znaju.
Prve tri numere su vrlo lične, autobiografske priče na široko postavljenu temu ljubavi u vremenima društvenih lomova i klimatskih strahova, u kojima pratimo Laninu samospoznaju: „Text Book“, „Blue Banisters“ i „Arcadia“, spadaju među njene autorske vrhove. Prva je razgovor sa ljubavnikom, koji je podseća na njenog oca, druga je lament nad vremenom koje neumitno prolazi, a da ne donosi razrešenje problema, a treća je njena privatna romantična geografija koju počinje izjavom: „moje telo je mapa Los Anđelesa“, pa navodi lokacije iz topografije grada rekonstruišući svoje trenutke zaljubljenosti i razočarenja u dečake, dok Ameriku naziva Arkadijom, izmišljenom rajskom zemljom. Ovo je Lana Del Rey u najboljem novom izdanju: komentator opštih dešavanja kroz privatne doživljaje, po modelu Joni Mitchell.
Slede elegični, ali vrlo direktni momenti u kojima se razračunava sa momcima: „Black Bathing Suit“ je doviđenjce nekome ko sad može samo da je sanja, pošto je nije tretirao kako treba (prvobitan naziv: “If This Is the End… I Want a Boyfriend”); slatka „If You Lie Down with Me“ nastala je još 2013, u saradnji sa tadašnjim mladićem Barrie James O’Neillom, i praktično ga poziva da ispuni njene snove; „Violets for Roses“ opisuje mnogima vrlo poznatu temu – odnos sa muškarcem koji je sprečava da bude ono što jeste.
Blue Banisters je neobičan i po tome što u sebe uključuje nekolicinu starih pesama, što nisu ranije snimljene niti našle mesto na prethodnim albumima, te funkcioniše kao svojevrsna retrospektiva odakle Lana dolazi i kuda ide, dajući nam redak uvid u njen životni put. Posebno su važne one koje beleže dvoličnost svuda oko nas: „Dealer“, netipičan baladerski obračun sa osobom što je proganja, a kojoj je nekad verovala („ne traži me preko mog dilera, neće ti se javiti / a i moj otac se godinama neće vratiti sa puta“), kao i „Thunder“ o čoveku koji šarmantno blista na žurkama, ali se pretvara u nešto sasvim drugo prema naratorki, čim publika ode. „Living Legend“, posvećena mentorki Jane Powers, „Nectar of the Gods“ i naročito raspevana uspavanka „Cherry Blossom“, nežne su davne kompozicije u kojima Lana bar naizgled vlada svojom situacijom.
Tek pred kraj ona se vraća u punom samopouzdanju sa „Wildflower Wildfire“, dirljivim obećanjem ljubavniku da će paziti na njega, dok na „Sweet Carolina“ peva punim glasom, nalazeći konačan mir u porodičnom okruženju, uz oca Roba i sestru Chuck Grant, kao ko-autore.
Beskonačan ispovedan ton na Blue Banisters dovodi nas u stanje stalnog saosećanja sa uzaludnim karakterima predstavljenim u pesmama, koji kao da su predali svoje životne priče na čuvanje autorki. Lana se tako polako pretvara u osobu kojoj se naizgled svi poveravaju, pa na neki način i mi. Ispostavlja se da nam iskreno poveravanje drugom biću, najviše nedostaje u savremenom svetu toliko prožetom kanalima komunikacije – da više niko ništa suštinski važno ne govori o sebi. Lana Del Rey nam bar daje iluziju da među ljudima još uvek mogu postojati tajne vredne deljenja.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare