Književna kritika: Literatura je završena

Novica Milić, „100 Odiseja (i noć više)”, Akademska knjiga, 2022.„Posle Džojsa, Kafke, Prusta, Beketa i Borhesa literatura je završena.”

Podnaslov „Beleške za Džojsa” uvodi nas u retorski pitko predavanje o velikom delu svetske književnosti čiju stogodišnjicu ovih dana obeležavamo. Vodi nas na mentalno putovanje kroz moguća značenja Odisejevog lutanja, kroz meandre Džojsove biografije, kroz signature mesta u kojima je Džojs pisao „Uliksa” (Trst-Cirih-Pariz), ali i kroz sećanja Novice Milića na sopstveno putovanje „Uliksovim” tragovima godine 1980. Literatura je, kaže Milić navodeći Lakanovu kovanicu, „lituraterre”: zemlja na kojoj stotine Odiseja lutaju. Krećući se između tri tima tragača (džojsologa, džojsovaca i džojsista), nabraja sve Odiseje koje sreće na putu po Džojsovoj literaturi i liturateri. „U prozi su trivijalnosti namerne”, ali je pričanje priče misterija koja se ne desi dok se upravo kroz trivijalnosti ne ispriča. Kod Džojsa su trivije deo misterije, podložne tumačenjima: u jednom pismu kaže da mu je glava puna šljunka, đubreta, slomljenih šibica i srče, „skupljenih skoro odasvud”.  Džojsovska industrija obuhvata književne istraživače i izdavačku mašineriju; obuhvata i Blumovdan, 16. jun, „književno crveno slovo koje zavređuje naročiti žar”; kreira kataloge aluzija i referenci. Signatura ove Milićeve knjige je i sama džojsovska, jer kao mesto nastajanja navodi „Dablin-Beč-Beograd”. Šervud Anderson, „Vajnzburg, Ohajo”, Mastilo, 2021.

„Stotine i stotine istina, i sve do jedne bile su predivne.”Odrednica „roman” koja je na koricama novog prevoda najvažnije knjige američkog autora Šervuda Andersona (1876-1941) istovremeno je šarmantno bačen mamac čitaocu, i sasvim razložan signal. Pitanje nije besmisleno: da li je pred nama ciklus kratkih priča koje ulančava pripovedač i glavni lik (inače, pisac u nastajanju), ili pak čitamo fragmentarni roman, satkan od niza grotesknih sudbina zatečenih i zatočenih u izmaštanom gradu američkog Srednjeg Zapada?Poznat kao rani spisateljski uticaj na Hemingveja i Foknera, romansijer, pripovedač i esejista Šervud Anderson spada u tihe, nenametljive revolucionare kratke priče. Iako će mnogi njegovu najpoznatiju knjigu proze „Vajnzburg, Ohajo” uporediti sa „Antologijom Spun Rivera”, poetskom zbirkom epitafa Edgara Li Mastersa, i Hemingvejevim pripovednim prvencem „U naše vreme”, Andersonova knjiga je upečatljivija, intenzivnija i bolnija od njih. Nepobitno i mračnija: usamljeništvo je njena kob i njena manija.„Želim da se rešim tolike samoće”, kaže junakinja priče „Avantura”, da bi, ipak, posle  neuspešnog bega u slobodu, shvatila da će živeti i umreti sama. Tmurnu žudnju koja sapinje žitelje Vajnzburga kazuje metafora kvrgavih jabuka, zanemarenih voćki koje su neočekivano slatke, u priči „Papirne pilule”, i tvrdoglava odluka petogodišnje devojčice da prisvoji ime koje joj nadene setni pijani stranac, uz molbu: „budi dovoljno hrabra da dozvoliš da budeš voljena”. Neutaživa žudnja i tugaljiva nespretnost Andersonovih junaka daju za pravo ćudljivoj etiketi koju je piscu nalepio D. H. Lorens: „on je takav Rus” (!).Bonus video:Zašto je važno čitati

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortiknjigeds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2400500"]