Foto: Promo

Prva zbirka pesama Tihane Smiljanić je dnevnik jednog raskida, završena priča o Njih Dve. Pitanje "kakav ti je život / u kom više nisam" tugu i njene propratne simptome preusmerava u introspekciju i retrospektivu: mentalno parničenje oko bivše sreće povlači za sobom evidenciju svih promena koje nastupaju "kad pređeš iz množine u jedninu", dok se roman "U lancima" Nine Savčić o pisanju romana ne mora uvek svesti na pomno beleženje samog procesa nastajanja. Junaku je neretko izazov da upozna sebe samog u tom postupku, i da u ofanzivi realnosti pretrpi što manje gubitaka.

Vladislava Gordić Petković Foto: Vladislav Mitić

Tihana Smiljanić, „Kad opet bude sunčano“, SKC Kragujevac, 2021.

Knjiga Kad opet bude sunčano Foto: Promo

„poslali su čoveka na Mesec / nisu smislili kako da ne oseti tugu.“

Prva zbirka pesama Tihane Smiljanić je dnevnik jednog raskida, završena priča o Njih Dve. Pitanje „kakav ti je život / u kom više nisam“ tugu i njene propratne simptome preusmerava u introspekciju i retrospektivu: mentalno parničenje oko bivše sreće povlači za sobom evidenciju svih promena koje nastupaju „kad pređeš iz množine u jedninu“.

„Ovaj džemper mi je isplela tvoja mama / zvale smo ga klima jer je toliko topao“ u pesmi „Zvale smo, množina“ singalizira kontrast i obrt: naravno, „hladnoća se preselila unutra“. Nekad zajednički stan, stvari bačene, zagubljene ili prosto iščezle kako iščezne veza, bude naivnu veru da će čežnja imati blaži oblik. Međutim, žudnju za prošlošću i izgubljenim rajem smenjuju jetkost i revolt.

Tipično mučenje samih sebe zapitanošću da li bi veza opstala da smo lepši, nasmejaniji i da smo manje pričali o ljudima koji u autobusu ne nose masku ustupa mesto zlovolji: 46 dana nakon raskida, bivša draga postaje „ljudska kanta smeća“, jer na društvenim mrežama priča o svojoj sreći, a mart je surovi mesec u kom su počeli i zajednički život, i lokdaun.

Nedostajanje je preteća i razorna sila. Poezija Tihane Smiljanić proniče u emotivnu distancu koju dodatno razbukti ona socijalna, u raskid kom je pandemija paravan, optimistična sasvim dovoljno da najavi dan u kom će patnica sebi čestitati suzdržavanje od samouništenja.

Nina Savčić, „U lancima“, Arhipelag, 2021.

Knjiga U lancima Foto: Promo

„U meni je drhtalo zapostavljeno neutešno biće.“

Roman o pisanju romana ne mora se uvek svesti na pomno beleženje samog procesa nastajanja. Junaku je neretko izazov da upozna sebe samog u tom postupku, i da u ofanzivi realnosti pretrpi što manje gubitaka. Pripovedač u romanu Nine Savčić je tridesetosmogodišnji službenik Ministarstva, koji, nalik jednom junaku čuvenog romana Dubravke Ugrešić „Forsiranje romana reke“, počinje da uživa u pisanju čitulja, telegrama saučešća i posmrtnih govora: „nekim danima su cele stranice dnevnih novina bile preplavljene plodovima mog literarnog rada“.

Za razliku od fleš-forme lamenta za preminulim, koji sačini za pet do sedam minuta, monolog glavnog junaka je beskrajan, u njemu se sabiraju glasovi njemu važnih i strašnih osoba, od distancirane majke do strica koji bi da bude mačo-autoritet. Sve se njegove zavisnosti (trava, kampari, šećer, ksanaks) sliju u jednu: u zavisnost od tuđe priče koju će pokušati da pretoči u svoju sopstvenu. Pojava misteriozne klijentkinje koja želi roman o svom prijatelju izazov je kakav se ne može ni ignorisati ni savladati: pisanje po narudžbi odvodi u očekivani ritual samoanalize.

Naoko suvišan svima, junak Nine Savčić je uverljivo dočaran izdanak osujećenih i smušenih generacija koje su negde zaturile gvozdenu volju i radni elan, ne snašavši se u svetu tuđih regulativa i rituala. Njihove su želje nejasne, konflikti i blokade neopozivi. I u prvom romanu „Vlasnik svega našeg“ autorka je istraživala nespokoj neprilagođenog bića, ne toliko usamljenog koliko raskorenjenog. Lanci su, tad kao i sad, metafora ne samo ograničenja, već i uznemirujućih mogućnosti.

Bonus video: Sergej Trifunović promocija knjige „Stovarište“

Komentari

Svi komentari (0)