Piše Milan Vlajčić: Zemaljska staza gubitnika

Kultura 10. avg. 202014:29 > 14:48
Podeli:
Zoze Saramago
Žoze Saramago, Foto:EPA/CHICO SANCHEZ

Roman Žozea Saramaga „Jevanđelje po Isusu Hristu“ (izdavač Laguna).

Kad sam odložio roman portugalskog pisca Žozea Saramoga „Jevanđelje po Isusu Hristu“ (390 str. – preveo Dejan Tijago Stanković, izd. Laguna) shvatio sam zašto je cenjeni američki profesor i teoretičar književnosti Harold Blum na ulasku u novi milenijum izjavio da je „Saramogo najveći živi romanopisac današnjice“. Iako su sada obojica u večitim lovištima Manitua, ovaj sud, čak i sa nekim manjim relativizacijama, ostaje relevantan.

Zoze Saramago
Žoze Saramago, Jevanđelje po Isusu Hristu, Foto:Promo/Laguna

Odabravši pripovedački model jevanđelja (to jest, blagovesti o Sinu Božjem, Mesiji, Izabraniku koji će novim tumačenjem odnosa neba i zemlje, pravde i zla, podjednako oštro osuditi Rimskog namesnika koliko i svoje judejske savremenike, trgovce i fariseje), Saramago je smelo kročio kroz minsko polje legendi, kasnijih crkvenih tabua i zabrana, egzegetskih procenjivanja, podela na kanonsko i jeretičko.

Budući po filosofskom izboru agnostik (što če reći, tragalac a ne propovednik ustanovljenih i sakrosanktnih istina), odabrao je još izazovniju tačku gledišta. Četiri kanonska Jevanđelja o Spasiteljevom životu i žrtvi nose imena po onom ko pripoveda: Matej, Jovan, Luka, Marko… Ozbiljna tekstološka istraživanja su otkrila da su ovi tekstovi konačno dovršeni oko dva veka nakon pretpostavljene Hristove smrti. Što će reći da su svedočenja apostola dugo uobličavana i redigovana da bismo ih dobili u današnjem, zvaničnom obliku.

Naporedo sa pomenutim, bilo je još blagovesti koje su ostavljene po strani i krštene apokrifnim. I tu ima zanimljivih tumačenja i varijacija, ali to samo govori kako je u vekovima kada se institucionalno oblikovala nova religija (hrišćanstvo), naporedo sa islamom, budizmom, bilo važno da se uspostavi neki redosled i sklad.

Ali kad se pročitaju Jevanđelja u Bibliji čitalac primećuje da svaki apostol priča nešto drugačije, što otkriva da nije lako snaći se u tom zamešateljstvu pripovedanja o Hristu Spasitelju.

U jesen 1958, to sam dobro zapamtio, nama studentima svetske književnosti je legendarni profesor Vojislav Đurić objasnio, upravo na primerima novozavetnih jevanđelja, da jedna priča potencijano nosi nove varijacije i semantička obogaćenja. Tek kasnije, kad smo u prevodu dobili kapitalna saznanja ruskih formalista (Mihail Bahtin, Viktor Šklovski) , pisana pre stotinak godina, videli smo da su oni uneli razdvajanje strukture priče (naracije, romana) na siže i fabulu. Ovo je bilo kapitalno otkriće, jer se konačno izašlo iz okamenjene dihotomije sadržaja i forme. Siže je, po novim tumačenjima, podrazumevao lični stil, pomeranje vremenskog redosleda kazivanog, novi doprinos piščev (naratorov), u odnosu na fabulu.

Izvinjavam se zbog ove teorijske eksplikacije, ali ona je ključna za razumevanje piščeve slobode da o svakom junaku (iz mitskih i religioznih legendi, kao i iz istorijske zbilje) iznese svoje viđenje i tumačenje. Ma koliko to nerviralo crkvu (katoličku ili pravoslavnu, podjednako), koja uvek misli da ima tapiju na pitanja odnosa zemlje i neba, često povezano sa materijalnim prednostima i blagoutrobijem. Primer Rablea, koji se kao monah celog života krio pod izmišljenim imenom da ne bi završio na lomači.

Zoze Saramago
Žoze Saramago i Fidel Kastro 1988, na sastanku koji je organizovan u znak protesta protiv međunarodne blokade Kube, Foto:EPA PHOTO LUSA/Joao MIRANDA

U novijim vremenima nema više lomača, ali ima raznih oblika cenzure i pritisaka na pisce. To je doživeo i Saramago (1922-2010), kad je 1991 objavio „Jevanđelje po Isusu Hristu“, roman koji je osvojio najveća kritička priznanja i do danas prodat u dva miliona primeraka (preveden na 25 jezika). Katolička crkva je žestoko reagovala, proglasivši delo jeretičkim, bogohulnim, komunističkom propagandom. Pod ovim pritiskom je portugalska vlada povukla roman iz najužeg izbora za Evropsku nagradu „Ariosto“. Saramago se iz protesta povukao na udaljeno atlantsko ostrvce Lanzarote, gde je ostao sve do svoje smrti.

Kad je reč o njegovom komunizmu, nije sporno njegovo ideološko opredeljenje, ali pošto je veći deo života živeo pod Salazarovom diktaturom (fašizam Frankovog tipa), nije krio da je levičar, opredeljen za socijalnu pravdu, da je protiv svakog državnog nasilja i cenzure. Imalo je to svoju cenu: najbolje godine, do šeste decenije života, proveo je kao metalurški radnik, pomoćno osoblje u izdavačkim kućama… I ograđivao se od staljinističkih logora i progona stvaralačkih sloboda. Svoje danas proslavljene romane počeo je da objavljuje tek posle svoje pedesete godine.

Kad je 1998. dobio Nobelovu nagradu za književnost, govorio je o piščevom pravu da se ne obazire na zabrane i tabue, ali i o piščevoj obavezi da se ne pravi blesav ili olimpijski uzvišen dok živi okružen bedom, bezakonjem i državnim nasiljem (kasniji slučaj Ramala ga je doveo u sukob sa izraelskom vladom).

Ovde, u srpskoj kulturi, smo imali sreću da su njegove najbolje knjige, poput „Godine smrti Rikarda Rejša“, „Slepila“, „Istorije opsade Lisabona“, „Kamenog splava“, dostupne u srpskohrvatskim prevodima.
Inače, u novijoj svetskoj književnosti (ne govorim o crkvenom i teološkom kiču, izvinjavam se), ima još jevanđelja iz pera poznatih pisaca. Najčuvenije je „Poslednje Hristovo Iskušenje“ (1939) velikog grčkog pisca Nikosa Kazancakisa (po ovom delu je Martin Skorseze načinio svoj film istoimenog naslova, koji samo što nije izazvao oružane sukobe tokom Venecijanskog filmskog festivala 1987). Američki pisac Norman Majler objavio je svoju verziju jevanđelja (ne mnogo ubedljivu), a poznati irski pisac Džon Banvil čak ima trilogiju o Hristovom životu (dostojnu Nobela, ima vremena i za to).

„Jevanđelje po Isusu Hristu“ je, vreme je da to kažem, fascinantno pripovedačko štivo, iskazano poetskom ponesenošću – čitalac ima osećaj da se našao pored mitskog kazivača koji očarava ozbiljnim, povremeno zabavnim, a tamo gde treba i užasavajućim prizorima. U samoj tematskoj osnovi preuzete su bitne tačke iz sva četiri novozavetna jevanđelja (možda ponajviše iz Lukinog). Neke epizode su izostavljene i to one koje su ponajviše korišćene u crkvenoj ikonografiji i školskoj veronauci: Hrist u jaslicama i dolazak tri Sveta kralja sa istoka, Hristov hod po vodi, Tajna večera i izdaja Judina (plaćena 30 zlatnika). Juda je, da odmah otkrijem, jedan od najpozitivnijih među njegovim učenicima-apostolima, jer on dobija od Boga zadatak da pomogne privođenje Hrista Golgoti. Bez Jude ne bi bilo konačne žrtve, što smo kao ideju već imali u romanu „Izlazak“ (1961) našeg Radomira Konstantinovića. Takvih značenjskih pomeranja u Saramagovom Jevanđelju ima sijaset.
Roman započinje mitskim prizorom trojice razapetih na Golgoti, kažnjeni su kao razbojnici, ostavljeni da umru u najgorim mukama. Tu su žene koje oplakuju sudbinu nesrećnika, jedna je Marija, udovica drvodelje Josifa, druga, privijena uz nju, nekadašnja prostitutka Marija iz Magdale. Dok se mučenici opraštaju od života, prilazi nepoznati sirotan i vlažnim sunđerom pokušava da ublaži žeđ sve trojice umirućih. I tu je već jedna mala, nova razlika u odnosu na crkvenu legendu.
I potom se vraćamo na sam početak: u porodici siromašnog drvodelje iz Nazareta, Josifa, očekuje se prinova, najzad. U ubogoj čatrlji 15. godišnja Marija rađa dečaka Isusa, uz pomoć iskusne žene iz susedstva. I onda se na vratima pojavljuje namernik, prosjak, moli za čanak hrane. Potom majci saopšti da njenog sinka iščekuje važna putanja u životu. Kasnije, prilikom jednog zbega, u koloni, uz Mariju hoda visoki neznanac, kojeg niko ne vidi, čak ni Marija, ali pripovedač nam nagoveštava da je posredi anđeo čuvar ili neko sa sličnim zadatkom.

Zoze Saramago
Portugalska štampa na dan objavljivanja informacije da je Saramago dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Foto:EPA PHOTO/LUSA ANTONIO COTRIM

Isti lik se kasnije javlja kao Pastir kod kojeg 12.godišnji Isus dolazi da nauči sve što je potrebno oko čuvanja stada ovaca: dobijanje mleka, pravljenja sira, prinošenja žrtvenica Gospodu. Mnogo kasnije ovaj učitelj života se javlja u svom novom obličju, ali već ovo zasad ukazuje kako pisac stvara lik Isusa od krvi i mesa, reklo bi se, krvavog ispod kože, uvek spremnog da se zapita šta se to sa njim dešava, da odbije nalog ili zatraži objašnjenje.
U svim jevanđeljima Isusov otac Josif se samo uzgred pominje, ali kod Saramaga on dobija važnu ulogu, što u Isusovoj dečačkoj svesti ostavlja presudan trag i moralni dug. Naime, kad je Josif poveo Mariju i malog u Vittlejem da se upišu u zvanične knjige, po zakonskoj obavezi, Josif se u gradu našao u blizini nekih rimskih vojnika i čuo, uzgred, da je judejski car Irod naredio da se u celoj državi pobiju sva deca do četvrte godine života, iz straha za svoju vladavinu. Josif u panici krene natrag, pokupi porodicu i izbegne pokolj. Nekoliko godina kasnije Marija dečaku ispriča ovu zgodu, a u njemu se rodi saznanje: spasio je mene, a zašto nije upozorio i druge iz Vitlejema da sačuvaju decu! Ovo osećanje očevog greha proganjaće Isusa do kraja. Josif će se nekoliko godina kasnije, krećući se trbuhom za kruhom, slučajno zateći usred neke pobune protiv Iroda, biće uhapšen i razapet na krstu, upravo onako kako će to dogoditi i njegovom sinu mnogo godina kasnije.
Iz burnog Isusovog života važne su i dve deonice kojih nema u Svetom pismu. Kao mladić on upozna Mariju iz Magdale, prostitutku po zanatu, zaljubi se u nju, Marija napušta svoj zanat i oni uz sve nevolje vode čulni život pun odanosti i rizika svake vrste. Sve do uspona ka Golgoti.

Značajno mesto u Saramagovom romanu majke Marije i bivše grešnice Marije iz Magdale, iskazano njihovim međusobnim razumevanjem i velikom odanošću Božjem izaslaniku, odaje počast onom boljem delu čovečanstva koje je u Novom zavetu uglavnom predstavljeno ulogama majke i bludnice.

Zoze Saramago
Saramago sa suprugom Pilar del Rio 2009. godine, Foto:EPA/MARTINEZ DE CRIPAN

Već je ovo je za branitelje crkvene dogme bilo previše, ali sledi nešto još izazovnije: Isusov susret sa Bogom, jedne noći prilikom ribolova na Galilejskom moru, dramatično poglavlje u kojem Vrhunski tvorac svom Izabraniku objašnjava važnu ulogu koja podrazumeva mučeničku smrt. Jednom ranijom prilikom Bog se nakratko već privideo Isusu, dajući mu neke posebne čudotvorne moći (vraćanje iz mrtvih, izlečenje gubavih i slepih, pretvaranje vode u vino). Sada je prepirka mnogo složenija jer se iz vode pojavljuje Pastir (onaj koji je dobio čanče hrane od Marije). Hrist doznaje da je to Đavo koji po Božjem nalogu ima važnu ulogu u životu, da nagoni ljude na lični izbor izmešu dobra i zla. Predstavivši Đavola kao odmetnutog sina, Bog otkriva da će Hristova paćenička smrt imati važnu ulogu u stvaranju nove religije koja će nositi njegovo ime (hrišćanstvo)..

I sad dolazi vrhunski paradoks. Na Isusovo pitanje da li će njegova planirana žrtva smanjiti obim sirotinje, patnji, stradanja i krvoprolića u budućnosti, Bog (koji sve zna) Isusu otvoreno kazuje kako će se u njegovo ime voditi krvavi krstaški ratovi i pljačkaški pohodi, stvoriće se inkvizicija koja će kažnjavati neposlušne i jeretične duhove,biće istrebljenja naroda (jevrejskog i još pokojeg).
Bog se udaljava u noćnoj magli a Đavo kaže Isusu, da ga ohrabri: „Cilj opravdava sredstva“. Isus sa ovim gorkim osećanjem žrtvovanog i gubitnika, napušten od svojih učenika, budućih apostola, odlazi na Golgotu.
Možda je još samo Tomas Man u „Doktoru Faustusu“ (1947) sa takvom silinom i drskom provokativnošću otvorio pitanja čovekove slobode, ljudske sudbine izložene svim mogućim izazovima. Saramago, za sva vremena.

Komentari

Vaš komentar