Leto samo što nije prošlo, godišnji odmori su se istopili, a sa tim i više vremena da se ljubitelji knjiga posvete čitanju obimnijih dela. Odabrali smo zato 10 knjiga ispisanih na manje od 150 stranica koje pružaju čitalačko uživanje, osećanje zadovoljstva kada se preklopi zadnji deo korica, a nesumnjivo su vredna književna dela.
Mnogi profesori književnosti izneće dugu listu različitih odgovora na temu „šta je loše u tome ako ste neku knjigu pročitali samo do pola“, a ima i kritičara koji su se, sledstveno tome, zapitali da li je za to kriv pisac ili čitalac. A čitaoci često kažu jednostavno da, koliko god voleli knjige, za „romane reke“ ili memoare ispisane na stotinama stranica jednostavno – nemaju vremena. Ali tu su i knjige pisane svesno sažeto i za svaku su preporuku. U našem izboru ima, kako to knjižari kažu, za svakog ponešto: i novela i romana, i zbirki priča i poezije, i dnevnika, i pisama. Tu su i domaći i strani autori, novi glasovi i klasici, a zajedničko im je to što se sve te knjige lako mogu da se nađu na policama knjižara ili biblioteka i dugo ostaju u sećanju.
Vilijam Sarojan – „Zovem se Aram“
Priče američkog pisca Vilijama Sarojana donose ono što se retko sreće u savremenoj književnosti: istinsku jednostavnost, humor i radost čitanja. Roman u pričama „Zovem se Aram“ ubrzo je nakon što je objavljen 1940. godine postao međunarodni bestseler.
Pre svega namenjena deci (u lektirama je mnogih zemalja), ovo je knjiga u kojoj mogu sasvim lako da uživaju i odrasli. Upravo zbog jednostavnosti stila, iskrenosti kojom je pisana i nepatvorenog humora. Od 10 zvezdica verovatno bi joj se, iz mnogih razloga, moglo dati 11.
Čezare Paveze – „Lepo leto“
Poznat pre svega kao veliki pesnik, autor jednog od najlepših ljubavnih stihova u modernoj poeziji („doći će smrt i imaće tvoje oči“), Čezare Paveze napisao je za života i nekoliko romana, od kojih je „Lepo leto“ najpoznatiji. U knjizi govori o odrastanju i prvoj ljubavi, pričajući u isto vreme i o mladosti i njenom završetku.
Pavezea su zbog proznog stila poredili i sa Kamijem ili Hemingvejem, ali je on ipak jedinstven glas i mnogo šta od lepote njegovih pesama može se otkriti i u rečenicama u njegovim romanima, posebno u „Mesecu i kresovima“ i „Lepom letu“.
David Diop – „Braća po duši“
Senegalsko-francuski pisac David Diop u romanu „Braća po duši“ bavi se temom kojom se do njega verovatno niko nije bavio: učešćem Afrikanaca u jedinicama francuske vojske u Prvom svetskom ratu.
Pišući u prvom licu, iz ugla mladića iz Senegala koji u krvavom Prvom svetskom ratu ne uspeva da spase najboljeg prijatelja, a potom srlja u ludilo, Diop sa jedne strane kroz jezive slike meteža i surovosti „istražuje tamnu stranu ljudske prirode“, u kontrastu sa idealizovanom slikom afričkog sela odakle potiču vojnici, otvarajući pre svega univerzalne teme besmislenosti rata, ljudske patnje, prijateljstva, ljubavi, identiteta, „sukoba kultura“ i podele na „civilizovane“ i „varvare“.
Diopov roman dobio je brojne nagrade, našao se u užem izboru za Gonkura, a dobitnik je i Gonkurove nagrade mladih Francuske i Srbije.
Rumena Bužarovska – „Moj muž“
Zbirkom priča „Moj muž“ Rumena Bužarovska, jedna od najznačajnijih savremenih makedonskih spisateljica, postala je nesumnjiva književna senzacija u celom regionu. Tu njenu zbirku priča, u kojima povremeno kroz (crni) humor govori o muško-ženskim odnosima, predrasudama i, pre svega, manjku komunikacije u braku (i drugde) pročitale su desetine hiljada mahom čitateljki.
Naratorke svih ovih priče govore iz prvog lica o odnosima s muževima, decom, roditeljima, kolegama, različitim profesijama… Pisane su pitko, ali svakako ne banalno, sledeći po mnogo čemu najbolje iz savremene američke proze kojom se autorka inače bavi kao profesorka na univerzitetu u Skoplju.
Damir Karakaš – „Proslava“
Posle romana „Blue Moon“, u kom opisuje rokabilija neposredno pred ratove devedesetih i „Sjećanja šume“ o neobičnom odrastanju u Lici, sa kojim je doživeo veliki uspeh (takođe za preporuku), Damir Karakaš u romanu „Proslava“ (Booka, 2020) ponovo posećuje rodni kraj gde na 116 stranica „kraj jednog rata nagoveštava iskustva novih stradanja, a surovost svakodnevice u kojoj preživljavanje ne ostavlja mnogo prostora za promenu pokazuje svu kompleksnost ljudskog postojanja, zgusnutoj u pesničkoj slici s kraja prostora i vremena“.
Monika Herceg – „Lovostaj“
Monika Herceg dobitnica je svih značajnih pesničkih nagrada za poeziju koje se mogu dobiti u Hrvatskoj. Pesme koje su se na kraju našle u zbirci „Lovostaj“ (Kontast, 2020) počela je da piše, kako je rekla nedavno uključujući se onlajn na festival Krokodil, iz impulsa ljutnje, u vreme kada je trebalo da se porodi, a Hrvatskom su se budili desničarski pokreti.
„Tako su nastale prve pesme iz ove knjige. I onda samo slušaš ono što te goni. Kada sam to pisala, bila je to sve neka ljutnja i potreba da kažem, da saspem to iz sebe što imam, a to je ta naša i ljutnja žena koje su s nama uvek, bilo da su to naše majke, bilo naše babe, prababe… koje zapravo nikad nisu mogle ništa reći, a ovo je vreme u kom mi moramo biti glasne, jer ako ne mi, ko će? Ne znam da li je poezija način da se to kaže, ali svaki komad borbe je bitan, pa zašto ne i poezija”, ispričala je Monika Herceg.
A njene su pesme, naravno, i mnogo više od ljutnje.
Verner Hercog – „O hodanju po ledu“
Čuveni reditelj Verner Hercog, poznat po svom jedinstvenom filmskom opusu, ispričao je u jednom intervjuu kako je pešačio od Minhena do Pariza u posetu svojoj mentorki Lote Ajzner, kada je bila teško obolela i nije želeo da ona umre.
„Kada sam došao, rekla mi je: ‘Još su nada mnom čini da ne smem da umrem. Možeš li da ih skineš?’ I rekao sam: ‘Naravno, Lote. Ako sada umreš, čini se da bi to bilo u redu’. Imala je 87 godina. Bila je skoro slepa. Nije mogla da čita, niti da gleda filmove, dvema njenim životnim strastima. Rekla je tad nešto biblijski: ‘Zasitila sam se života’. I rekao sam joj: ‘Onda, Lote, čini su skinute’. Umrla je osam dana kasnije i nisam imao apsolutno nikakav problem sa tim“, rekao je Hercog. Rezultat tog pešačenja je i dnevnik objavljen pod naslovom „O hodanju po ledu” (Lom, 2020), gde se Hercog, inače pasionirani čitalaca, predstavlja i kao vrstan pisac i intrigantan mislilac.
Branimir Šćepanović – „Usta puna zemlje“
Novela Branimira Šćepanovića „Usta puna zemlje“ doživela je nebrojena izdanja kod nas i u svetu, a čitaoci su nesumnjivo mogli da ga spaze i u knjižarama i kod uličnih prodavaca. Bilo je i više pokušaja da se ekranizuje, a i sada je jedan u toku.
Pripovest o „suvišnom“ čoveku koji odlazi u rodni kraj da okonča svoj život, pretvara se u dinamičan triler sa jurnjavom i brojnim apsurdnim situacijama, kakve će ponekad izazvati i smeh, ali više ukazati na tamnu stranu ljudske naravi, propitivanja ideje smrti i izbavljenja… U novijem izdanju (Dereta, 2019), ova novela objavljena je zajedno sa dužom pripovetkom „Smrt gospodina Goluže“, jednako vrednom čitalačke pažnje.
Antonen Arto – „Pisma iz ludnice“
Jedna od najneobičnijih pojava evropske avangarde, dramaturg, pesnik, esejista, glumac i reditelj Antonen Arto, u svojoj 47. godini, usred Drugog svetskog rata, posle boravka u nekoliko azila za duševne bolesti, prevezen je u Rodez, odakle piše svojim prijateljima.
U pismima govori o zlim silama koje ga opsesdaju, uslovima u azilu, demonima i čarobnjacima, svom čuvenom štapu Svetog Patrika… Ali ova pisma više su od ispovesti duševno poremećenog čoveka. Naprotiv, „Pisma iz ludnice“ (Gradac, 2002) svedočanstvo su o jednom vremenu prepuno lucidnih zapažanja, poetskih vizija i rečenica zbog kakvih će čitalac često posegnuti za olovkom, da ih podvuče ili prepiše.
Gistav Flober – „Novembar“
Poznat pre svega po „Gospođi Bovari“ i „Sentimentalnom vaspitanju“, klasik francuske književnosti i jedan od rodonačelnika realizma Gistav Flober pre svojih čuvenih romana napisao je kratko delo „Novembar“. To je ujedno i njegova najintimnija ispovest, a govori o neostvarenoj ljubavi mladića i zrele kurtizane.
Pisao ga je pažljivo, više godina između 1840. i 1850, a objavljena je tek 1910. godine. Uprkos tome što je od tada prošlo više od veka, i romantizmu koje nosi, ova knjiga i danas deluje sveže.
„Novembar će biti knjiga koja će u 20. veku dovesti do novog oblika romana i njegove proze“, pisao je Miloš Crnjanski o ovom Floberovom delu. I tu je bio u pravu.
Ivo Andrić – Prokleta avlija
Andrićeva „Prokleta avlija“, poznato je, povučena je svojevremeno iz izbora za Ninovu nagradu zbog toga što kritičari nisu mogli da se saglase oko toga da li je u pitanju roman ili novela. Novela snažnija od romana, moglo bi se dodati.
„Šta god da uzmem da čitam, pre ili kasnije vratim se Andrićevoj ‘Prokletoj avliji’. Ne znam ni sam koliko puta sam je pročitao“, kaže jedan kolega govoreći o ovom Andrićevom klasiku. Ako nijedan od već ponuđenih naslova ne privuče pažnju čitalaca, tu je „Prokleta avlija“, te je stoga dodajemo na listu, kao neprolazno delo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare