Podeli
Foto: profimedia.rs

Čitao sam dosta o senegalskim strelcima u Prvom svetskom ratu, ali nisam hteo da mi to utiče na pisanje. Ne navodim nijednu bitku, jer sam hteo pre svega da prenesem osećanje. To osećanje kakvo sam ja imao oseća se i pri čitanju moje knjige, što onda dovodi i do toga da mladi iz različitih zemalja podele taj osećaj, kaže David Diop, autor romana "Braća po duši" upravo objavljenog na srpskom.

Francusko-senegalski pisac David Diop u romanu “Braća po duši” svetu otvara sasvim neobičnu, verovatno i unikatnu temu: učešće Afrikanaca u Prvom svetskom ratu na evropskom frontu. Pišući u prvom licu, iz ugla mladića iz Senegala koji u krvavom ratu ne uspeva da spase najboljeg prijatelja, a potom srlja u ludilo, Diop sa jedne strane kroz jezive slike meteža i surovosti “istražuje tamnu stranu ljudske prirode”, u kontrastu sa idealizovanom slikom afričkog sela odakle potiču vojnici, otvarajući pre svega univerzalne teme besmislenosti rata, ljudske patnje, prijateljstva, ljubavi, identiteta, “sukoba kultura” i podele na “civilizovane” i “varvare”. Diopov roman dobio je brojne nagrade, našao se u užem izboru za Gonkura, a dobitnik je i Gonkurove nagrade mladih Francuske i Srbije.

Izlazak srpskog izdanja romana “Braća po duši” bio je povod da se Diop danas uživo uključi iz Francuske preko interneta i u okviru upravo otvorenih “Molijerovih dana” u Srbiji porazgovara sa studentima iz Srbije koji su glasali za njegovu knjigu, njihovim profesorima, izdavačem i novinarima u Francuskom kulturnom centru u Beogradu.

– Rat o kom sam pisao pogodio je mnogo ljudi, među njima i stotine hiljada mladih i očigledno je to dotaklo mlade čitaoce. Svi znaju za nesreće kakve rat izaziva, a mladi su posebno mogli da se identifikuju sa tom pričom, jer je i glavni junak mog romana mlad. U ratu su učestvovali i mnogi drugi mladi ljudi, brzo su obučavani i poslati u borbu. Ta činjenica je, verujem, imala uticaja na to da i roman dopre do mladih čitalaca – rekao je Diop odgovarajući na pitanje Katarine Melić, profesorke sa Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, koja je vodila razgovor, o dobroj recepciji pre svega kod mlade publike.

David Diop uključio se iz Francuske, a razgovor sa njim vodila je Katarina Melić Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Knjiga je u Francuskoj objavljena 2018. godine, kada je obeležavan vek od završetka Prvog svetskog rata. Upitan šta ga je navelo da i on napiše roman vezan za taj period, i to pre svega takav da se bavi akterima zaboravljenim na komemoraciji u Remsu te godine, Diop kaže da je na takvu ideju došao dve decenije pre toga.

– Ideja da pišem o ovome datira još iz 1998. godine. Pročitao sam neka od pisama vojnika iz Senegala iz Prvog svetskog rata i veoma su me dirnula. Taj rat imao je i neke elemente “industrijskog rata”, o tome govori Blez Sandrar u svom tekstu “Odsečena ruka”. Više od stotinu hiljada strelaca došlo je iz Senegala u Evropu u Veliki rat. Istoričari, ako su o tome i govorili, nisu govorili na emotivan način. Želeo sam da čitaoci imaju dodira upravo sa osećanjima senegalskih strelaca. Hteo sam da taj moj lik, strelac, bude iz sela gde se ne govori francuski, za razliku od gradova, pa taj mladić pre toga nije imao kontakta ni sa francuskim jezikom ni sa Francuskom. Ideja o romanu je, dakle, stara, ali su životne okolnosti dovele do toga da roman tek tada objavim – kazao je Diop.

Pisac je poreklom sa očeve strane iz Senegala, tamo je i odrastao, a jedan od likova, uz naratora najvažniji, preziva se Diop. Autor “Braće po duši”, međutim, kaže da među njegovim direktnim precima nije bilo senegalskih strelaca ni u jednom od dva svetska rata.

– Sa očeve strane nije bilo strelaca, a majka mi je Francuskinja i njen deda bio je vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je nekoliko godina nakon rata, ali ni reči nije rekao o tome šta je u ratu doživeo. Postojalo je ćutanje, i o tome mi je majka pričala još kad sam bio dečak. A ja sam u romanu hteo da dam glas tom svom junaku – objašnjava Diop.

Evropa i “divljaci”

U Diopovoj knjizi nigde se ne spominje konkretan front, čitalac tek iz konteksta, zapravo, doznaje da se bitke odigravaju u Velikom ratu, jer je pisac, kako kaže, imao nameru da progovori o univerzalnosti ljudske patnje. Uz konstataciju da njegov lik govori kao dečak, kao “dobri divljak”, a sa druge strane dolazi u situaciju da odseca ruke neprijatelju i na kraju poludi, Diopu je upućeno pitanje ko je u knjizi, zapravo lud, taj mladić ili predstavnici “civilizacije” koju je zatekao na frontu.

– To je baš to. Hteo sam da preispitam taj odnos i predubeđenja o mišljenju Evropljana prema “divljacima”. Nemačka je i zvanično protestovala u francuskom parlamentu što su regrutovali Afrikance, ističući da je to rat belaca, a da “Francuzi uvode varvarstvo u rat”. Hteo sam da se vratim na to predubeđenje, da ga drugačije predstavim. Svi smo divljaci i to se najbolje vidi na bojnom polju. Padale su hiljade granata i otkidale su ljudima ruke. Stvarajući lik čoveka koji je sekao ruke, hteo sam da postavim pitanje ko je tu lud. Da li on ili ti što bacaju granate od čega čovek poludi. Rat je divljaštvo, a ne “divljaci” – naveo je Diop.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Senegalski strelci su, objasnio je pisac, bili u specifičnoj poziciji.

– Francuska je tada još kolonijalna sila, bilo joj je potrebno da ima Senegalce vojnike, ali da ih drži po strani. Stvaranje kolonija uvek je opravdavano željom da se “civilizuju divljaci”. Senegalski vojnici bili su velika deca, a sa druge strane su eksploatisani. Uključili su ih u rat da bi zastrašivali neprijatelja, a sa druge strane postoji i fotografija senegalskog vojnika sa širokim osmehom u reklami za kakao. Dakle, postojale su dve slike: sa jedne strane da zastraši, a sa druge kao dobrodušno dete – kazao je Diop.

Senegalskih strelaca je, kako se moglo čuti u razgovoru, bilo i na Solunskom frontu i na Dardanelima, što je potvrdio i Diop.
– Jedan rođak mi je ispričao da se neki njegov rodak borio u Mitileni i da je on nosio ruku neprijatelja na svom opasaču – kazao je pisac.

Upitan za to kako je tretirao istorijsku građu i dokumente, autor “Braće po duši” kaže da mu je važnije bilo da progovori o emocijama.
– Čitao sam dosta o senegalskim strelcima, ima dokumenata o njima, ali nisam hteo da mi to utiče na pisanje. Nisam hvatao beleške i ostavio sam to tako da mi se, kada počnem da pišem, vrati samo ono što me je emotivno pogodilo. Ne navodim nijednu bitku, poput bitke na Marni, recimo, jer sam hteo pre svega da prenesem osećanje. To osećanje kakvo sam imao oseća se i pri čitanju knjige, što onda dovodi i do toga da mladi iz različitih zemalja podele taj osećaj kakav bi mogao da se javi bilo gde – objašnjava pisac.

U razgovoru su učestvovali i srpski studenti koji su glasali za Diopov roman Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Studentkinja francuskog jezika iz Niša, Ljubica Stanković, postavila je pitanje koje je Diop ocenio veoma značajnim. Ona je, citirajući odlomak iz romana, ilustrovala da Diopov junak, Alfa, kao i njegovi senegalski saborci, “sluša glas osećanja dužnosti”, koji se nekada i razlikuje od onoga što bi uradio slušajući srce, pitala da li bi glavni lik, da može to ponovo da uradi, prekratio muke svom “više nego bratu” na samom početku romana.
– Alfa je u dilemi. On žali zbog toga što ga nije ubio. To je ogromna dilema pred koju stavljam svog protagonistu. Šta god uradio, neće biti zadovoljan. Taj šok na početku on ne može da prevaziđe, jer je to nemoguća situacija – odgovorio je Diop.

Krvavi rat i idealizovano selo u Senegalu

Pisac je potvrdio i da je svesno suprotstavio slike krvavog rata i koloritne nevinosti afričkog sela, ističući, međutim, da je u pitanju idealizovana slika.
– U prvom delu strelci se zatiču u užasima rata, nasilju, smrti, nalik slikama Ota Diksa. Sa druge strane, glavni junak se kroz sećanja vraća u ne skroz srećan, ali bolji život pre rata. Radi se o idealizovanoj slici Afrike, ali iz nje moji junaci izvlače snagu. Želeo sam da predstavim baš seljake, kojima je dolazak u metropolu frapantan. Kod njih zemlja rađa život i oni zato žale za njom. A na frontu je sečeno drveće zbog rovova i zemlja znači samo smrt i može da donese samo patnju – kaže Diop, podsećajući na poređenje rovova u romanu sa ženskim organom gde se vojnici kada iskoče iz njega, zapravo, ponovo rađaju kao ratnici, ali i izreku prema kojoj “čim ste se rodili počinjete da umirete”.
Govoreći o svom junaku, Diop dodaje da u njemu postoji i unutrašnji lom, da je njegov otac seljak, a majka iz nomadskog plemena i da se taj unutrašnji lom video i u bitkama.

Jezik kakvim je napisao roman posebno pleni, jednostavan je, ali veoma bogat slikama i specifičnim ritmom, pa je okupljene zanimalo i kako je odabrao i “preveo” jezik svog naratora, koji razmišlja na volofu.

– Ako jezik nije evropski, ne znači da nije civilizovan. Roman je pisan na francuskom. Nisam hteo da ga pišem na “crnačkom francuskom”, ali sam dosta radio na ritmu. Moj glavni junak nije govorio francuski, iako je bilo senegalskih strelaca koji su ga savršeno govorili. Ali, čitajući šta misli, svesni smo da on misli na svom jeziku. Voleo bih da i prevodioci zadrže taj ritam – kazao je Diop, dodajući da je čuo da je prevod na srpski odličan.

Senegalski vojnici, inače, bili su u dobrim odnosima sa francuskim saborcima, “postoje fotografije gde su zagrljeni”, ali im vlada nakon rata nije dala obećane penzije, naveo je Diop i dodao da su francuski veterani zato pisali i peticije. Međutim, kaže da romanu nije želeo, bar ne svesno, da da političke implikacije.
– Na početku nisam imao takve namere, pa su me nazivali i egoistom. Radim na univerzitetu, bavim se temama kako su predstavljene crne osobe u 18. veku i kasnije. Političkih implikacija u romanu možda i ima, ali nisam imao takve namere – naveo je Diop.

Pisac “Braće po duši” kaže i da je, nakon što je objavio roman, nalazio i druga svedočanstva, ali za sada veruje da neće i dalje pisati o tome.
– Mislim da je moje pisanje o ratu završeno – rekao je Diop i dodao da bi voleo da poseti Srbiju i susretne se sa izdavačem.

Bajac: Zrelost mladih čitalaca

Izdavač Vladislav Bajac rekao je da je bio pomalo iznenađen kada je shvatio da mladi čitaoci Francuske odabrali “Braću po duši” za svoju nagradu “Gonkur srednjoškolaca”, a da su potom “svoju književnu zrelost pokazali i mladi čitaoci Srbije”.

Vladislav Bajac Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

– Nisam očekivao da će se vezati za prilično surove scene opisa borbi na frontu. Iako Diop vrlo suptilno upravo tu surovost koristi da opiše svu lepotu ljubavi, prijateljstva i jednostavnosti života njegovog Senegala, imao sam jednu vrstu predrasude da bi mladi čitaoci više želeli neku lakšu temu za svoju knjigu-uzor. A onda su svoju književnu zrelost pokazali i mladi čitaoci Srbije i odabrali istu knjigu za svoju Gonkurovu nagradu studenata. Ovo, inače ne baš često, poklapanje oba žirija mladih u obe zemlje, samo je još jednom potvrdilo da je književna reč univerzalna jer prenosi na uzvišene načine emocionalne istine ovoga sveta – da su ljudi i njihovi osećaji na svim meridijanima i kontinentima ako ne isti, a ono barem vrlo slični, a da je taj svet jedan i zajednički – naveo je Bajac.

Gonkurova nagrada studenata iz Srbije za 2020. romanu Žan-Pola Diboe 

“Molijerovi dani” započeti su danas u Francuskom kulturnom centru proglašenjem Gonkurove nagrade studenata iz Srbije za 2020. godinu. Studenti katedri za francuski jezik univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu nagradili su knjigu “Nije svima isto na ovom svetu” Žan-Pola Diboe.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

U najužem izboru bili su i “Žeđ” Ameli Notomb, “Svet spolja” Olivijea Rolena i “Aura sina” Žan-Lika Koatalema.

Za Diboin roman su, kako je rečeno danas, već otkupljena prava za objavljivanje u Srbiji.

Nagrada je ustanovljena 2012. godine u saradnji srpskih univerziteta sa Francuskim kulturnim centrom u Srbiji i Akademijom Gonkur u Francuskoj. Nagrada se dodeljuje svake godine na „Molijerovim danima“.

U okviru 12. „Molijerovih dana“ ove godine biće organizovan i Salon frankofone knjige u Francuskom kulturnom centru (ili ispred, ako vremenske prilike to budu dozvoljavale) od 9. do 13. juna, sa Ujedinjenim štandom izdavača Srbije otvorenim od 12 do 19 sati, kao i više okruglih stolova.

Komentari

Vaš komentar