Podeli:
Foto: EPA-EFE/CLEMENS BILAN

"Ne mogu da predvidim to kako ću odgovoriti na koronavirus, ali će svako, na neki način, morati da reaguje", kaže čuveni reditelj Verner Hercog i dodaje da "treba biti spreman, i racionalno i profesionalno".

Verner Hercog (77), jedan od najvećih avanturista sedme umetnosti, živi danas u Los Anđelesu. Mnogi njegovi igrani filmovi u karijeri dužoj od pola veka bave se apokaliptičnim situacijama, a likovi u njegovim čuvenim dokumentarcima nalaze se u neistraženim, divljim i više nego rizičnim situacijama, poput najnovijeg “Nomad: Tragovima Brusa Četvina”, o preminulom (puto)piscu. U razgovoru za “Njujork tajms”, slavni reditelj priča o pandemiji, svom shvatanju istine i filmovima, o Holivudu, pa i Simpsonovima, Hoakinu Finiksu i Tomu Kruzu.

Novinar “Njujork tajmsa” Dejvid Marčize susreo se sa Hercogom dva puta, jednom pre i jednom nakon što je koronavirus uzeo maha i proširio se svetom. Prvo pitanje bilo je, razumljivo, bilo pitanje o pandemiji i efektima kakve bi sve to moglo da ima po njegovu, a i našu, imaginaciju. Hercog je to ocenio kao dobro pitanje.

“Možemo u svemu da vidimo neku vrstu drugačijeg Bokačovog ‘Dekamerona’ – doba je kuge u Firenci i svi se sklanjaju na selo i tu počinje pričanje priča. Dakle, moglo bi to da bude izvorište mašte ili kulture. Ali ne mogu da predvidim kako ću ja sam odgovoriti na koronavirus. Svako će, na neki način, morati da reaguje”, kaže kultni reditelj.

On navodi i da ne strepi od pandemije, objašnjavajući da je sve “pitanje discipline”. “Jednostavno pretpostavite šta bi moglo da vam se dogodi i pripremate se za, recimo, karantin na Holivud hilsu, gde živim. Treba biti spreman i racionalno i profesionalno”.

Pogled u zvezde

Ocenjujući prirodu kao “veličanstveno ravnodušnu”, u odgovoru na pitanje zašto je gleda tako, a ne vidi radije u njoj kosmičku harmoniju poput Dalaj lame, kog je intervjuisao za potrebe jednog od filmova, Hercog novinaru savetuje da “izađe kad je noć vedra i zagleda se u kosmos”.

“On (univerzum) deluje krajnje ravnodušno spram onog što mi radimo. A onda pogledajmo veoma pažljivo Sunce pomoću satelita. Pogledajte taj veliki istovremeni okršaj stotina miliona atomskih bombi u njegovoj unutrašnjosti. Dakle, moje lično shvatanje prirode dolazi iz kratkog pogleda u zvezde”, objašnjava Hercog.

Lažne vesti i “dublja istina”

Upitan kako onda uspeva da pronađe smisao iz života, kad je već živi svet ravnodušan, autor “Fickaralda” ispravlja novinara: “Živi svet nije ravnodušan. Kosmos jeste. Ali već sami pokušaji, po sebi, nešto su što treba da radim”.

Razgovor se potom premešta na Hercogovo shvatanje istine, uz podsećanje da je ranije izjavljivao da želi da postigne “ekstatičnu istinu” ili “dublju istinu” pre nego onu koju je nazvao “istinom računovođa”. Čuveni reditelj tu se, da bi pojednostavljeno predstavio svoje shvatanje istine, kao “svedoka odbrane” pozvao Mikelanđela.

“On je isklesao statuu Pijeta. Kada na njoj pogledate lice Isusa upravo skinutog sa krsta, to je lice iscrpljenog čoveka od 33 godine. A onda pogledate lice njegove majke: Ona ima 17 godina. Pitam vas onda: Da li nam je Mikelanđelo preneo lažne vesti? Prevario nas? Lagao nas? Isto to i ja radim. Morate da poznajete kontekst u kom postajete inventivni”, objašnjava Hercog.

Ali režiser  upozorava, govoreći o vezi “ekstatične istine” i moralnosti, da i “pronalaženje istine” ili činjenica mogu da se rade i iz sumnjivih pobuda.

“Ono što ja radim služi svrsi, a to je da nas ona ushiti, da nas ponese, da nam pruži osećaj nečeg plemenitog. Ekstaza na grčkom znači izlazak iz sebe. Tada iznenada imamo uvid u nešto dublje što se može naći iza predstava, nešto poput ekstatične istine”, kaže režiser, i potvrđuje da je imao problema s tim da su tekstovi o njemu i njegovim stavovima bili neprecizni i netačni.

A šta ako su takvi tekstovi bili posledica toga što su njihovi autori pokušavali da dosegnu “ekstatičnu istinu”, upitao ga je novinar. Režiser mu je na to rekao: “Onda samo napred. Imate moj blagoslov za to. Objasnio sam šta podrazumevam pod ekstatičnom istinom, ali ste slobodni da radite šta hoćete. Prosto podivljajte i razmahnite se”.

Spasavanje Hoakina Finiksa

Razgovor se potom “razmahnuo” u sasvim drugom smeru. Hercog, odgovarajući na pitanja priča kako ga nije zanimalo da otkrije ko je pucao na njega, da je njegovo omiljeno oružje mlečna kiselina, da debele knjige o hemiji u delovima kada pišu o njoj postaju “izuetno lirične”… Pričao je i o tome kako je iz automobila prevrnutog na krov posle saobraćajne nesreće spasao glumca Hoakina Finiksa, otevši mu iz ruke upaljač jer je nameravao da zapali cigaretu, iako je iz kola curio benzin.

“Znao sam da nikako ne sme da zapali cigaretu, jer bi mu se auto pretvorio u buktinju. Pokušao sam zato da mu jasno i odlučno kažem da to ne uradi. Brinulo me je da će, ako to shvati kao komandu, on još odlučnije kresnuti upaljač. Uspeo sam da mu ga otmem iz ruku. Tada sam shvatio da je to Hoakin. Ali posle nisam hteo da razgovaram sa njim, iako je on prišao da se izvini, jednostavno sam se odvezao dalje”, opisuje Hercog taj incident.

“Filmovi su mi dolazili sami”

Priča se nastavila o njegovim filmovima, “više od 70, ali ne moramo biti toliko pedantni”, među kojima su i mnogi oni čija snimanja su bila prava avantura: u džungli, na krateru vulkana, na Antarktiku…

Hercog kaže da često nije prizivao takve filmove, nego su se oni “pojavljivali sami”. Tako je bilo i sa filmom “Agire, gnev božji” (1972), u kom španski konkvistadori u 16. veku kreću u potragu za Eldoradom, a mnogi ga smatraju, uz “Fickaraldo” (1982), Hercogovim najznačajnijim ostvarenjem.

“Nakon što sam pročitao 15 stranica iz knjige za mlade o tome, počeo sam grozničavo da pišem, i to u autobusu u kom sam bio sa svojim fudbalskim timom, dok su oni svi bili pijani. Mogao sam da vidim ceo film. Scenario sam pisao možda tek malo više od pet dana zbog siline sa kakvom me obuzimaju takvi projekti”, priča Hercog.

“Ne nedostaje mi Kinski”

U oba pomenuta filma, kao i u mnogim drugim Hercogovim ostvarenjima, igrao je Klaus Kinski. Upitan da li se često seti glumca preminulog pre skoro tri decenije, režiser kaže da ne, a i da mu on ne nedostaje preterano. Dodaje i da je nedavno bio napadan zbog toga što je “radio sa čovekom koji je zlostavljao svoju ćerku”. Naime, Pola Kinski, Klausova ćerka i sestra glumice Nastasje Kinski, izjavila je 2013. da ju je otac “zlostavljao, uključujući i silovanje”.

“U vreme kada smo radili zajedno nisam imao pojma o tome. Ali, da ne ispadne da branim Kinskog, postavljam sebi dublje kulturološko pitanje: Da li treba da izbacimo sve Karavađove slike iz crkava i muzeja jer je on bio ubica? Moramo li da odbacimo Stari zavet jer je prorok Mojsije počinio ubistvo kao mladić”, zapitao je čuveni reditelj, odbacujući konstataciju da to znači i da takve stvari treba prevideti, objašnjenjem da to treba imati na umu, ali da ni sam nema pravi odgovor na to, a da “svakako ne može da uči nikoga ničemu”.

Hercog, koji se pojavljivao kao narator u svojim, a kao glumac u filmovima drugih reditelja, kaže da to nije radio toliko zbog novca, nego iz čistog zadovoljstva. Pojavljivao se u blokbasteru “Džek Ričer” i prvoj seriji iz sazvežda “Ratova zvezda” (“The Mandalorian”), ali ga suštinski ne zanima mejnstrim. Njegov odnos prema Holivudu takođe je zanimljiv.

Glas u Simpsonovima

“Uživam u tome da sam marginalno uključen u sve to. Pre neki dan sam pozajmio glas za epizodu ‘Simpsona’ i to sam uradio na tako podivljali način da su i reditelj i neku ljudi koji su bili tu sa mnom praskali u smeh i pre nego što završim repliku”, kaže Hercog i ocenjuje da je ta serija “čisti intelektualni proizvod”, ali da “ne želi da je analizira” u razgovoru za “Njujork tajms”.

“Ne bih baš da živim kao Tom Kruz”

Upitan da prokomentariše kako to da je ranije govorio da su kulturi potrebna sveža lica i predstave da bi nam hranila maštu, a onda se uključio u “reciklaže” poput “Džeka Ričera” i “Mandorijana”, kaže da nema potrebu da bilo šta razmatra, da jednostavno voli film.

“Volim sve što ima veze sa kinematografijom, a to podrazumeva i pisanja scenarija ili režiju, montažu, glumu. Volim to i, uzgred, dok sam igrao u ‘Džeku Ričeru’, znao sam da ću doprineti specifičnom kvalitetu tako što ću plašiti publiku. To mi je bila namera. Da širim strah. Moj lik bio je slep na jedno oko, nije imao prste na ruci i nikakvo oružje. Bio sam samo ja tu, i moj glas, i stvarno sam preplašio publiku. A za to sam i izdašno plaćen”, priča Hercog.

Režiser, i glumac u “Džeku Ričeru”, kaže da nije pre toga bio preterano upoznat sa onim što je radio Tom Kruz, a da je bio zapanjen time koliko je on “nemilosdno profesionalan”, da su na setu s njim bili i nutricionisti, da su se starali o njegovoj dijeti…
“Nije to baš način života kakvim bih živeo”, dodao je Hercog.

Pešačenje kao smisao postojanja

Sa druge strane, kako primećuje Dejvid Marčize, mnogi radovi iskusnog filmadžije zasnovani su na ideji hodoćašća, ali Hercog na to dodaje da je iza toga uvek postojao viši cilj. Priča kako je pešačio od Minhena do Pariza u posetu svojoj mentorki Lote Ajzner, kada je bila teško obolela i nije želeo da ona umre. Pominje i svoj hod po granicama Nemačke pre ujedinjenja, želeći da “drži zemlju na okupu” i to u vreme kada su mnogi Nemci bili protiv toga.

“Imao sam velikih problema sa piscem Ginterom Grasom, koji se žestoko protivio ujedinjenju. Prezirao sam ga svim srcem. Posle se pokazalo da je bio nacista ili hitlerjugend ili šta već. Nije me to preterano iznenadilo”, priseća se Hercog.
Te svoje šetnje reditelj ne smatra “megalomanskim”, iako jesu u pitanju “zamašni potezi”.

“To su izrazi iz duše, i oni daju smisao mom postojanju. Niko nije ni znao da sam išao kod Lote Ajzner. Niko nije znao ni da sam oputovao oko Nemačke. Rekao sam da će nas samo pesnici, naša zajednička kultura, očuvati u zajedništvu, a da ja to moram da uradim. Bilo bi krajnje pogrešno smatrati to megalomanijom”, ističe Hercog, tražeći da to “nisam” bude ispisano velikim slovima.

“Možeš li da skineš čini da bih umrla?”

Pričao je slavni reditelj potom i o krajnje dirljivim susretima sa Lote Ajzner. Kaže da je ona posle njegove šetnje izašla iz bolnice i živela još osam godina, a da je potom, na njen jedan poziv, došao ponovo vozom.

“Kada sam došao, rekla mi je: Još su nada mnom čini da ne smem da umrem. Možeš li da ih skineš?” I rekao sam: “Naravno, Lote. Ako sada umreš, čini se da bi to bilo u redu”. Imala je 87 godina. Bila je skoro slepa. Nije mogla da čita, niti da gleda filmove, dvema njenim životnim strastima. Rekla je tad nešto biblijski: “Zasitila sam se života”. I rekao sam joj: “Onda, Lote, čini su skinute”. Umrla je osam dana kasnije i nisam imao apsolutno nikakav problem sa tim. Bila je to dobra smrt.

“Nema takvog čoveka kao što sam ja”

Novinar “Njujork tajmsa” primetio je, vraćajući Hercoga u sadašnjost, da je u “Vodiču za zbunjene” rekao da će naša deca biti ljuta na nas jer nismo bacali bombe na TV stanice, shvatajući da se tu radi o metafori, o kritici bedne maštovitosti na televiziji. Da li su holivudski filmovi išta bolji, pitao ga je.

“Holivud, naravno, prolazi kroz ogromne promene. Postoje novi načini da predstavite filmove publici i nova očekivanja, i šabloni, i publika. Sve je u velikom preokretu, a prašina se još nije slegla. Ali ne treba potcenjivati to što možemo, svojim filmovima, da stignemo i do sela u Keniji. To je fenomenalno i neobično. Sedite pred čovekom koji je jedinstven. Jedinstven sam u istoriji sveta. Moja generacija, ne samo ja”, kaže čuveni reditelj.

On potom i objašnjava zašto tako misli.

“Odrastao sam u doba preindustrijske poljoprivrede, kada se slama prevrtala vilama i onda se plastila na konjske zaprege. A onda sam video i džinovske kombajne, sa tri kompjuterska ekrana unutra, navođene preko GPS-a, a onda…”.
Nastavljajući, pitao je novinara da li “može da se sasvim raspusti”, a na potvrdni odgovor pričao dalje:
“Gledao sam, kao dete, kako gradski glasnik sa zvonom ide ulicama i viče: “Pažnja, pažnja! Ako su vam potrebni preparati za vaše nove septičke jame, radno vreme je od tad do tad… ”. Potekao sam iz grada sa glasnikom, iz pred-industrijskog doba, i stigao do današnjeg sveta. Nema nikoga kao što je moja generacija”, zaključio je reditelj.
Upitan da li je jedinstven još po nečemu, Hercog je, napola u šali, parafrazirao rečenicu iz filma Lesa Blanka, cineaste koji je režirao i dokumentarac o snimanju “Fickaralnda”, koju u u “Dobro provedenom životu” izgovara bluzer Mens Lipskomb: “Nema takvog čoveka kao što sam ja”.