0
Martin Ejmis je u svojoj književnoj karijeri napisao 14 romana, proglašen je 2008. jednim od 50 najboljih britanskih pisaca od 1945, i dva puta je nominovan za prestižnu književnu nagradu Buker.
Martin Ejmis, uticajni autor romana koji su “opisali epohu”, uključujući “Novac” i “Londonska polja” (obe prevedene u Laguni), i memoara “Iskustvo”, umro je u subotu u 73. godini u svojoj kući na Floridi od raka jednjaka.
Pripadao je grupi proslavljenih romanopisaca, uključujući Salmana Ruždija, Iana Mekjuana i Džulijana Barnsa, čija su dela definisala britansku književnu scenu 1980-ih, piše „Gardijan“.
Njegov roman “Novac” iz 1984, kritičar Robert Mekkram je u “Gardijanu” stavio na listu 100 najboljih romana napisanih na engleskom jeziku. „Novac“ je, napisao je Mekkram, bio „knjiga duha vremena koja je i dalje jedan od dominantnih romana 80-ih”.
Dodao je: „Uzbudljivost ‘Novca’, koji je napunjen divljim humorom od prve do poslednje stranice, je Ejmisovo rasipno uživanje u savremenom anglo-američkom narodnom jeziku.”
Kritičari su pohvalili upotrebu stila i piščevog glasa, a u intervjuu za “Paris Review” Ejmis je rekao da je „zaplet zaista važan samo u trilerima“, a da je “Novac” “roman glasa“. „Ako glas ne radi, sjeban si“, dodao je.
Ejmis je rođen 1949. godine u Oksfordu, a školovao se u školama u Britaniji, Španiji i SAD, pre nego što je otišao na Ekseter koledž u Oksfordu, gde je diplomirao sa najboljim ocenama na engleskom jeziku i književnosti.
On je pripisao zasluge svojoj maćehi, spisateljici Elizabet Džejn Hauard, što ga je zainteresovala za književnost kada je bio adolescent sa prosečnim ocenama: „Dala mi je listu za lektiru i posle sat vremena sam otišao i pokucao na vrata njene radne sobe i rekao: „Moram da znam: da li se Elizabeta udaje za Darsija?“
Njegov prvi roman, “The Rachel Papers”, objavljen je 1973. dok je radio kao asistent urednika u časopisu “Times Literary Supplement”. Knjiga je osvojila nagradu „Somerset Moam“ 1974. godine, a sledeće godine mu je objavljena još jedna knjiga, crnohumorni roman “Mrtve bebe”. Radio je kao književni urednik “New Statesman-a” između 1977. i 1979. godine, a za to vreme je objavio svoj treći roman “Uspeh”.
Ejmisa su često poredili sa njegovim ocem Kingslijem Ejmisom, koji je 1986. dobio Bukerovu nagradu za svoj roman “Stari đavoli”. Iako mlađi Ejmis nikada nije osvojio Bukera, on je ušao u uži izbor za roman “Vremenska strela” iz 1991, portret nacističkog ratnog zločinca ispričan obrnutim hronološkim redom, a uvršten je u širi izbor 2003. za roman “Žuti pas”.
U razgovoru za “BBC Radio 4”, Ejmis je rekao da bi voleo da je napravio „veću distancu“ između sebe i svog oca, pri čemu je „Ejmis franšiza“ postala „nešto kao teret“.
Ejmis je pisao o očevoj smrti u svojim memoarima, koji su objavljeni 2000. Knjiga se dotiče i njegovog odvajanja od prve žene i majke njegova dva sina, američke intelektualke Antonije Filips.
Memoari takođe opisuju šta se dogodilo kada je autor otkrio da je otac 17-godišnje ćerke Dilajle Sil, koju nikada nije sreo.
Ejmis i njegov bliski prijatelj Kristofer Hičens bili su deo grupe pisaca i mislilaca sa javnim profilom koji se protezao daleko izvan njihovih knjiga. Godine 2002, Ejmis je objavio “Koba Strašni”, publicističko delo o Staljinovom velikom teroru. Knjiga je izazvala kontroverzu na književnoj sceni, delom zbog napada na Hičensa, koga je Ejmis optužio da ima simpatije prema Staljinu i komunizmu.
Hičens je uzvratio putem članka u “Atlantiku”, ali prijateljstvo je očigledno ostalo nepromenjeno. „Nikada nismo morali da se pomirimo“, rekao je Ejmis za “Independent” 2007. „Imali smo razmenu mišljenja odraslih ljudi, uglavnom u štampi, i to je bilo to. Moje prijateljstvo sa Hičom je uvek bilo savršeno, bez senke.” Kada je Hičens umro, u decembru 2011. godine, Ejmis mu je napisao omaž.
Ejmis je nakon prvog braka započeo vezu sa američko-urugvajskom spisateljicom Izabel Fonsekom, a par se venčao 1996. godine, a potom dobio dve ćerke. Fonseka se kasnije i sama okrenula fikciji, objavivši svoj debitantski roman “Attachment” 2009.
Pisac je optužen za islamofobiju nakon intervjua sa “Ginni Dougary” iz 2006. u kojem je rekao da „postoji definitivna želja da se kaže: ’muslimanska zajednica će morati da pati dok ne dovede svoju kuću u red’“. U razgovoru za Gardijan 2020. rekao je da je zažalio što je rekao ono što je rekao “već do sredine popodneva tog dana prestao sam da verujem u ono što sam rekao”.
Na kontroverzan način se razišao sa svojim izdavačem „Jonathan Cape“ nakon što su odbili da plate 500.000 funti avansa za njegov roman „Informacija“, odluku za koju je kasnije rekao da je takođe zažalio.
Ejmisova poslednja knjiga bila je “Inside Story” iz 2020. godine, koja je ušla u uži izbor za nagradu Nacionalnog kruga kritičara knjige za beletristiku. To je „autobiografska romansa“ dve decenije stvarana, koja sadrži savete za pisanje, uz sećanja na Hičensa, Saula Beloua i Filipa Larkina.
Njegov izdavač „Vintage Books“, izdao je povodom smrti pisca saopštenje.
„Užasnuti smo smrću našeg pisca i prijatelja Martina Ejmisa: romanopisca, esejiste, memoariste, kritičara, vrhunskog stiliste. Bila je velika privilegija i zadovoljstvo biti njegov izdavač… Martin Ejmis je 40 godina dominirao svetom britanskog izdavaštva, prvo definišući šta znači biti književni vunderkind tako što je objavio svoj prvi roman sa samo 24 godine, takođe, uticao je na generaciju proznih stilista, i često sumirao čitave epohe u svojim knjigama, možda najviše sa svojim romanom klasikom “Novac”.
„Neprestano se bavio aktuelnim događajima i savremenim svetom, nikada se nije plašio da se pozabavi najvećim problemima i aktuelnim pitanjima, u knjigama uključujući ‘Drugi avion’ i njegovu zbirku eseja ‘The Rub of Time’. U isto vreme, njegov rad je često istraživao ključne periode u istoriji, posebno Holokaust, o kome je pisao jedinstveno i snažno u romanima kao što su ‘Vremenska strela’ i ‘Zona interesovanja’. Kroz sve to, njegova ljubav prema književnosti žestoko je sijala: “Iskustvo”, “Rat protiv klišea” i druge knjige, sve su donosile svetlo u svet u kome je živeo celog života”, dodaje se u saopštenju.
Bonus video: Andrićevi znakovi u Beogradu
