0
Primajući "Zlatni globus" za najbolji dramski film na ovogodišnjoj dodeli, Steven Spielberg je ispričao da je praktično cela njegova karijera vodila ka ovom filmu, u kome objašnjava kako je sve počelo.
FABELMANOVI (The Fabelmans) (2022, r. Steven Spielberg)
I tokom prvih sat vremena imao sam isti neprijatan utisak kao i kada sam gledao (jedan od njegovih najlošijih filmova) „1941“, u kome je sve napravljeno da bude smešno i jasno je šta bi trebalo da bude, samo ništa nije. Tako i ovde, na jedan vrlo filmski i spilbergovski način mi, upoznajući Fabelmanove, zapravo pratimo u kakvoj je porodici odrastao mali Steven. I sve je umešno napravljeno da bude emocionalno, samo ništa nije. Već pre izgleda malkice preumiveno, holivudizovano i kao nekakav hibrid svih (komplikovanih) porodica koje nam je Spielberg isporučio u svojim drugim filmovima. Ništa ne sugeriše da je ovo „original“. Plus, nepodnošljivo ljigavi Seth Rogen, kao strika Bennie, još više doprinosi izveštačenoj i odbojnoj postavci. Međutim, kada pukotine na Fabelmanovima postanu jače, film pronalazi svoju emociju, Gabriel LaBelle kao tinejdžerski Sammy Fabelman (Steven) pronalazi svoj šarm, a Michelle Williams potvrđuje da Spielberg nije pogrešio kada ju je kastovao za ulogu svoje mame, i ključne osobe svog odrastanja i karijere.
U filmu se provlače dve teme, dok je treća prisutna u manjoj meri, ali nepotrebno i nekako proračunato. Prva tema je- dečak genije. Bukvalno od prvog snimka koji će mali Sammy napraviti (sa sudarom voza, kao terapijsku repliku zastrašujuće sekvence iz filma „Greatest Show On Earth“, koji je bio prvi film na koji su ga roditelji odveli), on bez greške štancuje radove koji opravdano izazivaju aplauz svake (porodične) publike kojoj su prikazani. Pored repetativnosti, ovaj deo ne pronalazi meru između šarma i samohvalisavosti. Ali, lepo gradi omaž Spielbergovom najvećem uzoru – Johnu Fordu.
Druga i najkomplikovanija tema ovog filma je Spielbergova majka i njegov ništa manje komplikovani odnos sa njom. Umetnička duša kao i on, ona je očigledno bila zarobljena u braku sa mužem koji joj senzibilitetom nije pasovao, usled čega je možda imala i mentalnih problema (ili su oni već bili tu). Mitzi Fabelman u Sammy-jevim kućnim fimovima vrlo efektno prelazi iz te ljupke „suprugice“ šezdesetih u osobu koja isto okruženje oseća kao kavez, iz koga ne može da pobegne. I u gradnji odnosa sina i majke, Spielberg je bio možda najiskreniji.
Treći i poslednji deo je anti-semitizam kome je Sammy bio izložen po preseljenju u Kaliforniju, koji malo isforsirano i prežestoko nalazi mesto u inače vrlo duhovitoj satiri lokalaca. Ali, kapiram da je time Spielberg želeo da objasni da ovaj aspekat njegove karijere nije bio samo njegova dužnost, već i direktna posledica ličnog iskustva, te mu ne treba previše zamerati.
OCENA: 7/10
