Kad je otadžbina nekretnina, a mačke se dopisuju i šalju signale: Šta čitati ove nedelje

"Komšije", Vukotić media, 2023.

Dvadeset tri svedočanstva iz pera pisaca, umetnika i javnih ličnosti iz skoro svakog kutka nekadašnje Jugoslavije otvaraju diskusiju o važnom segmentu života u zajednici koji sve manje postoji.

„Komšije su se izgubile ili su gotovo nestale u vreme vladajućeg nacionalizma i nastajućeg globalizma“, piše u uvodnom eseju o skoro pa iščezlom svetu smeha i kontakta, solidarnosti i altruizma, sociolog i uvodničar ove antologije i anatomije sećanja, Ratko Božović.

„Inostranstva su se uvećala“, piše romansijer i esejista Dragan Velikić, i dodaje: „Komšiluk je sve manji“.

„Još uvijek sanjam face i kreature od koih sam znao dobiti batine, ali i hiljadarku“, piše književnik i knjižar Goran Samardžić. „Otvorila sam vrata i okna“, piše pesnikinja i romansijerka Tanja Stupar Trifunović, „i čekala komšiluk da dođe, da zaviri, da vidi šta sve ima unutra, da sve o nama sazna što meni nije uspjelo“.

Oni nisu jedini sagovornici koje povezuje višestruki život u „jučerašnjem svetu“, kako Jugoslaviju naziva izdavač i pesnik Gojko Božović.

„Bili smo sretna generacija punih 40 godina“, piše glumac i pesnik Rade Šerbedžija.

„Otadžbina je nekretnina“, piše novinar i prozni pisac Ante Tomić, a svi koji je svojataju čuvaju „neprohodne gomile dokumenata kojima dokazuju svoje pravo na tuđu zemlju“.

„Rat promeša ljude kao kockar špil karata“, kaže Dragan Velikić.

Oja Bajdar, „Pisma turskih mačaka“, Agora, 2023.

Nikada ne sagledavamo sebe onako kako nas vide životinje, napisao je jednom Žak Derida; smatrao je da je potreba da posmatramo i analiziramo životinje obeležila zapadnu filozofiju, dok pesničko mišljenje počinje od zaboravljenog osvešćenja onoga trenutka kada životinja posmatra nas. Naši susreti sa životinjama u stvarnom svetu su materijalistički i semiotički: izgleda da postoji snažna želja da životinju uvedemo u svoj racionalni, logocentrički diskurs, da njenu egzistenciju pretvorimo u pitanje čitljivosti i razumevanja teksta. Životinja kao da uvek mora da određuje neki deo nas, a ne da postoji po sebi.

„Pisma turskih mačaka“ su roman o nedokučivom i često nelogičnom delovanju ljudi: njihovo ponašanje sagledano je iz perspektive dlakavih i nadasve enigmatičnih sustanara koji mirisima, intuicijom i pažljivim posmatranjem pokušavaju da proniknu u tuge i terete izgnanstva. U romanu iz 1992. turska spisateljica daje glas mačkama kako bi iz potresne i bolne perspektive osvetlila život političkih emigranata, koji su prinuđeni da napuste Tursku iz ideoloških razloga, i čiji će se svet još jednom rasuti u vreme pada Berlinskog zida.

Mačke se dopisuju, šalju poruke, signale i duge eseje jedne drugima, kako bi roman koji ne nastaje iz naivne antropomorfizacije funkcionisao kao alegorijska epopeja o dvosmernoj zagonetnosti: šta su mačke ljudima, i kako ljudi vide mačke. I jedni i drugi tragaju za bliskošću u kojoj bi dominirali nad onim od koga tu bliskost traže. Nina, Flekica, Srećko, Joldaš, Noćka i Artur deo su velikog i tihog sveta koji posmatra ljude, ne shvatajući zašto ih na plač goni televizija, „jedna spravica bez šarma, puna drečavih boja i bleštećih svetala“. U pismu sinu Fleki, Nina iskazuje suštinu: „Uvek sam znala da nešto nije u redu sa ljudima, ali moji vlasnici i njihovi prijatelji su zastrašujuće čudni.“

Bonus video: Najbogatiji pisci

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortinajbogatijipisciikplatf-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2135658"]A