0
Negovateljice i utešiteljke, ili kad žene pišu o ženama, tako bi se mogle opisati knjige koje bi trebalo pročitati ove nedelje.
Slavenka Drakulić, „Mileva Ajnštajn: teorija tuge“, Laguna, 2023.
Muška kultura bila je i jeste parazitska, piše Šulamit Fajerstoun: hrani se snagom žene, a ništa joj ne daje zauzvrat. En Fergason, pak, ukazuje da je muško korišćenje ženskog emocionalnog rada vrsta eksploatacije slična eksploataciji radnika u kapitalizmu. Slavenka Drakulić ponire u svest, svet, psihički i emotivni bankrot Mileve Marić Ajnštajn kroz niz ključnih događaja između 1914. i 1933; goruće teme neplaćenog ženskog rada i etike brige bacaju u drugi plan fabrikovani mit o Milevi kao „majci teorije relativnosti“. Težište studije o teoriji tuge su brak pun trzavica i potresa, Ajnštajnova uskogrudost i samoživost, Milevina spremnost da znanje, ambiciju i dar žrtvuje majčinstvu. Spisateljsku spoznaju tela i bola Drakulić mudro i literarno efektno investira u povest o mučeništvu odlučne i otresite naučnice.
Mileva je autsajderka zbog pola i porekla, zbog inteligencije, darovitosti i upornosti koje su smatrane nepotrebnim za buduće supruge, a udaljile su je i od Alberta. Slavenka Drakulić nije prva koja nastoji da rasvetli odnos naučnika i njegove supruge, da objasni sjaj i bedu braka koji je 1903. sklopljen uprkos protivljenju familije Ajnštajn. U Milevine misli, strahove i planove autorka ne uranja s idejom da oslika univerzalno žensko iskustvo, već zato da bi nam otkrila sasvim konkretne okolnosti žive i namučene žene.
Bjanka Belova, „Mona“, Blum izdavaštvo, 2023.
„Znao je da je sve što treba da se dogodi odavno negde zapisano. Ko treba da nagazi konzervu, neće nagaziti minu“. Citat nije spojler – samo otkriva jezivu neminovnost u korenu distopije kakvu piše Bjanka Belova.
Peti roman dobitnice Evropske nagrade za književnost otkriva kako nežno prijateljstvo ranjenika i bolničarke može da neutralizuje totalitarni teror. Negovateljica Mona dan za danom ostavlja dušu u bolnici punoj invalida i samrtnika, živa zakopana usred sveta u kom nema milosti ni mudrosti, u zdanju koje se kruni i rastače zbog podivljale puzavice čije korenje podriva temelje. Država je u haosu rata, infrastrukturnog sloma i ekološkog kolapsa: Monina domovina bez imena (češka kritika locira je između Crnog mora i Kaspijskog jezera), ne tako davno bila je svetkovina francuskih uticaja – sad se batrga pod oružanom, verskom i kulturnom represijom koja ukida lične slobode.
Mozaični detalji sklapaju se u sliku Moninog života i istoriju njene pobune od idiličnog detinjstva do pada u stvarnost, koji se desio kad su je roditelji poverili baki i nestali zauvek. Obuka za bolničarku je njen kompromis sa novim običajima: ako mora da pokriva kosu (kako je na ulici ne bi kamenovali), činiće to iz praktičnih razloga. Mona se seća svečanog otvaranja pariskog solitera i potonjeg rušenja zgrade koju „kao da je presekla divovska sekira“– njene su reminiscencije splet egzistencijalnih trauma i neutažive nostalgije. Jedina brana nasilju i zlu koji Monu opkoljavaju i guše jeste podsećanje na privilegovane trenutke negdašnjih radosti u saobraćanju sa Adamom, koji urla od bolova zbog teške sepse i trostruke amputacije. Kradući za njega sedative u bolnici gde jedva da ima sirupa protiv kašlja, Mona mu se opsesivno posvećuje; oboje pokušavaju da odanošću ponište godine diktature i patnje, da raščiste ruševine svog života i sveta.
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca