Jugoslav Pantelić: Vodič kroz 48. FEST

Kultura 28. feb. 202011:34 > 13:15
Podeli:
Jugoslav Pantelić, Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Ovogodišnji 48. FEST svečano počinje večeras (20) projekcijom drame "Otac" Srdana Golubovića.

O ovom atipičnom izboru za film otvaranja i ostalim (teškim) odlukama koje je doneo kao selektor i umetnički direktor festivala, diskretnim preporukama za gledanje i tome kako izgleda kada „pola života“ provedete u bioskopskoj sali razgovarali smo sa Jugoslavom Pantelićem, ujedno i upravnikom Jugoslovenske kinoteke.

Zašto ste odlučili da baš film „Otac“ Srdana Golubovića otvori 48. FEST?
– Selektori festivala se često opredeljuju da film na otvaranju bude veseo, da to bude neka tema koja podrazumeva sve ono što atipična filmsko-festivalska publika očekuje. Ovo nije prvi put da u ulozi selektora biram drugačiji put. „Otac“ tretira jednu veoma važnu temu i zaslužuje da bude prikazan na otvaranju, ne samo svojim kvalitetom, koji je neosporan, već i selektorskom željom da se dodatno skrene pažnja na pitanja koja postavlja. Tačno je da film ne možemo okarakterisati kao tipičan film za otvaranje filmskog festivala, međutim, značaj teme i još jedna sigurno vođena priča sasvim izvesno jednog od naših najznačajnijih aktivnih reditelja bile su presudne za ovakvu odluku. Naslovna uloga koju u filmu tumači Goran Bogdan, izvesno je uloga dosadašnje karijere ovog glumca. Film „Otac“ će, nakon Berlina i Beograda, pored bioskopskog, izvesno biti čest festivalski učesnik predstojeće sezone.

Film je jedan od 20 naslova u glavnom, takmičarskom programu. Da li je po temi i atmosferi u skladu sa ostalim ostvarenjima?
– Nažalost, skoro da jeste. Rekao sam već ranije da teme koje filmovi glavnog programa (najvažnijeg na festivalu) obrađuju možemo okarakterisati kao ne preterano optimistične. Bilo da se radi o sudbinama ljudi koji su sami doprineli nečemu što najčešće olako nazivamo promašenim životom ili onih koji su žrtve takvih sudbina ne svojom već krivicom svega onoga što ih okružuje, bilo da su u pitanju ljudi, sistem, tradicija sa kojom je vreme da se raskrsti ili nešto četvrto…

Koje filmove iz glavnog programa biste izdvojili?
– Kao umetnički direktor i selektor ne bih da navijam, ali bih skrenuo pažnju na nekoliko naslova. Pre svih na brazilski film „Nevidljivi život“ Karima Ainuza. Mislim da će on zadovoljiti I onaj deo publike koja je prošle godine okvalifikovala „Kapernaum“ kako film koji je obeležio 47. Fest. Sjajna i neverovatna priča brazilskog reditelja čije filmove veoma cenim i za koga mislim da mu je ovo kruna dosadašnje karijere. U „Nevidljivom životu“ pratimo sudbine dve sestre kojima će tradicija, najšire rečeno, učiniti živote onakvim kakvim ih niko ne bi poželeo. Film pun obrta, neočekivanog raspleta i neistina koje se tretiraju kao istine nešto je što samo život može da iskreira a Karim je to uspeo da nam predstavi na način koji zavređuje sve pohvale. Goran Paskaljevic u filmu „Uprkos magli“ tretira jednu od gorućih tema današnjice na način koji su autori do sada najčešće zaobilazili i to radi na način vredan svih pohvala.

 

Istakao bih i film „Mater“, celovečernji debi hrvatskog reditelja Jura Pavlovića. Jedna, takođe, kompleksna tema obrađuje odnos žene koja se iz porodičnih razloga vraća na mesto sa kojeg je potekla i iz kojeg je pobegla. Susreti sa razlozima njenog egzodusa su bolni ali joj, u isto vreme, pomažu da demistifikuje sebe.
Martin Ševalije i Barbara Sukova u ostvarenju „Nas dve“ Filipa Menegetija igraju dve žene koje su nešto više od običnih komšinica. Žive u istoj zgradi, na istom spratu, krijući ljubav kako od svojih porodica tako i od ljudi koji ih okružuju. Jedan incident dovešće do situacije koja će zauvek promeniti njihove živote a gledaoce naterati na razmišljanje zašto je to tako. Topla preporuka.
Francuski reditelj Rober Gidegijan, stari znanac Festa, snimio je film „Gloria Mundi“, možda jedan od njegovih najkomunikativnijih do sada. On je prepoznatliv u savremenoj francuskoj kinematografiji kao osoben, čovek koji priča svoje priče bez želje da stekne „poene u gostima“ kod publike i kritike. Ta njegova doslednost i prepoznatilvjivost će, bez obzira na pohvale i nagrade i česte pozitivne kritike, biti prepoznata i mnogo dalje od Francuske samo je pitanje kada, jer je on čovek koji zaslužuje mnogo veće priznanje od onog koje ima a ovaj film to potvrđuje.

 

„Sumrak u bečkom haustoru“ Mladena Đorđevića, čija su prethodna dva filma bila prikazana na Festu, nešto je što pubika očekuje od ovog autora. Njegove opsesije koje prebacuje na velike i druge ekrane kritika voli a publika prihvata ili ne, ali mi se čini da će kod ovog filma ocena publike i kritike biti nekako uravnoteženija nego kada su u pitanju Đorđevićevi prethodni filmovi. Tretiranje teme života gastarbajtera u Austriji je upravo onakvo kakvo i očekujemo od Đorđevića: sirovo, surovo i, nažalost, realno.
Od nekoliko filmova u kojima je Srbija manjinski koproducent izdvojio bih „Patrole“ bugarskog reditelja Stefana Komandareva. Film obrađuje vrlo široku temu kroz jednu dugu sofijsku noć. Policijske patrole se susreću sa raznim incidentima koji oslikavaju stanje društva. Gledajući film neretko se izvlače paralele sa našom bližom prošlošću, ali priča je, generalno, univerzalna.
„Otpisan“ Zahariasa Mavroedisa je prijatno iznenađenje prošlogodišnje grčke filmske produkcije. Jedna mala/velika priča koja otvara neke bolne teme iz prošlosti i sadašnjiosti, te ukazuje na nemogućnost sagledavanja sadašnjosti bez prošlosti. Glavni junak će, odmotavanjem klupka porodične istorije, doći do neverovatnih tajni. Porodični tabui, koji je jedna generacija sakrila od druge, često mogu da iznenade čak i kada neki od njenih vinovnika više nisu sa nama a onda je izuzetno teško biti… racionalan. Topla preporuka i za sudanski film „Umrećeš u dvadesetoj“ Amdžada Abua Alale, jednog od prijatnijih iznenađenja afričke kinematografije kao i za „Idealnog kandidata“, prvi film kompletno nastao u Saudijskoj Arabiji.

Ove godine nema posebne takmičarske celine Srpski film, već će domaća ostvarenja biti deo tog glavnog takmičarskog programa. Otkud ta izmena?
– Ideja nastanka takmičarskog programa od početka je podrazumevala jedan, glavni takmičarski program, ali se zbog činjenice da kod velikog broja domaćih producenata i autora ne postoji navika plasiranja premijerne projekcije srpskog filma za kraj februara na Festu, ovom problemu moralo prići u više faza. Prva je podrazumevala izbor iz godišnje produkcije (selekciona komisija), koji je vrednovan u šest kategorija od strane međunarodnog žirija. U drugoj fazi postojanja program Srpski film je integrisao samo odabrane premijerne filmove, što je imalo za cilj buđenje svesti domaćih producenata, autora i distributera da je upravo naš festival mesto gde premijerno treba prikazati film, bilo da se radi o svetskoj, evropskoj ili regionalnoj premijeri. Nakon što smo postigli taj cilj, Fest se opredelio da tretman domaćeg filma uđe u takozvanu treću, završnu fazu, te da u glavni takmičarski program integriše i srpski film sa ravnopravnim mogućnostima takmičenja za nagrade u međunarodnoj selekciji. Pet festivalskih izdanja koja su podrazumevala afirmaciju prisustva premijernog srpskog filma na Festu je urodilo plodom, što je postalo jasno još na prošlogodišnjem Festu, a 48. izdanje festivala to snažno potvrđuje.

Od ove godine uveden je novi program, Fest fokus. Šta nam možete reći o njemu?
– Pojavila se potreba za dodatnim programom sa filmovima koji zaslužuju da NA njih bude skrenuta dodatna pažnja. Dvorana Kulturnog centra godinama ima publiku okrenutu ka jednoj vrsti filma koji možda i nije za najširi audiotrijum ali je neverovato važanA. I ranijih godina je postojalo ono što smo ove godine nazvali Fest fokus samo nije bilo stavljeno u oblande na kojima je ime tog programa.
Pozivajući se na iskustva drugih festivala koji, sem glavnog i revijalnog, imaju programe za neka ostvarenja koja, bilo da je u pitanju autorski izraz ili izbor teme, prelaze neku granicu ili je se dotiču i čine to na način koji zavređuje pažnju. Zbog toga nepretenciozno nazvan program Fest fokus ove godine nudi neke od filmova koje zaista treba pogledati.

Program otvara „Dajte mi slobodu“ američkog reditelja Kirila Mikanovskog koji je teško opisati, ali nagoveštava početak blistave međunarodne karijere i predstavlja jedan čarobni autorski talenat. Svakome ko ga pogleda biće jasno koja je ideja i zbog čega postoji ovaj, naglasiću, dosta eklektičan program. Uopšte nije cilj da nivo produkcije, izbor teme ili nešto treće bude jedini reper da bi se ušlo u ovaj program, mnogo je kriterijuma koji ga čine hrabrim, bilo da se radi o trenutku karijere određenog autora, sredine iz koje dolazi I teme koju obrađuje ili načina na koji želi da je tretira.
„Dopunska nastava“ Ivan-Gorana Viteza stiže iz Hrtvatske. Autor na neuobičajen način obrađuje jednu, nažalost, ne preterano lepršavu temu, uz poluge koje nisu česta pojava u filmovima naše regije.
Zanimljivi su filmovi „Regrut“ Olivera Hermanusa iz Južnoafričke Republike i „Čuvajte se dece“ Daga Johana Haugeruda, norveško-švedska koprodukcija koja prosto mora da se vidi, bez ikakve namere da favorizujem neki od naslova. To kažem bez želje da otkrivam o čemu film govori, više od samog naslova, jer svaka dodatna uputstva ne bi bila dobra za one koji treba da se iznenade u bisokopu. Uz „Dajte mi slobodu“, ovaj film je možda najočigledniji pokazatelj onoga što program Fest fokus treba da bude.

Nedostaje mi Sonja Heni
– Na prvom izdanju festa 1971. snimljen je kratki film „Nedostaje mi Sonja Heni“. Inicijator je bio Karpo Godina a među rediteljima su se, uz naše Dušana Makavejeva i Purišu Đođevića, našli i Miloš Forman, Tinto Bras, Pol Morisi… Oni su režirali kratke segmente čija se radnja odvija u jednom stanu, gde dominira dvoje glumaca: Dobrila Stojnić i Branko Milićević. Taj film je nekako postao simbol nastanka Festa i mnogo više od toga. Sonja Heni je, inače, bila norveška klizačica koja je doživela uspeh u Holivudu i Fest klasik ove godine prikazuje jedan film iz tridesetih u kojem ona briljira, zatim film „Nedostaje mi Sonja Heni“ i svakog dana, tokom trajanja Festa, u večernjem terminu u Kinoteci u Kosovskoj, po jedno ostvarenje svakog autora koji je režirao segmente za ovaj kratki film. Zatim, u okviru Gala programa prikazujemo igrani film o životu Sonje Heni, „Beli labud“ (2019), čime smo zaokružili priču i svima onima koji nisu znali za ovaj zanimljiv projekat na prvom izdanju Festa učinili ga više nego dostupnim za sagledavanje.

Tu su i filmovi Ivane Mladenović i Sanje Živković?
– Zanimljivi filmovi autorki našeg porekla. Ivana dolazi sa izuzetnim rumunsko-srpskim filmom „Ivana Grozna“ a Sanja sa kanadskim „Easy Land“ čiji smo naziv, nakon konsultacija sa autorkom, odlučili da ne prevodimo, jer srpski prevod ne bi dočarao njenu zamisao. Film u kojem briljira Mirjana Joković bavi se poslednjom generacijom ljudi koji su sa diplomama napustili našu sredinu i potražili sreću negde daleko. Svako ima svoju priču ali priča ove žene arhitekte (glumi je Joković), nešto je što ne treba propustiti.

Među filmovima koje, kako se to kaže, ne treba posebno predstavljati, nalaze se nova ostvarenja poznatih rediteljskih imena: Polanski, Alen, Končalovski, Džarmuš, Amenabar, Asajas, Hejns, Egojan, Akin… Da li vas ova imena, bez obzira na sam kvalitet filma, prosto obavezuju da ih uvrstite u program Festa?
– Aposlutno da i ne. Velika rediteljska imena su, generalno, prisutna na filmskim festivalima bez obzira na oscilacije u kvalitetu. Normalno je da publika želi da vidi film slavnog reditelja čak i ukoliko to nije amplituda u liniji njegovog stvaralaštva. Mislim da smo ove godine imali sreće.

Čiji naslovi bi mogli da izazovu naročite reakcije?
– Roj Anderson je veliki autor koji potpisuje možda najneverovatniji film ovogodišnjeg Festa, „O beskonačnosti“, koji je na granici između remek-dela i nečega što ja ne znam kako okarakterisati. Gledao sam ga dva puta i oba puta sam imao isti osećaj. Mislim da će Andersonov film izazvati različite komentare nakon projekcije i preporučujem ga publici Festa.
Kada smo kod filmova u revijalnim programima, bez želje da poredim, mislim da će reakcije iz drugih pobuda postojati i na ponoćnoj projekciji filma „Zlatna rukavica“ Fatiha Akina koji nas vodi u Hamburg sedamdesetih godina. Zabranjen je za mlađe od 18 godina a i bez obzira na starosnu dob ne bih ga preporučio svima. Bez ikakvog okolišanja, to je sjajan film koji obiluje brutalnošću. Ona do sada ni približno nije karakterisala stvaralaštvo Fatiha Akina, međutim, sama odluka da obradi jednu temu zasnovanu na istinitim, nemilim događajima naterala je autora da ode do kraja, što je on i učinio. Mislim da će, odmah nakon što ga pogledaju, ljudi osetiti dozu prezira prema onima koji su učinili ovakvu filmsku priču mogućom, međutim, kada prođe to prvo osećanje, odnos prema ovom delu se potpuno promeni i shvatite da je, u stvari, cilj koji je autor sebi postavio jedino i bio moguć ukoliko se ne liši brutalnosti i klaustrofobičnosti. Iako „Zlatna rukavica“ nije za svačije oči, mislim da bi bila velika nepravda ne uvrstiti ga u program festivala. Ponavljam, film zaista nije za sve, te otuda i ponoćni termin na Festu.

Da li je još neki film zabranjen za mlađe od 18?
– Nije. Mi smo dosta liberalna sredina po tom pitanju, što pozdravljam. Dnevne reprize određenih filmova sa scenama koje, možda, nisu za svakoga standard je svih festivala dela sveta kojoj pripadamo, pa tako i našeg. Na primer, praviti se puritanac pa neku zombi komediju stavljati isključivo u kasne termine, to prosto nikada nije bio naš stil.

Da li biste istakli još neki naslov iz programa Gala?
– Skrenuo bih pažnju na neonoar film „Plamena jeres“ sa Klesom Bangom, trenutno neverovatno popularnim danskim glumcem zahvaljujući Bi-Bi-Sijevoj mini-seriji „Drakula“. Pre samo nekoliko godina gledali smo ga na Festu u filmu „Skver“ (The Square) Rubena Ostlunda koji je 2017. nagrađen Zlatnom palmom. Pored Klesa Banga, koji je izuzetan glumac, u „Plamenoj jeresi“ igraju i takođe maestralan Donald Saderlend i šarmanti Mik Džeger. Ovo je film za koji mislim da će ga publika obožavati. Budući da ulazi u svetske bioskope 6. marta još uvek nema pozitivnih reakcija koje bi došle do naših krajeva ali, evo, skrećem pažnju na ovaj film, u udarnom terminu u Sava centru drugog dana festivala. Ako volite štivo Patriše Hajsmit, to je to. „Plamenu jeres“ je teško uporediti sa bilo čim iz prošlogodišnje produkcije; to je pravi bioskopski film sa sjajnom glumačkom ekipom koji će voleti publika i deo kritike.

Uz ranije najavljenih Atoma Egojana, Džona Malkoviča, Koste Gavrasa… Koga ćete još ugostiti od poznatijih imena?
– Dolazi Dejvid Tjulis, jedan od najznačajnijih engleskih glumaca, kao i njegov sunarodnik Džulijan Sends koga ćemo gledati u filmu „Obojena ptica“. Reč je o češkom kandidatu za Oskara i jednom od kontroverznijih filmova prošle godine koji ovde već ima svoju publiku; eho sa mnogih festivala i nagađanja da li će ući u pet nominovanih za stranog Oskara učinili su svoje. U okviru Fest klasika prikazaćemo „Sobu s pogledom“, film koji je Sendsa na našoj teritoriji učinio velikom zvezdom. On je obeležio mnoge kultne filmove i mislim da će susret sa beogradskom piblikom biti emotivan.
Spisak ovogodišnjih gostiju Festa je izuzetno dug, a među njima su i August Dil, Klemens Šik, Nina Kiri, Filipo Menegeti, Stefan Komandarev, Milčo Mančevski, Damjan Kozole, Zaharias Mavroeidis i mnogi drugi.
Voleo bih da napomenem i da je dolazak Oskarovca Koste Gavrasa nešto čemu se izuzetno radujem. Na Festu će biti prikazan njegov sjajan film „Ponašajte se kao odrasli“. To je, praktično, ekranizacija knjige Janusa Varufakisa koja iz jednog insajderskog ugla predstavlja šta se dešavalo tokom velike finansijske krize u Grčkoj 2015. i šta se dešavalo na pregovorima Grcke i EU iza zatvorenih vrata daleko od očiju javnosti. U okviru programske celine Fest klasik prisetićemo se još jednog velikog dometa karijere Koste Gavrasa.

Kome će još biti posvećen Fest klasik?
– Retrospektivu Bekima Fehmiua otvaramo filmom „Avanturisti“, super spektaklom za koji se očekivalo da će biti najveći hit te 1970. (što se na kraju ipak nije dogodilo). Na programu će biti najznačajniji filmovi kojie je snimao kod nas i u inostranstvu, kao što su „Tople godine“, „Uzrok smeri ne pominjati“, „Klakson“ ili neki manje poznati naslovi, pre svega, mlađoj publici, poput „Poslednji sneg proleća“ ili „Dozvola za ubistvo“ gde su mu partneri Dirk Bogard i Ava Gardner. Prikazaćemo i „Avanture Odiseja“. Biće to lep presek Bekimove karijere.
Takva situacija je i sa Nedom Arnerić, koja je pre dve godine na Festu dobila nagradu Beogradski pobednik za doprinos filmskoj umetnosti. Kinoteka u Kosovskoj će, iz dana u dan, prikazivati njenu retrospektivu koju će otvoriti „Malo, mnogo, strastveno“ (1971) Robera Enrika, francuski film koji je označio njen prvi izlazak na međunarodnu scenu.
Na programu su i filmovi koji predstavljaju nobelovca Petera Handkea. Publika će imati priliku da 5. marta pogleda „Nebo nad Berlinom“ (1987) Vima Vendersa, a biće prikazani i „Pogrešan potez“ (1975) i „Divni dani u Aranhuezu“ (2016) istog reditelja.

Zanimljivo je da Fest zvanično zatvara jedan film baš iz ovog programa klasika?
– Budući da se radi o konačnoj, verziju kultnog filma „Apokalipsa danas“ Fransisa Forda Kopole, ovo će biti prvi put da se ostvarenje iz programa Fest klasik prikazuje u najvećoj festivalskoj dvorani, u Sava centru. Film je premijerno prikazan prošle godine. Imao sam tu čast da prisustvujem projekciji pred koju se Kopola obratio publici i ovu verziju okarakterisao kao svoju najintimniju i najličniju. Ona traje 203 minuta, desetak minuta je kraća od druge, „redux“ verzije, takođe prikazane na Festu početkom dvehiljaditih. Reč je o fantastičnoj restauraciji slike i tona i briljantnom bioskopskom doživljaju. U drugim gradovima sveta gde je prikazivana ova finalna verzija bilo je toliko interesovanje da su uvođene dodatne projekcije a film je ušao i u ponovnu bioskopsku distribuciju.

Kakve su šanse da Fest jednoga dana uvrsti u svoj program i neki „Netfliksov“ film?
– postoje mogućnosti da se ti filmovi vide na velikom platnu i kod nas. Recimo, mi kao Kinoteka imamo smo saradnju sa „Netfliksom“, prikazali smo poslednji film Orsona Velsa na otvaranju prošlogodišnjeg Festivala nitratnog filma, a kod nas je bila i upriličena jedina bioskopska projekcija filma „Roma“. Fest nema, poput Kana, stav da filmovi rađeni prevashodno za platforme ne budu uvršteni u program. Međutim, ukoliko se neki film, na primer, „Irac“, pojavi nekoliko meseci pre Festa i vidi ga neverovatan broj gledalaca i u Srbiji preko „Netfliksa“, onda se postavlja opravdano pitanje da li je regularno prikazati ga posle toliko vremena od premijernog prikazivanja i dostupnosti i u Srbiji, ali, da je reč o nekom filmu koji želimo a koji se prikazuje, recimo, od 1. marta, mi bismo preduzeli sve kako bismo ga imali na programu.

Na programu 48. Festa je stotinak filmova. Koliko ste ostvarenja ukupno pogledali da biste napravili ovaj izbor?
– Mnogo. Ne znam tačno koliko je to u brojevima.

Recimo, tri filma dnevno, u proseku?
– Kada sam na festivalima, samo ukoliko imam još neke obaveze tog dana. Inače je reč o većem broju filmova. Od osam ujutro do ponoći idete iz projekcione sale u projekcionu salu i to je najlepši deo ovog posla.

Ima li zamora materijala?
– Zanimiljivo, kod mene ga nema, ukoliko govorimo isključivo o selektovanju filmova. Čak i kada dođe do umora taj „materijal“ se vrlo brzo obnovi, kada je pred vašim očima dobar film, odmah vam se vrati osmeh na lice i dobijete dodatnu energiju.

Koliki je procenat dobrih filmova od svih koje pogledate?
– Polovina. Mada je možda bolje pitanje koliko filmova ne uđe na Fest a da mi je zbog toga žao. Mnogo više. Koncipiranje programa festivala podrazumeva neke zakonitosti. One vladaju kod svih nas koji radimo selekciju festivalskih programa, odakle god da dolazimo. Dobro je što (u Srbiji) postoje i drugi festivali koji imaju međunarodni program aktuelne produkcije jer tako do publike stigne veći broj dobrih naslova. No, i pored toga, mnogi filmovi ne stignu pred gledaoce. I to nisu filmovi koje će ljudi moći da pogledaju na neke alternativne načine, to su filmovi koji imaju neku čudnu sudbinu – mali filmovi iz malih kinematografija sa velikom snagom i, ukoliko se ne nađu na programu određenog festivala, onda najčešće ni ne stignu pred pubiku.

Jugoslav Pantelić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Fest je često i jedino mesto gde neki film može da se pogleda?
– Ja bih voleo da postoji mogućnost da se mnogi filmovi i nakon Festa pojave u bioskopskoj distribuciji; tu ima neverovatnih, izuzetnih naslova. Mislim da festivali, generalno, ne treba da budu jedino mesto gde pubika može da vidi te filmove, jer to nije dovoljno. Tržišna utakmica sa filmovima koji najčešće pune repertoar bioskopa ne može da bude ravnopravna i zbog toga su ostvarenja iz Sudana ili Kolumbije retka pojava u bioskopima i to ne samo kod nas, nažalost. Mislim da je budućnost, ako želimo da nam bude lepa, u otvaranju malih bioskopa koji će tretirati isključivo ovakav program. Nemam ništa protiv velikih naslova – pod velikim mislim na broj nula u cifri budžeta – ali umetnost, prosto, ne možemo gledati na taj način. Postoje i neki autori koji nemaju pretenzije da se obraćaju najširem auditorijumu ali ovakva umetnička dela imaju svoju publiku i ta publika ima pravo da može da ih vidi.
I ovih stotinak filmova u programu Festa nekome možda deluje mnogo, ali to je neverovatno mali broj u odnosu na sve ono što mislim da publika Festa treba da vidi. A, opet, ni ovaj program nije moguće u celosti pogledati jer bi to značilo 20 sati dnevno gledanja filmova.

Kako onda odabrati?
– Postoje različiti ukusi i različiti kriterijumi po kojima treba odabrati filmove a misim da prvi svakako treba da bude: da li će taj film kasnije biti prikazivan u bioskopu. Onih filmova koji se prikazuju samo na Festu i nikad više je zaista mnogo i ima ih u svim selekcijama, čak i u Gala programu.
Ako bih mogao da odaberem samo jedan film iz Gala programa koji zaslužuje pažnju svih ljudi na ovoj planeti, to bi bio „Ukradeni život“ Terensa Malika. Četrdesete godine prošlog veka i jedan farmer koji odbija poziv Hitlera na mobilizaciju je dovoljan uvod u temu koju tretira novi Malikov film, a to je odnos sveta i okruženja prema pojedincu koji ne prihvata zlo koje većina ne prepoznaje ili mu se u saglasju predaje. U tom filmu sve funkcioniše na najbolji način. Ne volim da koristim često izraz remek-delo, ali za ovaj film ću to reći. Terens Malik ima veliki film, sa izuzetnim glavnim glumcem Augustom Dilom koji, na moje veliko zadovoljstvo, dolazi u Beograd.