0
Rođena je Beograđanka ali ljubav prema glumi odvela ju je do Novog Sada gde je provela pet godina studija. Diplomirala je i magistrirala na Akademiji umetnosti u klasi profesorke Jasne Đuričić. A onda se otisnula u Suboticu gde je u Narodnom pozorištu započela karijeru. Danas je stalna članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje ju je nedvano, sa koleginicom Sanjom Marković, ovenčalo brojnim nagradama za komad "Moj muž".
Jovana Belović je autentična i moćna glumica. To je dokazala i u predstavi „Čudo u Šarganu“ Ljubomira Simovića u režiji Jagoša Markovića. Njena markantna kreacije Jagode, pomodne devojke iz unutrašnjosti čije je poreklo enigma ovog komada, pobrala je simpatije i kod publike i kod kritike.
– Ovu ulogu sam spremala i za prijemni na Akademiji. Ne znam ko mi je to preporučio, kupila sam sve Simovićeve drame i znam da sam čitajući Jagodu rekla sebi: „O, pa ovo je blesavo“, nisam znala zašto me je to tako privuklo i zašto sam tako okarakterisala. Ali, Simović te „udari“, dotakne i na nesvesnom planu, ne moraš da budeš školovan da bi osetio nešto iz toga što pročitaš, i to je veličina pisca. I tako sam to pripremala, i tek posle sam saznala koliko je to čest monolog na prijemnima za glumu – priča na Jovana.
Priznaje da joj je sada bilo teže da igra Jagodu na samoj predstavi:
– Pomislila sam, toliko je ljudi čulo Jagodin monolog kojim počinje predstava, a onda sam rekla sebi, ma nema veze, ovo je moja Jagoda. Naravno, drugačije sam je doživela sada nego kada sam imala 18 godina. Moja Jagoda je verujuća, hrabra, borbena, snažna, duša koja samo želi da živi punim plućima a sa tako malo godina je već izranjavana. On je simbol hrabrosti i vere koja je presudna za bilo koju lepotu koju svako od nas želi. Ali, i dalje mi je blesava, još je tako osećam.
Šarmantna i darovita, Jovana Belović kaže nam da je tajna ove, sada već hit predstave, u neprolaznom tekstu Ljube Simovića.
– A reditelj Jagoš Marković je divan, specifičan, traži celo glumačko biće i za mladog glumca je to divno, veliki izazov. A glumačka podela je dodatno predivna. Scena je preplavljena vodom, i nije mi bilo teško da hodam po njoj. Iznenadila sam i sebe i druge koji su čak rekli da iako delujem ko trapađoza, da sam vešto plovila po sceni – smeje se Belović.
Tri sezone je provela u Narodnom pozorištu Subotica gde je ostvarila veliki broj zapaženih uloga u predstavama – Oskara Vajlda „Idealan muž“, Nušićevom „Sumnjivom licu“, igrala je Džin Fordam u komadu „Avgust u okrugu Osejdž“, u „Govornoj mani“ Gorana Markovića tumačila je Slavicu… Za ulogu Elijante u Molijerovom „Mizantropu“ proglašena je najboljom glumicom u sezoni 2016/17. u ovom teatru.
– Vežu me divne uspomene za Suboticu. Verujte, divni glumci i predstave postoje van Beograda. Subotičani na primer neguju kulturu odlaska u pozorište, a njihov ansambl je izuzetno talentovan, vredan i disciplinovan, i veoma su pažljivi i nežni prema mladim glumcima. Direktorka drame Olja Đorđević stalno pravi javne audicije za mlade glumce i tako sam ja i dobila prvi posao i stekla i divno iskustvo i prijatelje. Jedva čekam da ih gledam u predstavi „Kus petlić“ u nacionalnom teatru. Oni rade punom parom iako već jako dugo čekaju zgradu pozorišta.
Povratak u Beograd donela joj je predstava „San letnje noći“ reditelja Kokana Mladenovića u nacionalnom teatru.
– Tada sam upoznala moju Sanju (Marković, prim. aut) i od tada smo nerazdvojne. I iste noći nakon premijere stigao mi je poziv da se odmah javim Tamari Vučković Manojlović, direktorki Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja mi je rekla da bi voleli da postanem član njihovog teatra. Rasplakala sam se od sreće. Ubrzo sam odigrala svoju prvu predstavu u JDP „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“.
Jovana se prisetila da je njena profesorka Jasna Đuričić govorila na studijama da se prijatelji iz ovog posla uglavnom stiču kroz scenu.
– Ako ste prijatelji na sceni, bićete to i u bifeu, pričala nam je. I to se pokazalo nepogrešivo tačnim. Tako smo se Sanja i ja sprijateljile, jer smo istomišljenice što se tiče glume, načina i odgovornosti našeg malog posla. Mi smo se prvo kačile na sceni i sve je posle došlo prirodno i potvrdilo reči moje profesorke sa kojom danas igram i u nekim predstavama. Prvi put je to bilo u komadu „Balava“, Hartefakt produkcija, a sada u „Šopalovićima“. Naravno da imam respekt, ali ona me je naučila da smo sada koleginice, ali za mene je ona i dalje profesorka iako me to ne sputava i ne oduzima glumačku slobodu.
Predstava „Moj muž“ Rumene Bužorevske zakitila je Jovanu Sanju sa čak četiri nagrade povodom Dana JDP.
Jedan komad, a pet pisaca
Jovana Belović je već pred novim izazovom u projektu kolege Vlade Aleksića, gde će igrati sa još četiri koleginice Nadom Šargin, Aleksandrom Janković Splićom, Milenom Predi i Anđelkom Simić.
– Pet različitih pisaca, Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Tamara Antonijević, Vedrana Klepica i Dimitrije Kokanov, pisali su monologe, a rediteljka Sanja Mitrović i dramaturg Kokanov adaptirali su te priče u jedan tekst i sada su počele probe. Ja igram Krokodilku, torbu Prade, evo, odmah se smejem, ludilo. Puno mi je srce što je Dimitrije pisao tekst koji ja igram, on mi je amajlija. Zanimljivo je kad god glumac ima priliku da se izmesti iz bilo čega što postane zone komfora, jer danas se lako svi ubacimo u to.
– Da lažem, ne mogu, mnogo je lep osećan posebno što je iz matične kuće. Naročito nam je draga Nagrada „Nebojša Glogovac“. Sada je godinu dana do premijere ovog komada i ponukane tim osećanjem ćemo još jače igrati i još je više naša. A njena tajna je jednostavnost, konstantan zadatak pričanja publici koju sve vreme gledamo u oči, sloboda koja je vrlo kliska jer može lako da pobegne u nešto trivijalno, smešno radi smešnog, i to se večito krčka na šestici, pa na trojci, pa dvojci… Kamerna scena, na dlanu smo svima, to je ogrooman izazov i zadatak i predivno je, posebno što je moja partner Sanja Marković i to nikada ne može da bude isto. To je jedan kroz jedan predstava. Stvaramo je iznova svaki put.
Iako nagrađivana i mnogo angažovana u pozorištu, Jovana Belović još uvek ne snima filmove i serije kolko bi želela.
– Strpljenju sam se naučila, ponude dolaze ređe ali zato sve što dođe je uvek zanimljivo. Gluma je maraton a ne trka na 100 metara, i volela bih zato da stvarno dugo budem u svom poslu. I da se bavim komadima koji su snažni i da sarađujem sa ljudima sa kojima slično razmišljam jer tako se rađaju i dobre stvari. Da je šarenoliko i izazovno, da nisam u nekom opštem mestu i klišeu. Ono što me raduje raduje jeste što uvek dobijam potpuno različite uloge, koje mi niko ne bi dao na prvu loptu. Likovi koje igram su veliki kontrasti i ne ulazim u šablon.
Otkriva nam da je sada čeka veliki projekat, televizijska serija, u kojoj će tumačiti ulogu po svoojoj meri, ali da o tome još uvek ne može da priča.
– Kada radim, ni sa kim se ne družim i to svi znaju. Glava mi je u tekstu i tome sam posvećena. Razme to i moj partner, dramaturg Stefan Isaković, sa kojim sa već čitavu deceniju. I naš pas Toni – rekla nam je glumica Jovana Belović.
Bonus video: Jovana Belović i Sanja Marković
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
