0
Glumci Jelena Stupljanin i Bojan Dimitrijević u zajedničkom intervjuu za novi broj magazina NIN govorili su o svom političkom aktivizmu, borbi za očuvanje prirode, Beogradu na vodi, aktualnoj kulturnoj politici... Uz dozvolu prenosimo delove ovog razgovora.
Na pitanje u kakvom su stanju dve kulture – ona koju grade na sceni i ona koju svi gradimo na ulicama, Bojan Dimitrijević kaže:
-Imam utisak da kultura nestaje zbog tendencioznog upliva nekulture u naše živote. Pre devedesetih estrada nije postojala, i mislim da je razvijana namerno. Doživljavam je kao dvojnika kulture, antipod i karcinom koji kulturu polako zamenjuje. To je deo globalnog zaglupljivanja u svetu, bombardovanje gomilom nebitnih informacija o nebitnim događajima, koji na kulturu samo liče. Estradna muzika je muzika, ali je šund. Osamdesetih smo šund muziku posebno oporezivali, a sada je ona glavni kulturni tok.
Ni pozorište nije izuzeto od toga. Mlade kolege, koje dolaze, na tome su odrasle. Moraju mnogo da kopaju da bi došli do prave umetnosti, a sadržaji koje u sebe unosimo, kasnije iz nas izlaze. Moja umetnost je sigurno rezultat umetnosti koju sam konzumirao – filmova, muzike, predstava, likovnih i svih drugih umetnosti. Ako odrastate na estradi, vrlo je verovatno da će i vaša umetnost biti estradizovana. Spremaju se filmovi o Aci Lukasu i sličnim likovima, koje će profesionalno spremati prave produkcijske kuće, u kojima će igrati akademski glumci. Davaće legitimitet tim ljudima, koji nisu uništili kulturu, ali su na dobrom putu da to urade. Nije tako samo na filmu. Umetničke predstave imaju sve manje publike, a neke estradnije su prepune.
Osećam se kao da me je pregazilo vreme, a zapravo i jeste. Verujem da su i moju generaciju, naše ljubavi i stvaranja, roditelji gledali sa blagim prezirom.
Jelena Stupljanin se nadovezala:
– Ne znam kako smo poverovali da je kultura ružna, staromodna reč. Možda je počelo momentom u kome je za kulturu počelo da se izdvaja manje nego za bilo koji drugi sektor. Ako kultura od budžeta, koji pune svi građani, dobija toliko malo, time je rečeno da malo i vredi. To je najmanje štete nanelo nama, kulturnim radnicima. Mi i dalje živimo i radimo. Najviše štete je naneto ljudima koji kulturu konzumiraju. Pritom smo zaboravili da kultura nije samo večernji odlazak u pozorište sa kravatom ili u balskoj haljini. Kultura je i da se javiš komšiji sa „dobar dan“ i „kako ste“. Ako se ti ne javiš, neće ni tebe niko pitati kako si. A potom ćeš izaći na ulicu, i videti da se primitivni obogaćuju, i to na nekulturne načine, što se, recimo, vidi po arhitekturi, pa ćeš se pitati zašto bi bio kulturan, kada sve može da se dobije brže, jače, luđe…
Na pitanje novinara Marka Lovrića da li ih Beograd na vodi i slični kompleksi podsećaju na pozorišne kulise, glumci su saglasni.
Jelena kaže: – Apsolutno da, s tim što pozorišne kulise mogu da se skinu nakon predstave. Ove ne mogu. One se postavljaju za generacije koje dolaze, kao večni pečat vladavine ljudi za koje će se sigurno ispostaviti da su na pogrešnoj strani istorije. Kada to istorija utvrdi, za nas, koji u tome živimo, koji ovu predstavu gledamo, biće prekasno.
Bojan smatra da je to demonstracija sile, koja je toliko brutalna i banalna da je teško i gledati je.
– Promenila je grad, promenila je državu, promeniće nas i sve generacije koje dolaze, a monumentalnost i obezdušenost materijala koje koriste podseća na nešto između pustinjske arhitekture naftnih magnata i arhitekture Trećeg rajha. Treći rajh je hteo da sve bude monumentalno kako bi se čovek u sudaru sa takvom arhitekturom osećao minornim i nemoćnim da bilo šta promeni. U Leskovcu, odakle sam, takođe su betonirali glavni gradski trg, a bio je predivan, sav u zelenilu. Ali ne zelenilu ne možeš da zaradiš, a u betoniranje možeš da se ugradiš.
Na novinarsku konstataciju da u javnom prostoru dominiraju političari, Bojan kaže:
– Moramo da znamo da su političari koji navodno kroje našu sudbinu ustvari nebitni likovi. Oni su administracija, kako ih je nazivao Dejan Mijač, i kako se u Americi zaista i zovu. A političari ovde grabe medijski prostor koji su ranije imale rok zvezde, i sada ga dele sa estradnim ličnostima. Moramo da ih sklonimo iz javnog prostora, da nas ne kontaminiraju po medijima, pogotovo ne po nacionalnim frekvencijama, gde indoktriniraju, gde su u stalnoj kampanji. Kada se javno obraćaju, ljudi koji su sada vlast uglavnom lažu i to bez ikakve veze sa njihovim poslom. Treba da ostanu iza zatvorenih vrata, i mi ćemo sami videti da li živimo bolje ili gore. Ne treba oni da nam o tome govore, kao da ne možemo sami da procenimo kako živimo.
Bonus video: Reklama o Rio Tintu koju je RTS odbio da emituje
