Velike formate radim da bih i dimenzijama likova predstavila njihov značaj i značaj poruke koju svojim prisustvom emituju, kaže beogradska umetnica u intervjuu za Nova.rs.
Izložba „Stvaranje svetla – Nežni smo rođeni“ umetnice Ivone Pleskonje otvorena je u Galeriji Štab u okviru tržnog centra “Galerija”, i trajeće do 2. marta. Posetioci izložbe imaju priliku da vide najnoviji ciklus radova velikih formata jedne od najznačajnijih autorki srednje generacije na srpskoj umetničkoj sceni.
– “Stvaranje svetla / Nežni smo rođeni” nas postavlja u momenat nastanka i nas samih i podseća nas na nežnost i suptilnost našeg bića. Vremenom, kroz život, usled iskustava i trauma, postajemo čvršći i naravno da stvaramo oklop oko svog nežnog bića, oklop koji nam je svakako važan i potreban. Međutim, toliko se ponekad poistovetimo sa tim oklopom i čvrstinom, da zaboravimo ko smo zapravo u svojoj suštini. Ova izložba je podsetnik na najranjiviji deo nas, a taj deo nas je sveti i zapravo najsnažniji, jer je povezan sa silom života. To poručujem. Seti se ko si u dubini duše – kaže Ivona Pleskonja u intervjuu za Nova.rs.
Voliš da radiš velike formate, sa krupnim portretima, koji su u stvari alegorije. Tako je i na ovoj izložbi, ali i na prošloj “11 Snaga”, a obe se naslanjaju na tvoj doktorski rad “Deca sunca”. Otkud ta sklonost?
– Da, izložbom slika “11 Snaga” sam snage predstavljala kroz likove i na taj način sam na primer snagu Istrajnost predstavila portretom mog aikido učitelja i brata po reci Savi, Srkija, koji u sebi nosi ogromnu snagu, koja je zbir mnogih, a najizraženija mu je istrajnost. Na taj način je Istrajnost dobila i lice, lik sa kojim se publika sreće. Kroz ovaj proces kontakt sa posmatračem i prenos poruke je najdirektniji. Bukvalno se posmatrač pogleda oči u oči sa istrajnošću. Velike formate radim da bih i dimenzijama likova predstavila njihov značaj i značaj poruke koju svojim prisustvom emituju. Susret sa tako velikim licem i pogledom koji je dosta veći od prirodne veličine čoveka, u posmatraču budi još veću pažnju, vreme staje i stvara se živi prostor u kontaktu čoveka posmatrača i slike.
U tvom radu je veoma važna i duhovna dimenzija. Šta je ono što te u tom smislu danas najviše pokreće, u šta veruješ?
– Priroda. Priroda nas je stvorila. Priroda nas modeluje tokom života. Odvojenost čoveka od prirodnog okuženja takođe, kao što nas modeluje i totalna povezanost sa prirodom na najdivniji način. Najviše volim taj deo totalne povezanosti sa majkom Zemljom, majkom Savom, svim vodama, morima, vetrom, vatrom, suncem, svemirom… Kada se prepustim prirodi u kojoj se nalazim, uživam u procesu lične transformacije, samo posmatram i uživam u tome, učim. Priroda me uči puno toga, da smo beskonačna bića. Na primer, iako živim u gradu, pronalazim svakodnevno prirodne oaze u okolini grada i prelazim kilometre bosa i leti, a ponekad i zimi, plivam u Savi tokom cele godine. Sava me uči kako da postepeno adaptiram svoje telo na temperaturu vode. Takođe gledam u izlazeće i zalazeće sunce od 2011. godine, od startovanja slike Deca sunca. Ta priča o mom odnosu sa prirodom i inspiracijom koja mi dolazi kroz taj kontakt je beskonačna. Možda jednog dana napišem knjigu o tome.
Na jednoj od slika je i portret Mahavatara Babađija, indijskog gurua koji je živeo u 19. veku. Kakva je tvoja veza s njim?
– Sliku pod nazivom Mahavatar Babađi slikala sam nešto više od godinu dana. Babađi je do mene došao spontano kroz jednu pesmu u momentu kada sam bila jako tužna. Samo se na Jutjubu pojavila ta pesma i to predivno lice, za koje nisam znala ko je, ali mi je veoma prijala prisutnost tog lika i melodije, do isceljujućeg. Kasnije sam saznala da je to lice lice Svetog Mahavatara Babađija, koga sam doživela kao večnu kosmičku svest. Blažena ovim iskustvom osetila sam poziv i potrebu da ovo sveto lice naslikam za ceo svet.
Opiši nam tvoj autoportret pod nazivom IV? Šta stoji iza njega?
– Autoportret IV je nastao spontano, te neke 2014. godine tokom priprema za sliku Gabriel i Pan, a u saradnji sa celim timom i mojim dragim saradnikom i modelom Lukom. Obojila sam plavom bojom za telo Lukino lice i kosu, da bi nastale fotografije, po kojima kasnije slikam Arhangela Gavrila. Iz čiste spontanosti i igre, posle tog procesa, obojila sam i svoje lice u plavo. Videvši se tako plava u ogledalu iznenadila sam se svojim novim izrazom. Sve se odjednom promenilo. Ugledala sam nešto u sebi što oduvek postoji, a zaboravljeno je. Videla sam i svoju novu snagu i novi odnos prema svojoj istini. Kao da sam sebe upoznala na novi način. U to vreme sam i privatno prolazila kroz novu samospoznaju i izlazila sam iz jednog važnog i dugog odnosa. Sve je povezano.
U okviru svog ateljea, držiš časove slikanja za buduće mlade umetnike. Kakva su iskustva u radu sa talentovanim tinejdžerima? Kakve su nove generacije, šta ih zanima, šta vole, šta ih inspiriše?
– Da, ti časovi su raj, a taj umetnički i životni raj kreiraju divni mladi umetnici, najveći carevi i carice na svetu, svetlost Svemira. Osećam se blagosloveno u radu sa mladim umetnicima. Nove generacije su uvek nova sila. Nova misao. Nova umetnost. Nova ljubav prema životu. Nova radost. Svi smo ujedinjeni oko istog cilja, a to je njihov umetnički razvoj. To ih zanima. To su deca genijalci, koji na primer svake subote i nedelje ustaju u sedam časova da bi slikali, vajali ili crtali i da bi se razvijali u tome. Atelje je jedna velika Familija.
U kom smeru ide savremena umetnost, šta su nove tendencije?
– U skladu sa tehnološkim razvojem i umetnost se tehnološki razvija i dolazi do sinteze svih mogućih medija. Granice se pomeraju i kao da postaje sve moguće u umetnosti što je za mene veoma uzbudljivo.
Kako se osećaš u Beogradu danas? Koliko ti je inspirativan za rad?
– Volim Beograd u svakom dobu, pa i danas 2023. Volim što sam rođena ovde i što živim ovde. Volim da hodam brzo kroz grad. Volim da gledam stare zgrade ka nebu. Divim se reljefima i figurama na fasadama u centru. Uvek otkrijem nešto novo, kao da sam tek sada stigla. Volim naše reke i crkve. Volim kada ptice pevaju noću. Biram da živim i stvaram baš ovde u našem divnom Beogradu.
Dramaturškinja i pesnikinja Milena Markovic ti je bliska prijateljica. Voliš ono što ona radi?
– Milena Marković je moja porodica i tolika umetnička veličina, da ne znam da li umem da izgovorim prave reči dok pričam o njoj. Milenine pesme čitam i čitam i zauvek se divim i zauvek mogu da plačem. Imam i najomiljenije naravno, na primer pesma Oleg. U ateljeu na časovima često čitamo na glas. Milenin Ogi i ja volimo da šetamo pored Dunava, dugo nismo, ali hoćemo opet, sa psima. Ogi mi je pozirao za sliku Deca sunca. Milenin Ogi je dete Sunca.
Bonus video: Raša Todosijević za Nova.rs
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar