U situaciji kada bukvalno sve radiš sam, neizmerno ti znači da te neko sasluša, pogleda, fotka, snimi, pritisne dugme, pomeri regler, pokloni tepih za scenografiju, ponese ti rekvizitu, rasporedi publiku, napravi ti kontakt, potapše po ramenu, kaže u intervjuu za Nova.rs, glumica Mila Manojlović, čija će monodrama “Bol” biti izvedena u Jevrejskom kulturnom centru Oneg Šabat (bivši Rex) 10. marta u 19.30 časova.
Dramska umetnica Mila Manojlović, diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a magistrirala je pozorišnu režiju na Royal Central School of Speech and Drama u Londonu. Stekla je bogato pedagoško iskustvo kroz rad s mladim glumcima i amaterima, na radionicama, filmu i u teatru, ali i kroz višegodišnju poziciju asistenta na predmetu gluma na Fakultetu dramskih umetnosti i kao gostujući predavač na Akademiji primenjenih umetnosti u Rijeci. Bavi se pisanjem i autorskim radom, a trenutno su aktuelne njena monodrama “Bol” i radio drama „Eskulap – anatomska eks mašina“.
Predstava “Bol” ima neobičnu strukturu, u pitanju je monodrama u formi rok koncerta, sa muzičarem koji te prati na električnoj gitari. O čemu se zapravo tu radi i kako si došla na ideju za ovaj komad?
– U tom kontekstu ovo bi mogao da bude i specifičan vid duodrame, jer muzika nije samo pratnja, već i pokretač osnovne radnje i inicijator svih daljih zbivanja na sceni. Predstava tretira jednu od bazičnih ljudskih emocija, te za građenje strukture koristi niz prepoznatljivih i ljudskom biću često neizbežnih kriznih situacija. Na dubljem nivou predstava analizira kvalitet i dinamiku te neprijatne, razarajuće emocije koju nazivamo bol. Za idejom nisam morala da tragam. Ideja me je, na žalost našla, što kroz sopstveno iskustvo, što kroz iskustva ljudi koji me okružuju i svekolikog ljudskog roda uopšte. Eventualna moja specifičnost kao stvaraoca jeste moj introvertirani duh koji mi omogućava da unutarnje procese vidim u slikama i opisujem ih metaforama, što može da posluži i bude korisno kada se bavimo uprizorenjem jedne prilično apstraktne i neopipljive pojave, kao što je osećanje.
Kako ste se uklopili na probama ti i gitarista Boško Mijušković (Straight Mickey and the Boyz, Turisti), kako ste osmišljavali šta će on svirati?
– Prilično brzo smo se razumeli, postali prijatelji i bez zadrški uronili u analizu i proces, jer pozorište zahteva da se nastrada do kraja, a pogotovo kada se tumači jedna ovakva tema. Mnogo smo razgovarali, čitali i slušali muziku, naročito specifične autore i izvođaće poput Captain Beefhart-a, Sun kill Moon-a, Les-a Claypool-a … Naravno tu je i neizbežni grandž, ali i etno koji nas na genetskoj i simboličkoj osnovi određuje i daje uzemljenje celoj ovoj drami. Međutim, ubrzo smo odbacili te uzore i vraćali bismo im se samo kao asocijativnim odrednicama za svoje dalje sporazumevanje. Ukapirali smo stil. Ostalo je proizilazilo iz teksta, jer Boško, osim što je autor muzike, takođe ima zadatak da tumači neki vid demona, čarobnjaka, onog koji glavnu junakinju zvukom prevodi iz podsvesti na racionalan nivo, onaj koji je podržava, teši, kažnjava, uči i suočava sa životom. Onaj koji je tu kada ona potpuno prsne. Ponekad bi na neke moje indikacije Boško imao sasvim neočekivane asocijacije i rešenja što me je izuzetno radovalo, jer je tako svojom materijom ovom našem scenskom liku koji suštinski tvorimo oboje, dodavao na raskoši i sveobuhvatnosti. Ponekad bih mu ja odigravala celu scenu sa sve skicom muzičkih deonica, ali uglavnom smo se verbalno dogovarali, Boško bi komponovao na licu mesta i kroz svaku narednu scenu prolazili smo sve brže i brže. I evo, sad imamo svoj specifičan kodirani jezik.
Možemo da kažemo da je u pitanju alternativna vrsta pozorišta iza kojeg ne stoji skoro niko. Da li su u pitanju čist voluntarizam i ljubav prema pozorištu i koliko Beogradu generalno fali alternativni teatar?
– Da, baš tako. U pitanju su čist voluntarizam i ljubav. Iza alternativnog pozorišta, naročito onog koje se ne uklapa u tematske i strateške zadatosti, u Srbiji stoje još jedino porodica i prijatelji. Sada bih zapravo mogla da napišem ceo jedan traktat o uticaju prijatelja na postojanje alternativnog pozorišta kod nas. Verovatno i hoću! U situaciji kada bukvalno sve radiš sam, neizmerno ti znači da te neko sasluša, pogleda, fotka, snimi, pritisne dugme, pomeri regler, pokloni tepih za scenografiju, ponese ti rekvizitu, rasporedi publiku, napravi ti kontakt, potapše po ramenu… U početku sam i vodila neke bitke oko prikupljanja sredstava za predstavu Bol, ali sam se umorila i shvatila sav apsurd sopstvenih poduhvata. Recimo, dođem u opštinu sa dosta racionalnim predlogom, gde mi tadašnji predsednik opštine objasni kako se ne razume u umetnost, ali mi odmota beli hamer duž celog konferencijskog stola, da mi pokaže kako je postavio fekalne kolektore od Avale do Autokomande… Kao da se ja razumem u fekalne kolektore. Neću da napominjem da je gotovo nemoguće dobiti scenu i da sale u kojima igramo ponekad plaćamo i sami. U Beogradu nikakve infrastrukture za nas nema, a pouzdano znam da je ovaj grad pun ljubitelja eksperimentalne i alternativne umetnosti. Ima nepoznatih ljudi koji po kiši, ili snegu, zapucaju busom iz Pančeva, da nas gledaju.
U kakvom je stanju pozorište u Srbiji? Da li pratimo moderne tokove?
– Ne znam. Nedovoljno pratim pozorište. Postalo je hermetično i nepristupačno. Kroz njega više ne cirkuliše dovoljan broj umetnika i mnogo radije jurim događaje smeštene po nekim budžacima, nastale po podrumima i dnevnim sobama. To me čak ispunjava i donosi mi radost, jer je to deo nepokolebljivog duha i ono realno bogatstvo ovog našeg pregaženog grada. I po nekom mom osećanju, na tim se mestima krije najveći potencijal kada su u pitanju umetnost i eksperimentisanje sa njom. To nisu raskošna dela nesvakidašnjih tehničkih potencijala i dometa. Ali su istinita, voljena i negovana.
Radio drama „Eskulap – anatomska eks mašina“ koju si osmislila i radila zajedno sa muzičarkom Manjom Ristić i glumcem Nesimom Hrvanovičem, tek je nedavno imala premijeru u Srbiji, na Radio Aparatu. Tek posle Hrvatske, Bosne i Slovenije, kako to?
– Eskulap je jedan satiričan ep koji osim pandemije, celu inspiraciju vuče iz kriznog štaba i sa domaće političke scene. On, istina, za nedovoljno upućene poznavaoce naših prilika može da ima i opštije značenje, ali nije baš pogodan za dobijanje sredstava i emitovanje po raznoraznim domaćim medijima. Za njegov razvoj dobile smo sredstva od Ministarstva kulture Republike Hrvatske. Imale smo i obavezu da ga premijerno emitujemo u Hrvatskoj, ali i divnu saradnju sa Radio Korčulom, koji obiluje raznovrsnim emisijama i na kojem rade neki izuzetni ljudi, a mahom žene. Urednica i novinarka Gordana Šuperak potrudila se da napravi prodornu najavu, tako da smo medijski ispraćene i nije nam bilo komplikovano da radio dramu nudimo i drugim stanicama po regionu. U Srbiji nismo mogle odmah da se snađemo i shvatimo ko bi nas emitovao, ili najavio, pa smo se nekako diskretno obratile Radio Aparatu, gde je Eskulap konačno doživeo i srpsku premijeru.
U pitanju je komad koji si pisala u vreme najtežeg stanja sa kovidom, u aprilu 2020. Koliko ti je sada sve to blisko, stanje i osećaj iz tog perioda? Kao da polako sve splašnjava i svi se okrećemo ratu u Ukrajini.
– Blisko mi je. Možda još i bliže nego tad. Doduše, ne toliko blisko mozgu koliko želucu i grudnom košu, smešteno u dubine podsvesti gde se izmešalo i novo i staro i sve osakaćenosti i ona neizvesnost što nam stiže. Znam kolko mi je blisko kada dišem plitko.
Pozorišnu režiju si magistrilala na Visokoj školi govora i drame u Londonu. Otkud želja za režijom i kakvo je bilo iskustvo u Engleskoj, koliko se razlikuju naše umetničke škole?
– Mislim da se stvari kristališu još u detinjstvu, al vas usput zbune i pomrse vam konce. Ja i sada radim ono što sam radila u svojoj dečjoj sobi. Osmišljavam projekte i igrokaze, eksperimentišem sa svim onim segmentima koje sam sposobna sama da stvorim, a to je uvek prevazilazilo čistu glumu. Od nas se još na fakultetu očekivalo da budemo autori, iako smo se opredelili za određen smer. Naša četvorogodišnja škola nudi tako čvrste temelje zanata, da i kada zalutaš i pogubiš se na krilima neke svoje budalaste ideje, na raspolaganju imaš čvrstu konstrukciju zanata, da se za nju uhvatiš i shvatiš kolko grešiš. Nije nužno da ćeš i da se vratiš na pravi put. Neki pokušaji prosto propadnu. London je bio logičan sled mojih interesovanja. Međutim, to više nisu bile osnovne studije i ceo spektar raskošne ponude najmodernijih teatarskih stremljenja raširio se preda mnom i oko mene, a ja sam mislila: “Dajte mi zanata, da se ne udavim!” Ipak, sve se te stvari smeste i slegnu unutar pojedinca i mnogo mi znači što sam bila u prilici da iskombinujem ove dve škole i takva dva iskustva.
Čime se baviš trenutno, šta pišeš, šta radiš, šta spremaš?
– Trenutno se borim za Eskulapov dalji život, za njegovo uprizorenje na sceni, ili kroz ilustracije, a možda i jedno i drugo. Producentkinja i kulturna antropološkinja Sonja Leboš i ja pozvane smo na rezidenciju u Dubrovnik, gde ćemo postaviti temelje za eventualnu predstavu, ili neki vid scenskog prikaza ovog, za sad, zvučnog dela. Od ministarstva RH opet su stigle prijatne vesti, da smo Manja Ristić i ja prošle na konkursu i da će Manja ove godine svojom eksperimentalno zvučnom kompozicijom da nadogradi moj tekst Razglednice sa zemlje – kosmonauti plaču, čime želimo da nastavimo saradnju sa Radio Korčulom. Grizem nokte i čekam rezultate još nekih konkursa… Bavim se svakodnevicom i preživaljavanjem u njoj.
Srđan Valjarević je skoro pričao koliko mu je važna Korčula i da se sada svake godine tamo vraća. Ti si takođe vezana za Korčulu?
– Neraskidiva je moja veza sa Korčulom i Jadranskim morem. Tek kada s kože ne mogu da sperem vonj sardele i kada mi sasvim očvrsnu pete – tad postajem prava ja. Srećnica sam koja vuče poreklo s tog otoka. Korčulu takođe doživljavam svojim domom. Tamo imam i rođake i prijatelje i saradnike i smokvu koju mi je posadila baka i uspomene i anegdote i plavac mali i inspiraciju i zakopano blago koje je sakrio dundo Zore zajedno sa nama, decom i koje decenijama nije uspeo da pronađe niko… U Korčuli imam najlepše prizore u oku i protočnost da pišem pesme.
Po Fejsbuku se na raznim profilima često pojavi tvoja poezija. Imaš li plan da izdaš zbirku pesama uskoro?
– Jeste, pustim ponekad neku pesmu na fejsbuk, da malo prokomunicira sa svetom. Tu i tamo poželim da izdam zbirku, ali nemam neki temeljan plan niti preterano jak motiv. Svakako bi bilo lepo, ali tražim i druge načine da moji stihovi napuste foldere, pa sa svojim prijateljem fotografom Markom Krnjajićem osmišljavam nekakavu foto poetsku izložbu, ovoga puta uklopivu u propozicije i namere konkursa,
Kakav je Beograd danas? Šta voliš, šta ti smeta?
– Beograd, to je jedan divan, ali pregažen grad, odakle su moji roditelji i mnogi njihovi i moji prijatelji, siv, fucnut, grad ogromne duše i fascinantnih ljudi, nekih u njemu rođenih, nekih došlih i odomaćenih. Beograd je preoran i zagađen grad koji više i ne cvili posramljen, tek ponegde proviruje iz nekih pukotina i prostora između dve nove gradnje. Beograd nije vidljiv golim okom. On je osvojen od malograđana i režimskih udvorica koje su pljunule na detinjstvo, na svaki koncept vrednosti i ideje o kvalitetnom životu. Srećom, još ima nas posrnulih rođaka s fensi porodičnih skupova koji čuvamo uspomenu na svoj grad, i bar još neko vreme bićemo tu.
Bonus video: Luna park: Pouke i naravoučenija neobičnog Džonija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar