Iva Brdar Foto: Marko Kuzmanović/Promo

Mislim da je trenutno najveći izazov na svim planovima ostati zdrav, u svakom smislu, kaže za Nova. rs Iva Brdar, dramska spisateljica iz Beograda i Berlina, ovogodišnja dobitnica nagrade "Borislav Mihajlović Mihiz" za dosadašnji opus.

Ona je 17. laureatkinja ovog prestižnog priznanja koje se tradicionalno uručuje 17. oktobra, na dan Mihizovog rođenja. Nažalost, nije mogla da prisustvuje ovoj svečanosti jer je trenutno na studijskom istraživanju na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju, SAD.

„Četiri drame od kojih se sastoji dosadašnji opus Ive Brdar nedvosmisleno ukazuju ne samo na samosvojnost u pozicioniranju teme, temeljnost na stilsko-žanrovskom nivou i samosvesnost u pogledu nivoa kritičkog angažmana, već i na jednu ne tako čestu odliku: istrajnu težnju ka sintezi. Ova težnja se ispoljava, najpre, u činjenici da, menjajući efektno ugao gledanja, Brdar podjednako suptilno a beskompromisno sagledava – često u međusobnom sudaru – skučenosti i istrošenosti ovdašnjeg ‘malog sveta’, materijalnu zasićenost i mentalnu, sve više virtuelnu ispraznost ‘velikog sveta’ Zapada, i, najzad, u njihovom ‘preseku’ – ropsku teskobu, krhku nadu i cinični apsurd izolovanog pojedinca“, kaže se, između ostalog u obrazloženju žirija u sastavu Maja Pelević, dramaturškinja i dramska spisateljica, Dimitrije Kokanov, dramaturg i dramski pisac, i predsednik Svetislav Jovanov, teatrolog.

Iva Brdar završila studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i master iz Pozorišnih studija na Univerzitetu Nova Sorbona – Pariz 3. Autorka je drama „Bacači prstiju“, za koji je dobila priznanje Brücke Berlin i nagradu na Konkursu Sterijinog pozorja, „Muškatle mogu preživeti sve“ za koji je nagrađena Heartefact nagradom za savremeni angažovani dramski tekst, kao i tekstova „Sutra je (za sada) uvek tu“ i „Ako nisam dobra šta ćemo onda“.

Njene drame su izvođene između ostalog u pozorištima Schauspiel Stuttgart, Schauspiel Köln, Kosmos Theater Wien, Cherry Arts Ithaca i imale su svoje javna čitanja u Deutsches Theatru, New York Public Library i Théâtre du Nord Lille i bile dvaput uvrštene u uži izbor Theatertreffen Stückemarkta. U Nemačkoj njene drame predstavlja Rowohlt Theater Verlag.

Stereotipno, ali neizbežno pitanje. Šta za vas znači „Mihizova“ nagrada, posebno što je reč o čoveku koji je bio beskompromisni dijagnostičar svih boljki našeg društva.

– Možda ću i ja dati jedan stereotipan odgovor. Nagrade su veoma bitne, one su pre svega podrška, a podrška u jednom nesigurnom svetu je uvek neophodna. Tako da mi ova nagrada veoma znači.

Vaše drame više se igraju u inostranstvu nego kod nas.

– Moja karijera kao autorke jeste počela u Nemačkoj kada je drama „Bacači prstiju“ imala premijeru u Schauspiel Stuttgart. Spontano se tamo i nastavila. Što offline, što online moji tekstovi se uglavnom izvode u Nemačkoj ili u drugim zemljama. Stvari jesu komplikovane jer pišem na našem jeziku koji se naknadno prevodi (izvrsnim radom divne prevoditeljke i autorke Alide Bremer) i dolazi u svom novom obliku pred publiku, posredstvom jezika koji mi postaje sve bliži, iako će mi uvek biti stran. Bez obzira na ovaj naizgled složen proces koji podrazumeva dosta razmena word fajlova, meni je on uvek uzbudljiv jer se istovremeno stvara jedan novi tekst.

Živite između Beograda i Berlina, a sada ste na studijskom istraživanju u Americi. O kakvom istraživanju je reč?

– Na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju u okviru Centra za nove medije, gde pored rada na svom projektu koji se tiče digitalne intimnosti i dramaturgije, upoznajem rad ovog centra i Univerziteta, kao i lokalnu pozorišnu scenu i bitnost osmeha, povoljne vremenske prognoze i blizine okeana ili bilo koje vodene površine za kvalitet života.

Vaše drame su izuzetno zapažene. Gde sve nalazite nadahnuće?

– Nalazim ga prevashodno u sebi i onome što me potresa i uznemirava, i dobrom i lošem. A zatim ga nalazim i u onome spolja. Digitalna realnost, koja je neodvojiva od moje analogne, pomaže mi da istražujem formu i da napravim okvire za ono što proživim i da učinim to čitljivijim.

„Muškatle mogu preživeti sve“ je drama o odlasku. Rekli ste u jednom intervjuu da vas ta tema opseda oduvek na različitim nivoima. Da li je još uvek tako?

– Čini mi se da ljudi koji su zadovoljni time gde su, koji se ne suočavaju sa konstantnim preispitivanjem svog geolokaliteta imaju neverovatnu privilegiju. Kada se ta privilegija ukine, nasilno, u jednom trenutku, a zatim u poslednje vreme stihijski, postepeno, ali surovo, može postati teško. Možda nemam više prava da govorim o tome jer sve manje vremena provodim u gradu koji volim da zovem svojim, i imam jedan izrazito posredan odnos prema njemu koji je kombinacija informacionog bubblea, poruka prijatelja i instagram storija. Tako da ne znam šta je stvarnost tog mesta, ali ono što svaki put osetim kada mu se vratim je neobična kombinacija iskonske sreće i nespokojstva.

I drama „Bacači prstiju“ je priča o odlasku, o dve auto-stoperke željne avanture, koje sa Zapada putuju ka našim prostorima.

– Pre nekoliko godina sam povezla dve poljske auto-stoperke na njihovom putu od Krakova do Buljarica. Bila je to kišna sezona i nije mi uopšte bilo jasno zašto su se za vikend-putovanje s drugog kraja Evrope odlučile za Buljarice, i to auto-stopom. Ispostavilo se da su učestvovale u nekoj vrsti autostoperskog takmičenja, u kome pobeđuje jedan od desetine parova takmičara koji stigne do nasumično izabrane tačke na mapi. To je bio događaj koji me je inspirisao za ovu road trip dramu. Htela sam da napišem dramu o različitim vrstama kretanja, premeštanja, odlaska, zaustavljanja stvarajući tako razglednicu jedne teritorije. To je drama o potrebi da se ode, s jedne strane na drugu, sa druge na prvu, sa prve na treću, i šta se desi kada se svi ti putnici sretnu u jednoj tački.

Šta vas je inspirisalo za dramu „Sutra je (za sada) uvek tu“? Čini se da se cela planeta zaglavila i da su svi (većina) ljudi frustirani. Koje je najvažnije „uputstvo za upotrebu“ da bi se ostao svoj?  

 – Ovaj tekst sam napisala pre svih događaja koji su nas zadesili i kada sam smatrala da bi bilo interesantno proučavati početak, sredinu i kraj potrebe za bliskošću kroz uputstva za upotrebu, ili još konkretnije sajt wikiHow. Koliko smo nesnađeni, koliko nam je potrebna neka eksterna konstrukcija, neko pravilo u koje ćemo se uklopiti, iz straha da ono što spontano možemo nije adekvatno. Nisam ni slutila da će praizvedba drame morati da bude onlajn (što je na neki način bilo veoma adekvatno), a da će ta potreba za bliskošću biti toliko bitna tema ove dve poslednje godine, kao i traženje bilo kakvih načina njenog uspostavljanja. Primećujem danas da je traženje uputstava za upotrebu na internetu postalo nešto što donosi više štete nego koristi, i nešto što doprinosi opštoj konfuziji. Danas bih rekla da je najvažnije uputstvo da zastanemo na trenutak i da budemo brižni jedni prema drugima, a onda i prema sebi. Ili obrnutim redosledom.

Mislim da bi se svaka ćerka a i majka lako prepoznale u vašoj drami „Ako nisam dobra, šta ćemo onda“. Šta vas je konkretno podstaklo da je napišete? Zašto ste odlučili da je pišete bez znakova interpunkcije?

– Želela sam da napišem tekst o nepisanim „pravilima“ koja moramo da poštujemo kako bismo preživeli, koja su nam nametnuta ili su neka vrsta izokrenute solidarnosti i koliko nam poštovanje tih „pravila“ omogućava da se sačuvamo, ali nas istovremeno sprečava da nešto radikalno promenimo. To je priča o građenju identiteta u patrijarhalnom sistemu, put koji je veoma zbunjujući, jedna skoro pa dnevnička ispovest fiktivnog lika, od rođenja do smrti. Ali pre svega urgentna ispovest, ispovest koju je neophodno izgovoriti u jednom dahu. Zato sam se odlučila za taj stilski postupak. Nijedna tačka ni zarez ne bi trebalo da je uspore ili zaustave, osim one na kraju. Praizvedba drame je u decembru u pozorištu koje mnogo volim, Cherry Arts u Itaki, i unapred se radujem da vidim postavku kao i divne ljude koji su na tome radili.

Koliko vas je pandemija omela, da li vam je nešto možda i korisno donela?

– Ne verujem da je meni, a ni bilo kome drugom pandemija išta dobro donela. Često govorimo o nekim radikalnim životnim odlukama i preispitivanjima koja su nastala kao njena (pozitivna) posledica. Mada ja to najčešće veoma redukcionistički i pesimistički gledam kroz migracije i skok cena nekretnina. Meni je ponekad dovoljno (intimnih) radikalnih odluka i preispitivanja, bilo bi lepo imati za promenu neku stabilnost, i deceniju bez kataklizme.

Pišete li neki novi komad?

– Popunjavam priznanice i formulare, ispunjavam kalendare, zakazujem i otkazujem sastanke, na Zoom-u i van njega, pravim spiskove namirnica za supermarket i neophodnih dislokacija vikendima i praznicima, digitalno arhiviram svoju tek proživljenu stvarnost u raznim aplikacijama, a ideje za komade ostaju zabeležene u jednom word dokumentu do sledećeg stanja urgentnosti da se nespokojstvo stavi u neku formu, dovoljno izazovnu da pobedi letargiju.

Bonus video:

Vladimir Arsenijević o Krokodilu

Komentari

Svi komentari (1)