Partibrejkersi su autentični kulturni gorostasi sa naših ulica: Kojić i Ambrozić o hit izložbi na Kališu

Davne 1985. Jugoton je, naime, objavio album prvenac beogradskog benda "Partibrejkers I". I, otuda, eto, originalne storije o bendu koji je i danas simbol beskompromisnog rokenrola na našim prostorima u vidu postavke "pod vedrim nebom".

Izložba "Partibrejkers - biti samo svoj", čiji su autori Zorica Kojić i Dragan Ambrozić, publici ispred Umetničkog paviljona "Cvijeta Zuzorić" na Kalemegdanu predstavlja raritetne fotografije Goranke Matić, Aleksandra Kujučeva i Stanislava Milojkovića. O ovom svojevrsnom svedočanstvu snage, izraza i scenskog duha grupe Partibrejkers za Nova.rs govore autori postavke Zorica Kojić i Dragan Ambrozić.

Postala je već tradicija da proleće na Kalemegdanu bude u znaku rokenrola. Nakon uspešnih izložbi posvećenih novom talasu, Koji i Margiti Stefanović, vi ove 2025. predstavljate i najnoviju - "Partibrejkers - biti samo svoj". Koliko ste, kad ste krenuli u čitav ovaj poduhvat pre nekoliko godina, bili svesni važnosti onoga što činite? 

Zorica Kojić: Odlično pitanje, hvala mnogo što ga postavljate. U aprilu 2021. bili smo veoma entuzijastični sa izložbom "Novi talas u Beogradu: Paket aranžman (1981-2021)". Korona je tek jenjavala, fotografija je bilo pregršt, vladala je atmosfera ljubavi, solidarnosti i volje da se pobede ograničenja, "novotalasna" generacija, ali i generacija njihove dece, pa i unuka, izašla je da pozdravi nešto što je, činilo nam se tada, bilo toliko dugo očekivano i iz sveg srca priželjkivano. 

Naredne godine, odali smo počast našoj veličanstvenoj sceni ključnih muzičkih sastava iz 1990-ih kroz izložbu "Brzi, brži i najbrži bendovi devedesetih", koji su svoj rokenrol izraz stvarali u apsolutno užasnom vremenu rata, sankcija, oskudice i svakovrsnih lišavanja. Oni su svejedno smogli snage da uporno i odlučno emituju tu neverovatnu energiju otpora, optimizma i opstajanja na pravoj strani, uspevajući da viteški nadvise sve egzistencijane strahote, sa kojima se drugi naši popkulturni naraštaji ipak nisu susretali u ovako brutalnom obliku.  

Koja i Magi - na izložbama "Koja - Ja imam šarene oči" (2023) i "Magi - Kad krenem ka” (2024) - bili su čista radost i osvajanje prostora izuzetne lepote, muzičke raskoši, ali pre svega stava i stila ovih izuzetnih ličnosti beogradske, kao i nekadašnje jugoslovenske rok scene. Imali smo snažnu obavezu da ovo dvoje toliko talentovanih, uticajnih i na različite načine dalekosežnih velikana muzičke istorije, predstavimo u punom sjaju, elektricitetu i bujnosti njihovog ogromnog značaja za našu ostavštinu i celokupnu budućnost. 

Do ovog proleća, izložbe su nastajale gotovo u celosti instinktivno, na talasu jedne spiritualne, skoro pa hippie osećajnosti, kao gromka uspomena na muzičko sunce Draganovih i mojih tinejdžerskih dana, rečju na sve ono što nas je učinilo značajno boljim i srećnijim ljudima juče, danas i, nadamo se, takođe sutra. 

Izložba "Partibrejkers - Biti samo svoj" bila je, međutim, prekretnica u našem pristupu. Sada su ovde, pored nas, bili i sami protagonisti izložbe - Zoran Kostić Cane i Nebojša Antonijević Anton. Radili smo, kao i uvek, sa ogromnim poštovanjem, ljubavlju i pažnjom, ali i sa jednom pojačanom odgovornošću pred zadatkom da naše heroje predstavimo na pravi način, od njihovih oduševljavajućih prapočetaka, pa sve do ovog aktuelnog trenutka. Treba reći da smo uživali sve vreme u pravljenju ove izložbe i paralelnom slušanju genijalnih Partibrejkers albuma, od prvog - koji je i neposredni povod naše postavke - pa sve do poslednjeg. 

Dragan Ambrozić: Dodaću samo da je Dom omladine Beograda podržao ovu inicijativu 2024. na najbolji mogući način, tokom proslave 60 godina od svog osnivanja, i uz posebno angažovanje direktora Andrije Bojanića. Kao institucija za koju je vezan veliki deo istorije naše rok muzike, prirodno je da se DOB pojavi kao organizator izložbe o Magi, a sada i o Partibrejkersima - i tako pomogne pretvaranju rokenrola u ono što on i jeste: važna nematerijalna kulturna baština ovog prostora. 

Koliko je bilo teško doći do svih fotografija koje su pred publikom u "galeriji pod vedrim nebom"? 

Zorica: U stvari, uopšte nije bilo teško doći do ogromnog broja fantastičnih snimaka - Partibrejkers su svakako jedan od najfotografisanijih bendova svih vremena u regionu. Teško je bilo doći do onih istinitih, autentičnih zapisa, koje su sa ljubavlju, voljom i zadivljenošću, istovetnim Draganovom i mom, načinili naši talentovani autori. Kao i u slučaju svih prethodnih izložbi, tragali smo – ne za tehnički savršenim, prelepim fotografijama benda Partibrejkers - već za onim jedinstvenim, intimno doživljenim umetničkim ostvarenjima, koja na najverodostojniji način oličavaju britkost i neponovljivost naših junaka. Neprevaziđena Goranka Matić, kao i maestralni Aleksandar Kujučev i Stanislav Milojković, doneli su upravo ono za čime smo čeznuli: uverenje, istinu, smelost i karakter. 

Dragan: Važno je uočiti da smo birali fotografije onih autora koji su "ušli" u bend i proveli neko vreme s njima - Goranka kao starija sestra, Stanislav kao ortak, a Aleksandar kao fan. Svi oni su uspešno osvetlili dušu Partibrejkersa. To smo zapravo tražili, a ne uspešne poze. 

Uoči otvaranja postavke napomenuli ste da je ovo prilika da se publika seti, kako muzičke prošlosti, tako i važnosti koju su imali Partibrejkers, ali i šansa za one koji se možda nisu još uvek upoznalisa rokenrolom da to i učine. I, petnaestak dana nakon otvaranja, mislite li da ste postigli cilj? 

Zorica: Bez ikakve sumnje - da! Poslednjih dana, često smo na Kalemegdanu zbog brojnih televizijskih snimanja, i tamo stalno iznova doživljavamo brojne susrete, kako sa dugogodišnjim obožavaocima svih generacija, tako i sa inostranim posetiocima koji pokazuju ogromno interesovanje za našu rok scenu. Svima njima, sa naših telefona "puštamo" prvi album Partibrejkersa i prosleđujemo linkove na preostale ploče. Ljudi su, jednostavno, očarani. 

Možda je ovo pravo mesto da sa čitaocima podelimo i naša iskustva sa brojnih prethodnih EXIT festivala, svaki put kad su Partibrejkers nastupali. Reći ću samo da su sva trojica gitarista iz Guns N' Roses, kao i kompletan lineup benda Queens of the Stone Age bili na kolenima nakon njihovih izvođenja. 

Dragan: Mislim da je cilj postignut već time što se o ovoj izložbi toliko priča, što ljudi na naše oči dolaze da snime selfije sa predstavljenim fotografijama, i što se skupljaju na izložbi da tu malo vise, jedni drugima prepričavajući anegdote sa koncerata Partibrejkersa na kojima su bili. Konačno - ova izložba je, kao i sve one prethodne, pomogla da osvestimo činjenicu kako Partibrejkersi, eto, krajnje skromno žive među nama, kao autentični kulturni gorostasi sa naših ulica, koji su to postali svojim delom, a ne glumatanjem i suvišnim brbljanjem. 

Izložbom "Partibrejkers - biti samo svoj" obeležavate četiri decenije od prvog albuma ovog beogradskog benda. Iako ste ih nazvali vašim herojima, šta je za svakog od vas ponaosob značio taj debi album? I zašto je označio prekretnicu na tadašnjoj jugoslovenskoj muzičkoj sceni? 

Zorica: Prvi put sam čula za bend u ondašnjem "Džuboksu", a prva slika u glavi jeste jedan davnašnji prilog u, recimo, Beogradskoj hronici, gde je prikazan nastup grupe Partibrejkers u SKC-u prethodne večeri. Nikad neću zaboraviti Caneta kako peva "1000 godina" unutar kruga obožavalaca, unoseći se u lice ama baš svakom, da i ne govorimo o "Hitu meseca" 1985. sa istom numerom. 

Kada sam konačno preslušala album, bilo je to kao da vas pogodi munja, uopšte se ne šalim. I, zanimljivo, nisu mi "1000 godina", "Stoj, Džoni" i "Ulični hodač" bili favoriti. To je više bilo za dečake. Znate, kao devojčica, mnogo bolje sam razumela poruku benda iz "Ako si", "Ona živi na brdu", "Ti moraš biti moja" i "Večeras". Mislim da je došlo vreme da se čuje i ženski glas! 

Dragan: To je muzičko remek-delo, bilo i ostalo, mada u ono vreme nije na taj način prepoznato od strane većine. Na njemu imaš sve ono što rok muzika treba da donese, po prvi put u čistom obliku, bez suvišnog umetničarenja, totalno beskompromisno dato na našem jeziku. Prosto se odmah osetilo da "1000 godina", "Stoj, Džoni" i "Ulični hodač", kao i druge pomenute, mogu biti pesme za sva vremena, što je sada svima očigledno. Danas je takođe jasno da je tom pločom otvoreno novo poglavlje u razvoju jugoslovenskog rokenrola, te da je u pitanju bio početak karijere jedne od najuticajnijih rok grupa na ovim prostorima. 

Partibrejkers su, po vama, vrlo brzo postali oličenje mladalačke energije i bunta koji se širio i van koncertnih sala, jer su doneli dotad nepoznatu vrstu drskosti i beskompromisnosti. Koliko je to onda nedostajalo u muzici, umetnosti? 

Zorica: Partibrejkers su oduvek bili pokretačka snaga promena u glavi, ali i u onom delu tela mnogo niže ispod stomaka. Oni su oličenje prvobitnog rokenrola, koji je više podsticao senzualnost nego išta. Promena se, deco draga, rađa samo iz erosa, iz nepristajanja da vam neko diriguje šta ćete raditi u krevetu. Tačka. Slušajući ove jedinstvene pesme, naći ćete poveznicu sa onim originalnim sobom i shvatiti da vas Partibrejkers podučavaju kako je bed-in protest Džona Lenona i Joko Ono neizmerno značajniji od svega drugog. Vodite ljubav, ukratko, a ne rat ❤️☮️ 

Dragan: Nikad dosta života u muzici. Partibrejkers su oličenje svega onog najživotnijeg što muzika može da pruži. 

Iako ste oboje već decenijama posvećeni muzičkoj kritici, vaš zajednički sud jeste da je upravo bend Partibrejkers grupa koja je rokenrolu dala razlog da postoji u našoj sredini. Zašto? 

Zorica: Zato što su čulnost starih bluzera pretvorili u naš jezik, a potom tim jezikom, rečima, sintaksom, melodikom i žargonom, prineli iskonsku, svetu vatru rokenrola da zapali mladež Beograda i Jugoslavije za sva buduća vremena. I dalje cvetamo u tom požaru! I osećamo kako smo dovoljno jaki da nadvladamo svaki izazov. 

Dragan: Magija Partibrejkersa sastojala se u tome što su pre svega cepali kao opasan rokenrol bend, kakvog do tad nismo imali, a potom i što su progovorili ovdašnjim uličnim slengom, a ne prevodili engleske izraze. Danas to izgleda kao nešto uobičajeno, ali u ono vreme bio je to revolucionaran proboj. Bez njih ne bi bilo stotine drugih bendova. 

Posle više od četiri decenije bavljenja muzikom, Brejkerse ste nazvali baštinom naše kulture. A umemo li mi da cenimo muzičku, i svaku drugu baštinu? 

Zorica: Nisam sigurna. Naši prvoborci "novog talasa" - Idoli, Električni orgazam i Šarlo akrobata, kao i Koja i Margita, odnosno Disciplina kičme i Ekatarina Velika, a potom bendovi i ličnosti iz 1990-ih poput Sunshine, Kande, Kodže i Nebojše, Jarbola, Darkwood Dub, Direktora, Grua, Plejboja, Orthodox Celts, Dece loših muzičara, Supernauta, Neočekivane sile itd, konačno i grupe Partibrejkers - zaslužuju neizmerno više uvažavanja nego što smo se u to uverili. Ovi izvanredni stvaraoci, koji su kompletnu mudrost, osećanja, strahove, zebnju i euforiju čitavih pokolenja za nama, uspeli da sažmu u emociju, zvuk i misao, ostali su jednako skrajnuti u svim vremenima. Umesto da zauzmu mesta predsednika, ministara i, generalno, najvažnijih ljudi u ovom regionu, zadržali su svoju underground poziciju i u najnovijem dobu. To je svakako dobro za njihovu dušu, ali ne i za dušu nacije. Jednog dana će ih budući naraštaji slaviti, kao što mi to danas činimo sa velikim umetnicima, čiji spomenici krase Kalemegdanski park. Naše izložbe su pokušaj da taj neporeciv značaj osvetlimo već u današnjici. 

https://www.youtube.com/watch?v=GJ5MZQfnRVg

Dragan: Iz nekog razloga, kod nas se neguje praksa diskontinuiteta - kao da svako misli da od njega počinje istorija, a to je pogubno kao strategija. Jer, ako nema kontinuiteta, onda nema ni istorije. Ovaj mali napor usmeren je na to da uspostavimo narativ o višedecenijskoj tradiciji našeg rokenrola kao jednoj od temeljnih vrednosti srpske kulture.

https://www.youtube.com/watch?v=Gxvft2FzQ3k

Bonus video: Cane