Radoslav Petković: Živimo u doba gerontokratije

Ove godine su (u izdanju "Lagune") u jednoj knjizi objedinjene dve Petkovićeve zbirke priča "Izveštaj o kugi" (1989, Andrićeva nagrada) i "Čovek koji je živeo u snovima" (1998, Vitalova nagrada) gde pisac takođe suvereno šeta bespućima istorije. Fascinacija istorijom je inicirala i naše prvo pitanje.Šta ste sve tamo našli, šta ste spoznali a šta vam je i dalje nepoznanica?- Iskreno, nisam spoznao upravo ništa. Kada tumačimo motive ljudi iz prošlosti, a pogotovo onih koji su pripadali Srednjem veku, prilično smo skloni da ih vidimo kao naše savremenike, pa tako i njihove vrednosti tumačimo kao da pripadaju našem dobu. Upadamo i nehotice u zamku poistovećivanja. Ono, pak, što vidimo kao "zvaničnu ideologiju" jednog prošlog vremena neretko tumačimo kao nešto što dolazi spolja. Svetovima prošlosti ideologija nije nešto nametnuto od vanzemaljaca - to je, jednostavno, sistem vrednosti i verovanja koje su ljudi toga vremena sami gradili.Junak jedne od vaših priča iz zbirke "Izveštaj o kugi" kaže "Sve što se zbiva u zbilji ima svoj osnov u mašti", a vi ste se u nekom razgovoru pozvali na mađarskog pisca Antala Serba koji istoriju definiše kao "područje istinite laži". Ne ide baš u prilog uverljivosti istorije?- Reči Antala Serba su pomalo nejasne, kao i svaka metafora, i možda su mi se baš zato i dopale tada kad sam ih citirao. One nas vraćaju na pitanje šta je istoriografija: da li je to nauka koja spoznaje prošlost ili je vid metaforičnog govora o sadašnjosti?

Istorija se naknadno tumači na dva načina: ili kao dramatizovani niz uzročno-posledičnih odnosa, ili kao neka vrsta "pouke o pravnom leku". Istorijske procese koji su trajali godinama mi u svom mišljenju pretvaramo u ključne tačke preokreta, onako kako je Šekspir sažimao englesku istoriju. Setićemo se da je u svojim istorijskim dramama Šekspir višedecenijske Ratove ruža pretvarao u žarišne tačke nekoliko presudnih bitaka... To je taj rad mašte. Šekspir je, međutim, istorijske događaje grupisao tako da ponude pouku o tome kako je pobuna uvek divlja i nedozvoljena: a pouka je išla u prilog vladajućoj dinastiji od koje je zavisila i pozicija glumca i rad pozorišta.Konkretno, kakvi smo mi đaci "učiteljice života", naučismo li išta ili ostadosmo ponavljači?- Istorija je sama po sebi više ponavljačica nego učiteljica: ona nas stalno suočava sa istim izazovima, ali u prividno različitim kontekstima. Nemaštoviti a revnosni učenici koji doslovno primenjuju naučeno ostaju zauvek u manjini; neuporedivo je više onih koji improvizuju gradivo i tako ostavljaju za sobom lažne slike života i sveta, neretko kičerske.Do kakvog ste zaključka došli u vezi uloge pojedin(a)ca u istoriji, naročito onih koji su došli u poziciju da joj određuju tok?- Verujem da putanja pojedinca u istoriji nije kružna, već spiralna: ako se dogodi nešto što liči na ono što se dogodilo ranije, ne može biti da se tu radi o ponavljanju istog, jer se taj prividno isti događaj dešava na drugom mestu spirale. Pojedinac koji promeni ili odredi tok istorije nije od ovog sveta - više je junak mita ili književnosti nego realan lik.Kad pomenusmo "kugu", jednu njenu alotropsku modifikaciju upravo živimo sa koronom. Kako ste doživeli pandemiju aktuelnog virusa, kako vam izgleda ponašanje običnih ljudi a kako onih koji odlučuju i daju smernice šta i kako treba da radimo?- Nisam neki veliki fan Slavoja Žižeka, ali se slažem sa njegovim određenjem virusa kao glupog samokopirajućeg mehanizma. Na običnom čoveku i na svakom drugom čoveku stoji odluka da se glupom mehanizmu pametno suprotstavi. Nisam sklon fatalizmu i ne mislim da neke velike odluke presudno menjaju život malih ljudi; međutim, skeptičan sam itekako u pogledu čovekove sposobnosti da od više nepovoljnih opcija izabere onu koja je - najmanje najgora.Sa druge strane, sebi pridajemo preveliku važnost u lancu evolucije koji bi se lepo granao i po nestanku ljudske vrste i njenih dostignuća. Uvek nam je lakše da mislimo da smo dovoljno bitni da nas nešto kažnjava nego da je univerzum ravnodušan prema nama; upravo nas ravnodušnost najviše užasava. Ravnodušnost je ravno stanje, ne nudi nadu, samo očajanje. A svet će postojati i posle ljudske vrste, kao što je postojao i pre nje.Ostaje, naravno, i pitanje da li je moguće da će se, u slučaju bajkovitog ishoda u vidu smrti glupog virusa, stvarnost jednostavno resetovati, pa da ćemo se vratiti tamo gde smo krajem 2019. godine bili. Ne verujem da je povratak na staro moguć, ali bi i ovo moje mišljenje moglo biti posledica naivnog precenjivanja sopstvene važnosti.Mnogo toga će, naravno, zavisiti od razvoja situacije, dugog testiranja vakcine, toka traganja za čudotvornim lekom, ili možda i od umora i "prezasićenosti" samog virusa; stručnjaci kažu kako je za to što više nema velikih epidemija kuge glavni razlog činjenica da je bakterija koja kugu izaziva oslabila, a da smo, pred onim oblikom bubonske kuge koji je harao Evropom, isto tako bespomoćni kao i naši preci.Kako ste (pre)živeli proletošnji karantin i stigmatizaciju vršnjaka i starijih ljudi, sve u ime brige za vaše zdravlje?- Već sam duže vreme, iz raznih dosadnih zdravstvenih a i drugih razloga, u nekom obliku socijalne distanciranosti, te mi ova prinudna nije predstavljala ni neku veliku promenu, ni naročit problem. Stigmatizacija starijih nije prijatna kad postanete deo te grupe, a dok ste mladi čini vam se maltene logičnom, prirodnom. Inače mi je posebno išlo na živce ono obraćanje sa "bake i deke", manifestacije prostakluka koji se u srpskoj kulturi često proglašava poželjnim, navodnim izrazom prisnosti i prirodnosti.

Ali i inače: nema zemlje za starce, kako kaže naslov jednog od najboljih i najdepresivnijih filmova koje sam gledao poslednjih godina, inače Jejtsov stih iz pesme "Sailing to Byzantium" - eto još jedne večite metafore za svet u kom živimo. Starost se trpi, iz ekonomskih i materijalnih razloga, jer penzioneri i dalje izdržavaju mlađu populaciju koja nema pred sobom ni izbliza povoljnu perspektivu. Starost je, međutim, i pretnja: to vidite i po tome što živimo u društvu gerontokratije, vladavine starosti i arhaizama. U taj svet mladost se često uspeva uklopiti samo kao loša kopija starijih. Stvari su često paradoksalne: s jedne strane pritisak na starije da se podmlađuju, da vole sve što vole mladi, dakle da budu budale, a s druge... pogledajte kandidate za predsednika SAD; moram se setiti Pekića i onog njegovog o dve avetinje koje se otimaju za domaju.Sa druge strane, stalno se greši u pokušaju da se starosne kategorije predstave kao kulturološke, a ne klasne: nemaju svi penzioneri iste životne navike ni ukuse.Verujete li u otrežnjujući momenat ove zdravstvene katastrofe za ljudski rod ili je to samo zabluda "pesnika koji se uzaludno bave nadom" i da se, kao hiljadu puta ranije, nikakve pouke neće izvući?- Ne treba se mnogo truditi, lako je naći primere od samih početaka pisane istorije, atinske kuge koju opisuje Tukidid, a koja je jedan od uzroka poraza Atine u ratu sa Spartom, dakle onoga što će definitivno srušiti atinske imperijalističke ambicije. Ali, ako se pitamo o smislu, on je problematičan; virusi i bakterije su bili moćni, ako ne odlučujući saveznici evropskih kolonizatora u Americi ili su, dakle, odlučno na strani osvajača. Vrlo je naivno očekivati da će nas neki virus ili bakterija učiniti boljim ili mudrijim; ako nas istorija nečemu uči, lako ćemo naučiti da se to ne dešava.Negde pri kraju vašeg najpoznatijeg dela "Sudbina i komentari" junak romana Pavel Volkov luta po pesku, a njegov alter ego Pavle Vuković se ne usuđuje ni da kroči na to rastrošno tle i krene, barem, njegovim tragom. Da li zaista sudbinu možemo da spoznamo ali ne možemo da je promenimo?- Roman ima svoju priču, koju ne treba mešati sa stvarnošću, koliko god da je njen deo. Sudbina je dobrim delom odlučena samim našim karakterom, od karaktera nema uzmicanja, nažalost. Ili na sreću.Šta sve može biti sudbina?- Sudbina je i ništa i sve. Izgleda da je naša sudbina najviše u tome što sebi, kao pripadnicima određene klase, vere, nacije, pridajemo preveliku važnost; sudbinski je, u lošem smislu, strah od različitog koji tako uporno negujemo.Tvrdite da izbor vremena kojim se bavite nikada nije slučajan. Vaš izbor je bila daleka prošlost, kako biste se snašli pišući o sadašnjem trenutku ili svako doba mora svoje da "odleži" da bi se književnost i pisci njime bavili?- Ja sam čak sklon mišljenju da moji romani isključivo govore o današnjici, čak i "Savršeno sećanje na smrt", delom inspirisanom upravo Jejtsovim stihovima, mada se taj roman zbiva u vremenu pada Vizantije. Kao što neke priče iz zbirke "Čovek koji je živeo u snovima" uopšte nisu vezane za sadašnjost, iako se čini da se dešavaju u savremenom trenutku. Izbor istorijskog trenutka o kom pišem ipak najviše zavisi od mog osećaja ima li određeno razdoblje u sebi napetost buduće priče ili je nema.Da li, možda, u tom traženju i insistiranju na poželjnoj distanci ima pomalo nespremnosti, pa i straha i kukavičluka pisaca da se "dohvate" svog vremena? Da li referisanje na sadašnjost nosi rizik i kakav?- Najčešći strah pisaca jeste da će im aktuelna tema beznadežno zastariti: pogledajte, uostalom, koliko je malo romana o temi koja deluje vrlo romaneskno, o inflaciji. Izuzev Remarkovog "Crnog obeliska", ne mogu da se setim romana koji bi opisao jedno stanje tako bezumnog apsurda kao što je bila inflacija devedesetih.

Mišljenja ste da književnost daje ambivalentne, čak i kontradiktorne odgovore i da onaj koji veruje da zna odgovore postaje propovednik ili filozof. Možda i političar?- Možda pre motivacioni govornik, ili influenser, kako se to danas zove. Znaju sve odgovore oni koji samo odgovore i traže: a uvek je, i logici i retorici, i istoriji i prirodnim naukama, mnogo važnije dobro postavljeno pitanje.U svojim delima ste na najsrećniji način spojili veliku erudiciju i nespornu književnu vrednost. Danas se, često, piše bez velikog znanja i na sirovi talenat. Kako gledate na nove generacije pisaca i usuđujete li se dati neki savet?- Pisanje se jednim delom odmetnulo u samovanje, jednim delom utrčalo je na tržište, i svi koji pišu, bez obzira koji su im motivi i razlozi, čine to da samima sebi dokažu nešto o - sebi.Da li vam je profesija pisca adekvatno uzvratila na sve ono što ste vi njoj podredili, ako mogu tako da se izrazim?- Da bih se spasao sopstvene taštine, uvek volim da uputim na poreklo reči koje se vezuje za vokaciju pisca, za književnost i umetnost uopšte. Grčka reč od koje je mnogo šta poteklo, i Biblija i biblioteka, potiče od imena luke u kojoj se kupovao papirus i potom prevozio za Evropu. Arheologija tvrdi da slova i pismo uopšte ne nastaju iz ljudske želje da se zapišu tuge, radosti, pustolovine, uzbudljive priče i mudre misli, već isključivo iz potrebe da se precizno popišu materijalna dobra. Mislim da je svet mnogo više okrenut sticanju i čuvanju materijalnih dobara, a posao pisca jeste uglavnom da lamentira nad nesavršenstvima tog neminovno materijalnog sveta.Kakvo je vaše mišljenje o dominaciji visoke tehnologije u našem dobu i kako će se ta stvar dalje razvijati?- Čovek je, od svojih početaka, biće tehnologije, samo smo mi sada preterano skloni da taj pojam vezujemo isključivo za najnovije, visoke tehnologije. I zemljoradnja je tehnologija, zato su nam i bile potrebne hiljade godina da je razvijemo; oruđa, oružja, sve su to tehnološki proizvodi koji nam se danas čine jednostavnim, često neopravdano jednostavnim, jer je bilo potrebno mnogo invencije, mašte da bi se oni izmislili ali i proizvodili. A naravno da nas sve novo zbunjuje, plaši, mada može i da nas oduševljava: Prust je bio oduševljen automobilima, avionima, dakle nečim sasvim novim za njegovo doba, Mocart je hteo uvek da ima najnoviji model klavira ali i kočija; verovali ili ne, i kočije su se menjale poput automobila danas. Ljudi su, naravno, različiti; Montenj je verovao da će vatreno oružje, koje nije voleo, nestati ali je tokom svoga putovanja po Evropi vrlo pažljivo posmatrao i opisivao razne mašine koje je pokretala voda, prilično komplikovane sprave različitih namena.