Podeli
Milisav Savić Foto: Goran Srdanov

Kako mu je razbarušena kosa, tako mu je razbašuren duh i razbokorena literatura. Kako je neposredan u kafani i druženju, takav je i u svojim knjigama. U njegovim rukopisima nema intelektualnih "natezanja" , pametovanja i pretenzija, samo život i literatura. I jedno i drugo, bogati i upečatljivi.

Milisav Savić, raščanski princ pisane reči čije knjige bile i ostale biblije mnogih generacija i čovek čije su noge prešpartale planetu, ali je njegovo pero ovekovečilo rodnu Rašku (i sve naše “raške”) i galeriju legendarnih zgubidana potkopaoničke varošice koji se otimaju za svoje parče sreće i mesto pod Suncem. Neki su izgoreli, neki još plamte sa stranica Savićevih knjiga. Uostalom, kao i velikani srpske književnosti koje je upoznavao, drugovao i na njihovim pričama i delima se školovao. Očigledno tako dobro i uspešno da je postao profesor i to na svetskim univerzitetima. Uostalom, tamo je jedino i mogao, jer ovdašnje palanačkom mediokritetstvo nije bilo u njegovom “si-vi-ju”.

Opet Crnjanski? On se kroz lavirinte vaših knjiga provlači kao Arijadnina nit (naslov “Pepeo, pena, šapat” ste “pozajmili” iz njegove poezije ). Otkud ta fascinacija vašim velikim kolegom?

– Potiče još iz studentskih dana. Tada smo mi, šezdesetosmaši, bili decidirano na strani pisaca u nemilosti kod vlasti. Jeste vlast dozvolila da se Crnjanski vrati iz emigracije, da umre na svojoj Itaci, ali je on i dalje bio na spisku sumnjivih. Čak i u Akademiji, u koju nije primljen. Ta moja slabost prema progonjenim piscima ostala je do danas. Uz veliki prezir prema prigodnim, državnim.

Iz knjige se vidi da ste imali privilegiju da se, posle njegovog povratka iz emigracije, upoznate i družite. Kakav je, zaista, bio Miloš Crnjanski, šta je najupečatljivije što vam je ostalo u sećanju i beleškama vezano za njega?

– Po povratku iz emigracije Crnjanski je zaista smatrao da je “mrtav pesnik”, kako ga je u jednom tekstu 1954. “sahranio” Marko Ristić. Iznenadio se kad je shvatio da mlada generacija, uzgajana u komunističkom duhu, zna za pisca koji je bio proskribovan kao desničar i nacionalista i čije su se knjige, dugo godina po ratu, mogle pronaći samo u antikvarnicama. Nekoliko puta sam se sreo s njim: u redakcijama “Studenta” i “Književne reči”, jednom sam imao sreće da mi otvori vrata svog stana, ne skidajući siguronosni lanac, tek da mi proturi koverat sa svojim tekstom. Crnjanski je verovao da će ga Udba likvidirati. Kao mladi, nadobudni pisac, nisam vodio beleške o tim susretima. Nemam nijednu fotografiju s njim. Sećam se samo njegovih nemirnih, prodornih očiju. Iz razgovora se osećalo da žali za svojom mladošću, kad je, “vitak i mlad”, lutao po svetu.

Na koji način pamtite Andrića, i njega ste “upletali” u vaše knjige i dali mu poseban omaž u romanu “Ožiljci tišine”?

– Do Andrića nije bilo lako stići. U vreme junskih demonstracija 68, telefonom sam ga zamolio za intervju u našem “Studentu”. Učtivo me je odbio. Kao što je odbio i predlog da se pojavi na revolucionarnim tribinama u Sali heroja na Filološkom. On nije bio čovek dnevne senzacije. Sve što je želeo da kaže o svetu u kojem je živeo rekao je u literaturi. Na jedan ubedljiviji i trajniji način. I nemojte da sumnjate na čijoj bi strani bio Andrić: svakako na našoj, studentskoj.

U knjizi “30 plus 18” portretisali ste 30 naših pisaca. Kakvi su bili oni tadašnji – mnogima od njih i sami generacijski pripadate – a kakvi su ovi mlađi? Jeste li pravili poređenja i po kom osnovu se mogu ili ne mogu porediti?

– Pekić, Bulatović, Kiš, Pavić – da pomenem samo neke od njih – bili su pisci sa impozantnim biografijama. Pisali su romane, a i sami su, kasnije, postali junaci romansiranih štiva. Danas se biografija pisca ne ceni mnogo. Najvažnije su akademske reference. Što se tiče mlađih, mnogi su verni učenici i nastavljači nekih od pomenutih pisaca. Ne bi bilo loše da naprave i mali otklon od svojih učitelja. Najveće štete jednom piscu mogu da učine njegovi epigoni.

Na ramenu vam stoji Crnjanski, u srcu vaša rodna Raška. Moglo bi se reći da ste vi nju (barem formalno i fizički) napustili, ali ona vas očigledno nije. Uprtili ste je u svoj životni i književni bagaž i nosite je sve ove godine. I sad sam vas našao u tim krajevima. U čemu je magija te famozne Raške?

– Ni u čemu posebno. Magija je u Jošaničkoj Banji, u termalnim bazenima, otvorenim, u kojima se i ovih dana kupam. Pošto su meštani čuli da je neki pisac redovni kupač, čak i zimi, onda su proširili vest da tu dolazi Ivo Andrić. Baš lepo!

I mi koji smo čitali vaše knjige zaljubili smo se u to potkopaoničko mestašce, da nam niste slučajno podvalili: možda ona, takva kakvom je opisujete, i ne postoji van vaše imaginacije i vaših romana i pripovedaka?

– Rim iz knjiga Miloša Crnjanskog je lepši od stvarnog, isto tako i Borino Vranje. Pa što ne bi bila i moja Raška? Nije mi jasno zašto još nemamo rečnik književnih toponima. Mnogi su, iako stvarni, postali mitski. Volim da putujem po Srbiji, ali posebno su mi draga mesta iz literature. Neka nisam ni uspeo da pronađem. Obišao sam ceo Stari Vlah u potrazi sa misterioznom crkvom Janjom, koja se pominje u narodnim pesmama. U Crnoj Gori doživeo sam pravu avanturu tražeći mitski grad Pirlitor na Durmitoru. Grad sam jedva pronašao, ali na jednoj poljani nabasao sam na krdo prelepih konja, mora da je među njima bio i krilati Jabučilo.

Raška iz mojih priča se ne menja. To je Raška moje mladosti. U tim pričama još tutnje vozovi Ibarskom dolinom, oni prema Peći, Skoplju i Atini. U tim pričima i dalje postoji kafana “Obilić” (sad je valjda neka kladionica), za stolovima ispred nje, u miholjskom danu, sede dokoni muškarci koji razrogačenih očiju i bolnim uzdasima (“ah, ah, majčice mila!”) pozdravljaju pojavu nove varoške lepotice, neke devojčice sa tek napupelim grudima koja sa vrućim hlebom u rukama nabada po kaldrmi u cipelama sa visokom štiklom (pozajmljenim od tetke, prvi put navučenim). Eno ih, ukočeniih ruku sa rakijskim čašama i sa sladostrasnim balama koje im se cede iz otvorenih (zapanjenih) usta u mojom pričama, kao na crno-beloj fotografiji.

Kuda danas krstari vaš čuveni raški junak Andrija Kurandić, je li šta ostalo od njega i rađaju li se neki novi?

– Hvala što pominjete taj moj prvi i najčitaniji roman, koji je bio omiljena lektira gimnazijalaca, od Raške do Beograda, jer je govorio o peripetijama prvog seksualnog iskustva. Nedavno sam se slikao pored putne table za selo Kurandić, tek da potvrdim da to prezime (pagansko, simbolizuje plodnost, obnavljanje života) nisam izmislio. Mada su mnogi meštani, na moju žalost, promenili prezime. Zbog ženske dece: Milica Kurandić, vele, ne zvuči baš lepo.

Milisav Savić Foto: Goran Srdanov

Do ruku mi je došla knjiga vaših intervjua koje ste dali tokom duge karijere, vrlo signifatnog i upečatljivog naslova “Bandit i profesor”. Je li slučajno ili namerno ovakav raspored reči u naslovu, da li je svesno data prednost “banditizmu” nad profesurom?

– Naslov knjige dala je priređivačica, dr Ana Stišović Milovanović. Ona smatra da sam prvo nastupao kao “bandit” (žestoka, “crna” proza), a onda sam se priklonio lepoj, profesorskoj književnosti (kakvu pišu Eko i Pavić). Doduše, i sam sam postao dr profesor. Cinični Vuk Krnjević je govorio: Savić postao Drkum. (Moj beogradski nadimak je Kum.)

Iskreno, uz vaš raskošni lik razbarušenog pisca do kraja odanog stvarnom životu, nekako mi se nije uklapala lektorsko/profesorska karijera – malo mi je teže da vas zamislim “eks katedra”. Kakva su bila ta vaša britansko-američka-italijanska- poljska iskustva?

– Tu sam spajao “banditske” i “profesorske” ideje. A to i danas radim. U Ameriku sam stigao u vreme kad sida i terorizam još nisu pokucali na njena vrata. Zaista sam smatrao da sam stigao u raj na zemlji. Jugoslavija je kao nesvrstana zemlja bila na velikoj ceni. U univerzitetskoj biblioteci, koja je radila non-stop, pronašao sam desetak knjiga o našem samoupravljanju (jednu čak o samoupravljanju u zatvoru). Dobro, možda je neke od tih knjiga finansirala naša propaganda služba, ali većinu nije, jer se radilo o ozbiljnim autorima. Oni su smatrali da je samoupravljanje najbolje rešenje između dva tada dominatna sistema: liberalnog kapitalizma i sovjetskog krutog socijalizma.

Moje studentkinje, sve odreda feminstikinje, oduševljavale su se pesmom “Banović Strahinja”. Vi Srbi ste pravi vitezovi i džentlmeni, govorile su.

Mene su svi prozvali “Petak-metak”. Zašto? Pitali su me kako se prevodi izraz “happy hours”. Svakog petka u svim pabovima počinjale su žestoke pijanke sa “happy hours” (obično se dva sata služilo besplatno neko meze, kao grilovana pileća krilca, ili jeftinije piće), pijanke koje su se završavale odlaskom na “your or mine place”. Bilo je to vreme vrhunca seksualnih sloboda. S obzirom na takvu, orgijastičku atmosferu, ja sam “happy hours” preveo sa “danas je petak, dan za me..k”.

Eh, gde su meni bili takvi profesori…

– U Poljskoj sam u Lođu, predavao godinu dana odmah posle NATO bombardovanja. Da li zbog empatije prema Srbima, da li zbog muzike i filmova koje sam puštao (“Bijelo dugme”, “Leb i sol”, “No smoking orkestra”, “Lepa sela lepo gore”, “Profesionalac”, “Bure baruta”) u jednom semestru se prijavilo četrdesetak studenata. Morali su da mi prepolove broj, jer su katedre češkog, makedonskog i slovačkog ostale bez studenata.

U Novom Pazaru, gde sam završio profesorsku karijeru, pričao sam studentima o mojim druženjima i susretima sa Selimovićem, Pavićem, Pekićem, Kišom, Ćosićem, Isakovićem, Tišmom, Ćamilom Sijarićem, Vitom Nikolićem, Dragoslavom Mihailovićem, Mihajlom Lalićem… Gotovo svi pisci iz njihovih programa. Jedno znam: na mojim predavanjima muve nisu crkavale od dosade. Na književnost nikad nisam gledao kao na baštu negovanog nego divljeg cveća. A pogotovo mi je bilo odvratno veštačko, plastično cveće.

Vaše odrastanje u Raškoj, uprkos siromaštvu i svim ograničenjima provincije, sada ima patinu davnih boljih vremena, ali imalo je i pečat porodičnih tragedija. Jedne od njih ste se dotakli, ako se dobro sećam, upravo u Ninovom nagradom ovenčanom romanu “Hleb i strah”, a tiče se ubistva vašeg strica koga je streljao slavni udbaš, potom filmadžija i plejboj Ratko Dražević. Šta se desilo, jeste li se nekad sreli i pričali s njim o tome?

Priča je poznata: Dražević je kao šef Udbe u Kraljevu krajem 1944. streljao mog strica, majora, čuvenog Solunca, ranjavanog, odlikovanog. Dragoslavu Mihajloviću i glumcu Ljubomiru Tadiću ispričao je Dražević da je jedno jutro naredio da se postreljaju sva “govna” zatvorena u podrumima Udbe. Sa mojim stricem streljano je još nekoliko viđenijih Raščana, kojima je izgleda jedina krivica bila što su bili vrlo bogati (i dan-danas raščanska uprava nalazi se u zgradama, najlepšim, tih streljanih “trulih” kapitalista). Telo mog strica pokušao je da pronađe moj otac, ali bez uspeha, tako da mu se i ne zna grob.

Draževića nikad nisam upoznao, ali sam ga prvi put video u bašti Kluba književnika negde 1966. ili 67, sa jednom mladom glumicom. Još je bio direktor Avala-filma, koji su zvali i Raška-film jer je tu zaposlio dosta svojih rođaka i zemljaka. Tad sam već bio čuo da je on izdašan prema mnogim piscima, da je jednom pokrivao kockarske dugove tako što je s njim sklapao fiktivne ugovore za filmske scenarije (koji su tada bili basnoslovno plaćeni). Pošto sam bio bez dinara (a i jedva sam ušao u Klub književnika, jer tada je na vratima bila neka čuvena Kerberka, uveo me je Borislav Pekić), hteo sam da mu priđem, kažem da sam njegov zemljak, mladi pisac (bio sam objavio nekoliko priča) i zamolim ga da me angažuje kao scenaristu. Naravno, nisam se usudio. Danas mi je žao: sve mislim da bi mi ponudio posao kad bi saznao od kojih sam, da se bar maličice iskupi za ubistvo mog strica.

Inače, njegov kraj je tužan: kad je pao s vlasti, svi gu napustili, od bivših drugara do lepih žena. Tom moćniku čak su okrenuli leđa i konobari iz “Madere”, njegove omiljene, udbaške kafane. Koliko znam, umro je sam, u nekoj garsonjerici.

Kako vi preturiste komunizam i socijalizam, znam da ih niste simpatisali?

– Niste u pravu, moja generacija je bila levičarska, mi smo taj komunizam hteli samo da popravimo, da izbrišemo veliku razliku između proklamovanih ideala i stvarnosti. Možda je dobro što nismo uspeli. Jer da smo se dograbili vlasti, uveli bismo revolucionarni teror.

Kad vidite ovo u čemu danas živimo, pomislite li ponekad da ste se možda i ogrešili?

– Naravno da smo se ogrešili. I ne samo ja! Dobro, iza toga stoji i poznata mitska matrica o zlatnim, gvozdenim i bronzanim vremenima, odnosno da je “nekad bilo bolje i lepše nego sada”. Stoji ideja, za razliku od Hegelove i Marksove, da se svet uglavnom kreće u negativnom pravcu. Pa me ne bi čudilo ako moja deca ili unuci za trideset godina kažu: kako je nekad (znači danas) bilo bolje. U romanu “Pepeo, pena, šapat” ja sam opisao sve zablude i poraze moje generacije. I na ličnom i na političkom planu. Jedna od junakinja, Kasandra (ne nosi slučajno to ime), kaže mi davne 1992. godine da nije lepo što sam u romanu “Hleb i strah” ismejavao onog kome sam nosio štafete i o kojem sam napisao na desetine pismenih zadataka (sve suve petice!) kao o najvećem sinu našeg naroda. Jer, veli tada Kasandra, doći će još gori: oni čije će slike šoferi lepiti u svojim kabinama (kao da su pevačice) ili koji se neće skidati sa televizora od jutra do mraka, ubeđujući nas da bez njihovog postojanja (sam Bog ih je kao spasioce poslao na zemlju!) naš život ne bi imao nikakvog smisla. Bez obzira što će se stvoriti nova klasa, kontejnerska (ona koja u potrazi za hranom i parčetom odeće kopa po kontejnerima), bez obzira što će radnici na gradilištima crkavati kao muve, bez obzira što će izvršitelji izbacivati bez milosti na ulicu bolesne, stare, siromašne.

Pratite li politiku i na koji način?

– Ne baš. Ja sam završio svoju političku priču. Isuviše sam star da bih dozvolio taj luksuz da me provlače po kanalizicaji novih ideoloških biltena – tabloida. Faktički, živeo sam u doba Tita (najduže), Slobodna Miloševića, Dosovaca i Vučića. Zajedničko je svima što je svaka vlast manje-više gradila svoju poziciju i politiku opstanka u negiranju i napadima na prethodnu. Do smena je dolazilo kad bi ta retorika postala isprazna i kad bi se okrenula protiv svojih vlasnika.

I smene su donosile koristi samo malom broju pobednika. Vlast se menjala, ali pljačka se nastavljala. Nikad ne jenjavajući. U tim promenama demokratija je uglavnom stradala. Izgleda da je svetu, ne samo našem, bliža i prihvatljivija čvrsta ruka. Voleli mi to ili ne, to je tako.

Ništa nije novo ako kažem da nam bolje može biti samo ako dođe do temeljne promene sistema. U kojem bi osnovni princip važio da se znanje i pamet uvažavaju, a ne partijska pripadnost. Čisto sumnjam da je to moguće. Jer vlast je slatka. Naročito za budale, glupake, lezileboviće.

A kako je s vašom literaturom? Ima li u njoj politike?

– I te kako. Od prve do poslednje knjige. Ali trudim se da politika bude podređena književnosti. Književnost nije sluškinja istorije ni politike, ali ima moć da svedoči, objašnjava, oslobađa i, verujem, da svet učini manje zlim. Na književnosti je da svaku istinu, a pogotovo političku, dovodi u pitanje. Na književnosti je da sumnja, a ne da daje odgovore. Tvorac takve poetike je Sveti Toma, onaj koji je bocnuo kopljem Isusa na raspeću da proveri da li je živ.
U poslednjem romanu sa Crnjanskim putujem kroz životne priče moje generacije. Na tom putu Crnjanski preuzima ulogu Vergilija koji vodi Dantea kroz pakao i čistilište. Crnjanski smišlja kazne za sve negativce našeg vremena: ratne profitere, cinkaroše, silovatelje, bahate investitore, korumpirane političare, nove bogataše koji su otpustili na hiljade radnika, sudske izvršitelje, plašljive sudije, a nagrađuje pravednike, uglavnom opljačkanu i poniženu sirotinju.

I koga Crnjanski smešta u najgori deo pakla?

– Ne izdajnike kao kod Dantea. Jer Crnjanski smatra da je izdaja danas normalna stvar, sve u cilju preživljvanja. Tako da je sasvim prirodno da se izdaju vera, nacija, prijatelji, da se prihvati okupacija dela zemlje, te da se menjaju političke ideje, odnosno da se kao u fudbalu pretrčava iz jedne u drugu stranku. Sve to ima i teorijsku podlogu u pohvalama nedoslednosti kao jednoj vrsti otpora svakom dogmatizmu. U taj najuži, najužareniji deo pakla, Crnjanski smešta one koji likvidiraju ljude, pre svega masovno, u ime političkih, verskih i etničkih ideja. On bi bio presrećan ako bi doživeo da taj krug jednog dana ostane bez grešnika, iako je svestan da bismo mi, pisci, izgubili jednu veliku temu.

Milisav Savić Foto: Goran Srdanov

Jeste već prepričana je priča o vašem vraćanju NIN-ove nagrade zbog silnih napada koji su usledili, ali čini mi se da ni danas nisu do kraja jasne okolnosti pod kojima se sve to događalo. Zbog čega vas nisu trpeli, gde ste se i kome zamerili i da li biste i danas postupili isto?

– Sve se događa uoči raspada Jugoslavije, uz zloglasne ratne trube, i tad se u NIN-u, nedelju dana po uručenju nagrade, pojavljuje tekst u kome se najavljuje pir mašte zla u balkanskoj krčmi u kojoj su pogašena svetla. Moje vraćanje nagrade bio je pokušaj, naravno bezuspešni, da se ukaže na zloslutne, crne oblake koji se nadvijaju nad Jugoslavijom. Za tu očiglednu brljotinu redakcija NIN-a nikad mi se nije izvinila, ni tada ni kasnije. A izvinili su se tada, recimo, Slobodanu Miloševiću koji je bio potkačen u istom tekstu. No, detaljnije i opširnije o vraćanju NIN-ove nagrade naći ćete u knjizi “Bandit i profesor”. I danas bih vratio nagradu, uz mnogo žešće obrazloženje. Najgore je što može da se desi jednom piscu jeste ako dozvoli da s njim postupaju kao s krpom.

Kako vam iz ove perspektive izgleda današnja književna čaršija, družite li se sa piscima i sa kim ili vam je lepše sa vašim raščanskim zemljacima?

– Književna čaršija je sve više nalik na Andrićevu kasabu. Kako bi on rekao, “dođu ta vremena kada fukara progovori, a pametni zaćute”. I ta ćutnja je strašna. Mi šezdesetosmaši smatrali smo da je dijalog, da je kritika svega postojećeg vrlo važna za razvoj društva. Osnovna civilizacijska tekovina jeste da vlast treba izložiti nemilosrdnoj kritici – sve u cilju kako bi bolje radila, kako bi zaista stvorila društvo slobode i pravde. Već duže vremena imamo obrnutu situaciju: vlast je ta koja nemilosrdno kritikuje opoziciju. Tuče iz svih oružja po onome kome su faktički vezane ruke i začepljena usta.

Uveliko gazite osmu deceniju a iza vas je vanserijsko i životno i književničko iskustvo. Ima li šta od puste slave, ostane li šta od nje ili je samo varka i iluzija?

– A Crnjanski, eto, kaže: “Po sećanju se hoda kao po mesečini”.

Osta li šta nenapisano ili mora uvek da ostane?

– U mom romanu se kaže da se u detinjstvu priče slušaju, u mladosti i zrelim godinama žive, a u starosti pričaju. Veliki zavodnik i pisac Kazanova počeo je da piše svoje maestralne memoare kad su mu poispadali zubi (pa više nije mogao da uživa u večerenkama, pa i u seksu – jer je oboje za njega bilo u neraskidivoj vezi): tako je, prisećajući se, proživeo još jednom najlepše trenutke svog života. Pa šta je i drugo ostalo meni nego da pričam. Mada priznajem da bih još sutra, umesto da krivim kičmu ispred kompjutera, sve trčeći krenuo za Veneciju, pa makar u njoj harala najstrašnija kuga, odnosno korona. Život ili priča, bandit ili profesor? Moj odgovor je: i jedno i drugo! Sve dok se može!

Komentari

Vaš komentar