0
Jedan od prvih rediteljskih impulsa, kada pročitam tekst, jeste to koliko mi je izbio dah. Koliki je to dramski potencijal koji me vibrantno prodrmao da mogu da se uhvatim s njim ukoštac, kaže za Nova.rs reditelj Dino Mustafić.
A ostao je bosanskohercegovački reditelj bez daha kad je prvi put pročitao komad Važdija Muavada „Svaka ptica svome jatu“. Odmah je, na prvo čitanje komada uglednog libansko-kandskog dramskog pisca, reditelja, ali i glumca „Svaka ptica svome jatu“ reagovao, kako priznaje Dino Mustafić za naš sajt, ne glavom, već stomakom.
I zahvaljujući toj drami, koja je, posle 150 izvođenja širom sveta, adaptirana i na srpski jezik proslavljeni reditelj iz Sarajeva vraća se u Beogradsko dramsko pozorište. A poslednji put publika teatra na Crvenom krstu mogla je da vidi kultni komad „Helverova noć“ u inscenaciji Dina Mustafića. Raduje ga, ističe u razgovoru za Nova.rs Dino Mustafić, povratak u BDP jer je reč o teatru koje je „pod umetničkim vođstvom Juga Radivojevića napravilo veliki iskorak od bulevarskog pozorišta, ka umetničkom, angažovanom pozorištu“:
– Iskorak ka pozorištu koje pokušava da hrabro, autorski odgovori na mnoga pitanja koja opterećuju našu stvarnost. U tom smislu mi je uvek drago kada prepoznam te estetske linije unutar nekog pozorišta i kada sam deo takve priče. Nakon inscenacije „Helverove noći“, koja je igrana u Ateljeu 212, a potom i u Beogradskom dramskom pozorištu kao vrlo dugovečan komad, i to više od dve decenije, evo me u autorskoj postavci komada Važdija Muavada „Svaka ptica svome jatu“ – priča Mustafić, dodajući kako mu je kao reditelju uvek zadovoljstvo da istovremeno iznedri nešto što bi se moglo okarakterisati kao art, a opet je gledano.
Muavadov komad, koji će premijerno biti izveden 27. marta, na Svetski dan pozorišta na Velikoj sceni BDP-a, naziva vrlo slojevitim tekstom koji na mnogo nivoa otvara teme koje su mu opsesija u pozorištu.
– Idejna sfera komada, njegova značenja, refleksije su u beskrajnim koncentričnim krugovima, kao i kod svake dobre literature kojoj se uvek možete vraćati iznova. I ovo je tekst koji kad čitate, kad ponirete njegovu dubinu otkrivate nešto novo, pre svega o sebi, a onda i o svetu u kojem živite – misli reditelj koji je uloge u komadu poverio Vukašinu Jovanoviću, Tamari Šustić, Svetlani Bojković, Miodragu Krstoviću, Ivani Nikolić, Svetozaru Cvetkoviću…
Komad je, seća se Mustafić, pročitao ubrzo nakon prve praizvedbe. Odmah ga je, oduševljen, stavio u svoju rediteljsku fioku želeći da ga aktuelizuje prvom prilikom.
– Na poziv da režiram u Beogradskom dramskom pozorištu ta mi se želja i ostvarila. Ponudio sam komad „Svaka ptica svome jatu“ upravniku. I u dijalogu s Jugom Radivojevićem zaključili smo obojica da taj tekst sada ima i te kako smisla raditi. Naravno, taj tekst podrazumeva vrhunske glumce i dobar saradnički tim. Jedna od odlika naših rediteljskih rukopisa nije samo ono što stvarate na sceni. Rukopis stvarate zajedno s onima s kojima zajedno kreirate taj kolektivni, ritualni pozorišni akt. Još prilikom čitanja komada, već sam neke glumce video u određenim ulogama. I bez obzira što neki od njih nisu članovi ansambla BDP-a, već su gosti, glumci u penziji, ili zaposleni u drugim pozorištima Radivojević je to prihvatio. A ta sloboda izbora je meni jako važna. Često nije prisutna u institucionalnom pozorištu što limitira reditelje, a ja imam sreću i poziciju da volim da radim s mladim glumcima koje otkrijem na audicijama ili onih srednje i starije dobi, koji su meni bili vrlo značajni u mom rediteljskom sazrevanju, i svojim ulogama me inspirisali. A takvi glumci igraju u ovoj predstavi – kazuje naš sagovornik.
Iako je komad smešten na Bliski istok, jednako „važi“ i za ovo tlo, smatra reditelj, uz replike koje će svakom gledaocu u publici odzvanjati u ušima. Otuda je neminovno pitanje zašto ne možemo prevazići podele, bilo da su u pitanju etničke, rasne, ideološke? Ili ono pitanje – Zašto nema empatije i čemu mržnja?
– Mislim da onog trenutka kada prestanemo da propitujemo sebe s pitanjima ontološke prirode onda pristajemo na svojevrsnu ličnu kapitulaciju. Moj stvaralački nerv, a rekao bih i građanski to ne dopušta. Za mene je pozornica mesto dijaloga, sukobljavanja mišljenja, donošenja multiperspektivnosti u odnosu na određeni fenomen ili problem. Volim takvu vrstu iskušenja, u kojem ću pokušati da onoga ko je drugačiji, razumem jezikom ljudskosti. Alber Kami je rekao jednom: „Kada prestane taj jezik ljudskosti, mi smo u predvorju pakla“. Mislim da sada svedočimo takvoj atmosferi pakla, kako političkoj, tako i društvenoj. Naziremo neke nove istorijske konture, vidimo kako se pred nama iscrtavaju novi svetski poreci i kako su određeni demokratski modeli u ozbiljnoj krizi. Upravo zato što je sve tako turbulentno, samim tim je i vrlo fragilno, a prvi stradaju pojedinci. U tim i takvim vremenima nestaju ljudi, a njihove biografije postaju determinisane istorijskim procesima. Ime i prezime pretvara se u statistički broj. Nekada su ti brojevi ispisivani na koži, kao logorski brojevi, a nekada stoje u knjigama mrtvih. I zato bi svima nama trebalo da bude vrlo važno da reafirmišemo one vrednosti koje imaju interetničku dimenziju dijaloga, razumevanja drugih i drugačijih. A pozorište je oaza takve kontemplacije, oaza vrednosti koje bi trebalo širiti u svakoj pori života. Zato mislim da je pozorište jako važno. Nije slučajno premijera predstave 27. marta, na Svetski dan pozorišta, jer osećamo da je ovo vreme kada iz teatra možda neće krenuti promene, ali ćemo u pozorištu glasno odbraniti ljudskost i dostojanstvo – odsečan je Mustafić.
Upitan da li su u njemu samom, dok je iščitavao komad, ponovo otvorene neke nezaceljene rane iz turobnog doba na ovim prostorima, tokom devedesetih Dino Mustafić odgovara potvrdno.
– Čak se i u samom dramskom tekstu kaže: „Vreme je da rasečemo čireve istorije“. Svi čekamo to vreme kada će taj akumulirani gnoj, koji je mnogima doneo nesreću u raznim oblicima fašizma, nacionalizma, diskriminaciji drugoga pući i kada će iscuriti tako da će ostaviti prostor potomstvu da izgrađuje svoje odnose. I da oni ne budu opterećeni teorijom transmisije krvi i mesa kojom je ovde ideologizacijom svesti ljudi sve dovedeno opet do usijanja.
Pre nešto više od godinu dana Dino Mustafić je prvi put u bogatoj karijeri postavio je jedan komad u Narodnom pozorištu u Beogradu. I to dramu Željka Hubača „Sanjao sam da sam se probudio“. I posle toliko vremena ta predstava, priznaje Mustafić, još uvek ga raduje, a i posve je drugačija od ove, najnovije rediteljske postavke u Beogradskom dramskom pozorištu.
– Raduje me taj komad, jer je to priča o pozorištu. Za mene je to bio jedan vrlo zabavan proces u kojem sam opet propitao ulogu nas umetnika u pozorištu, jer smo se mi sami sa sobom suočili. Mnogo me raduje i što je predstavu publika tako dobro prihvatila. Pozvana je na festival „Dani satire“ u Zagrebu, a bila je i na Festivalu bosanskohercegovačke drame u Zenici. Stiže još poziva za regionalna gostovanja, što je dokaz da su te priče „behind the stage“, odnosno „iza scene“, kad se otkriva naličje pozorišta, uvek publici zanimljive. Publika često zna da idealizuje nas umetnike i da nas vidi u svojevrsnoj čistoći. A ovaj tekst je satiričan, na momente i dramatičan. Ali je komičan način otvorio pitanja pozorišta u samom teatru – objašnjava naš sagovornik.
Pored rediteljskog poziva Dino Mustafić već četiri godine obavlja još jednu zahtevnu i odgovornu dužnost, onu upravnika jednog od najuglednijih teatara u regionu – Narodnog pozorišta Sarajevo.
– Obećao sam sebi da nikada neću pristati na to da se moja funkcija u teatru, kojeg volim i posvetio sam mu najveći deo svog života, pretvori u administrativnu ili birokratsku funkciju. Nego da sam tu, na toj poziciji zato što sam stvaralac, zato što sam kreativan. Trudio sam se sve vreme svog mandata na čelu pozorišta da nijednog trenutka moj rediteljski rad ne trpi. A verujem da pozorište nikada nije jedan čovek, već da je to tim. Mi smo tu pozorišnu mašinu upalili, i za sada to nailazi na jako dobar odjek. Ne samo da su prepune sale, već i veliki broj predstava ima uspešan scenski život, kao i gostovanja na festivalima na koje sam vrlo ponosan. Te prve četiri godine mandata su pokazale da, ako verujete da je pozorište važan društveni činilac, onda ga možete takvim i učiniti. Ako verujete da pozorište treba da bude art hab, da je jezgro koje okuplja u svojoj multidisciplinarnosti različite umetničke vokacije onda smo to, ne samo scenskim, nego i specijalnim programima u Narodnom pozorištu Sarajevo dokazali – smatra reditelj i upravnik.
Komad u Beogradskom dramskom pozorištu radio je dok na ulicama Beograda i drugih srpskih gradova sve vri zbog protesta. Bez obzira na specifične društveno-političke okolnosti Dino Mustafić naglašava da se ovde oseća dobro:
– Vezujem se za gradove. A gradovi za mene nisu ulice i zgrade, to nisu slike koje dolaze iz medija, nego su to ljudi, pojedinci. Zato sam se u Beogradu uvek osećao sigurnim, zaštićenim, uvek dobrodošlim, dobro dočekanim. A zašto i ne bih? U vremenima ratova na ovim prostorima, ja sam, između ostalog, bio jedan od prvih koji je povezivao pokidane veze. I vrlo sam ponosan kada se osvrnem na to da smo u proteklih tridesetak godina uspeli da izgradimo jedan kulturni, duhovni, produkcioni prostor južnoslovenskog identiteta. Na tom prostoru se čitaju knjige naših autora, jedni drugima gostujemo s predstavama, zajedno radimo filmove. Zapravo, ima više toga što nas spaja, nego razdvaja. Smatram da svaka predstava u kojoj je deo autorskog tima gost u nekom gradu zapravo govori o širini tog grada. I zato se ja u Beogradu dobro osećam.
Bonus video: Dino Mustafić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
