0
Pošto sam iz kraja odakle su ljudi stalno odlazili i postajali gastarbajteri, kao da mi je bilo urođeno da odem u inostranstvo. Da sam rođen u Beogradu ili Novom Sadu, a ne u Vlaškoj Krajini, možda ne bih otišao tako brzo.
Tim rečima započinje za Nova.rs da „vraća film“ svog burnog života ali i karijere srpski glumac Darko Perić. A „napolje“ je otišao pre tridesetak godina, školovao se, živeo i radio u tri evropske zemlje, obišao pola sveta i napravio zvezdano ime daleko od domovine, igrajući u najpopularnijim španskim serijama, poput „Kuće od papira„, deleći veliki ekran s Benisijom del Torom i Timom Robinsom ili nedavno s Džonom Sevidžom.
A sada se, bar na kratko, iz Barselone vratio u svoju postojbinu – Kladovo i to s „debelim razlogom“. Naime, suosnivač je i glavni promoter novoustanovljene smotre Iron Gate International Film Festival, koja će održana od 21. do 24. avgusta. Festival, čiji je cilj da oživi kulturnu scenu regiona kroz susret umetnika, ljubitelja filma i putnika koji otkrivaju istoriju i lepotu Dunava, i snagu evropske kinematografije biće održan na autentičnim lokacijama – letnjoj pozornici tvrđave Fetislam i u Domu kulture Kladovo.
Na prošlom Dunav film festu prikazan je dokumentarac Lazara Bodrože u kom Darko Perić vodi gledaoce kroz toponime detinjstva – Dunav, Kladovo. I upravo je taj dokumentarac „Dunav je moje more“, otkriva glumac u ispovesti za naš sajt, bio inicijalna kapisla za pokretanje novog festivala:
– Iz Srbije sam otišao pre 30 godina, a u poslednje dve decenije nisam dolazio na Balkan onoliko puta koliko sam boravio ove, 2025. Vlasnik hotela „Aquastar Danube“ (suorganizator festivala Iron Gate, prim.aut.) u Kladovu inače Crnogorac, došao je u Barselonu da me pita da li bih snimio reklamu za njegov hotel. Odavde su mu nudili mnogo puta da snimam reklame, ali uvek je moj odgovor bio – ne. Jer, želeo sam da ostavim neko trajno svedočanstvo o Kladovu, i tom delu Srbije kroz reklamu. I pozvao sam svog prijatelja Lazu, kog sam upoznao kada je imao premijeru filma „Ederlezi rajzing“, odmah smo kliknuli i shvatili smo da bi trebalo da uradimo još nešto. Kao da su se sva vrata otvorila… Jer, snimali smo u Kladovu od izlaska do zalaska sunca, video sam da su renovirali tvrđavu, obnovili taj stari grad, gde je fantastična Letnja pozornica sa 700 sedišta. Ove godine je pet decenija od osnivanja Doma kulture, koji je građen kad i hidrocentrala i dragulj je brutalizma. Kad sam video sve to, shvatio sam da je tom mestu, čitavoj istočnoj Srbiji, neophodan filmski festival.
I tako je nastao Iron Gate, a sam naziv festivala je, po rečima Perića, višeznačan:
– Označava „Gvozdena vrata“, ali tako i Rumuni zovu Đerdap. Tu, preko puta nekada je bila Gvozdena zavesa, a sada je Evropska unija. Ove godine je revijalno, nulto izdanje festivala i publika će gledati filmove koji imaju veze s Kladovom, Dunavom…. Ali, ideja je da to postane internacionalni festival takmičarskog karaktera i da se koncept veže za granicu – priča glumac.
No, sve to zavisi od okolnosti. Jer, kako naš sagovornik primećuje – Svet je svakog dana sve luđi.
– Nije to samo kod nas, već i u komšiluku i šire, od Ukrajine do Gaze. Te teme granica, izbeglica, migranata, pa biće ih uvek – smatra Perić, koji s ponosom ističe da su stanovnici Kladova i okoline oduševljeni što će napokon dobiti festival.
– Sećam se, kad sam osamdesetih godina bio klinac u Kladovu, gledali smo tamo filmove s Festa. Bioskop, odnosno Dom kulture nama je bio sve. Deca, nažalost, više nemaju naviku da idu u bioskop, a tu je ta predivna sala, kao i Letnja pozornica koje bi trebalo iskoristiti. Za sada su samo pozitivne reakcije, a voleo bih da na festival dođu i Rumuni, koji su potencijalna publika. Prijatelj sam s organizatorima Transilvanija film festivala i već smo dogovorili saradnju u budućnosti. Ideja je da to ne bude samo za lokalnu publiku, a i sada gosti mogu doći brodom iz Beograda do Kladova, jedinstvenim krstarenjem Dunavom.
No, iako su svi oduševljeni, nameće se pitanje i koliko je pokretanje festivala u specifičnom trenutku u zemlji, kada se većina manifestacija ili odlaže ili otkazuje izraz hrabrosti ili ludosti?
– Iako živim van Srbije, svestan sam situacije u zemlji. Ali, vreme je neumitno. Bližim se pedesetim godinama života. A kada sam kročio u adolescenciju, u tinejdžerski period ovde je nastupio haos. Tih devedesetih nigde nismo mogli da putujemo, pa ići na Siget u Mađarskoj bila je najveća životna avantura… Sećam se kad je počela Svetska ekonomska kriza prijateljica mi se požalila, a ja sam joj rekao da sam rođen i živeo u krizi. Na to mi je kazala: To tvoje nije kriza, već havarija, katastofa. Razmišljali smo sad o tome što me pitate i složili se da ovog, prvog puta radimo revijalni festival. Film je odraz realnosti. Mislim da su i ljudi na vlasti svesni da ne možeš zabranjivati kulturu, jer to je onda prava diktatura – Severna Koreja.
A havarije koje je pominjala glumčeva prijateljica naterale su Darka Perića da bolji život potraži negde druge, najpre u Rumuniji, pa u Nemačkoj, da bi se skrasio u Španiji.
– Samo kad se setim dolaska s 18 godina u Bukurešt… Dolaziš u nesređenu zemlju, gde je maltene veći haos nego kod nas, jer Beograd početkom devedesetih, uprkos početku rata, mobilizacijama, nije bio u takvom raspadu kao Bukurešt posle decenija diktature Čaušeskua. Nije bilo lako ni kada sam došao u Berlin, a potom u Španiju. Odlazio sam u te zemlje, a nisam znao jezike. Ali, ne kajem se. Jer meni je već s 10 godina moj kraj bio nekako mali. I s 13 godina otišao sam u srednju školu u Negotin, a s nepunih 18 na studije u Rumuniju. Zaista sam patio što se raspala Jugoslavija, jer sam želeo da upišem Zagrebačku školu animacije, koja je radila stripove, poput „Čudne šume“, „Baltazara“. A ja sam crtao kao mali i maštao o strip karijeri, odrastao osamdesetih uz programe Televizije Beograd, TV Sarajevo, Zagreb. Živeo sam na samom istoku Jugoslavije, a iza nas je bio tamni vilajet, Gvozdena zavesa…
Iako je kao klinac bio opčinjen muzikom, pre svega pankom, i bio jedan od prvih pankera u Kladovu, pa filmovima, stripovima, na kraju se školovao za „praktičnije“ i svakako isplativije zanimanje – ono veterinara.
– Potičem iz skromne, radničke porodice. Roditelji mi nisu bili bogataši pa da biram šta ću studirati. Kad sam roditeljima 1995. verovatno jedne od od najgorih godina u ovoj zemlj, rekao da želim da upišem glumu, samo su me pogledali i rekli – ne. Već sam tad bio u Srednjoj veterinarskoj školi, van Negotina, pored manastira Bukovo. I završio sam zato studije veterine, iako se njome nikada nisam bavio. U stvari do skoro kada sam počeo da sarađujem s Fondacijom „Franc Veber“ iz Švajcarske, s kojom zajedno radim filmove, a imamo i blagoslov princa Alberto iz Monaka. Sad izvlačim iz ormana tog Darka veterinara i recikliram ga u svetu umetnosti. Sve su se kockice nekako složile – iskren je glumac.
A na pitanje šta je onomad presudilo da Darko veterinar postane Darko glumac ima spreman odgovor – ljubav prema glumi.
– Obožavam životinje i veterina je, poput medicine, odgovoran posao. A svoj životni moto ukrao sam od Gruča Marksa: Život je previše kratak da bismo ga shvatali ozbiljno. Razmišljam tom desnom hemisferom mozga, kao svi umetnici, i ne shvatam sve previše ozbiljno, s čim se inženjeri, doktori ili advokati ne bi složili. Shvatio sam da glumom, ako ne mogu da pomognem, svakako ne mogu da odmognem.
Upravo je Španija, tačnije Barselona u kojoj se skrasio pre dve decenije, „odgovorna“ za tog Darka glumca…
– Španija je najbolja zemlja na svetu zato što ima neki prizvuk bivše Jugoslavije. Andaluzija, Galicija, Baskija, Katalonija, Madrid, Ekstremadura – sve je to mešavina različitosti, od mentaliteta, do jezika. I u Rumuniji sam statirao u nekim filmovima, ali nije tamo postojala industrija poput španske. Imao sam tu sreću da sam tamo počeo da se bavim glumom u pravom trenutku. Ali i to da su se tokom mojih formativnih godina pojavili na sceni Pedro Almodovar i Bigas Luna i odlepio sam na špansku kinematografiju. Nikada nisam sanjao da ću jednoga dana živeti u Španiji. Uvek sam mislio da će to biti Amerika ili Engleska, pošto je meni pank bio sve. I London, Njujork su mi bile poželjne destinacije. Ali, kad sam stigao u Barselonu, živeo sam s ljudima koji su pre toga boravili u Londonu i govorili su mi kako se tamo sve promenilo na gore. Što sam stariji, sve mi više odgovara taj jug. Valjda i zato što smo mi južnjaci. U poslednje vreme dosta radim u Italiji i obožavam taj njihov kreativni haos. Totalni su ludaci, čak su dezorganizovaniji u nekim stvarima od nas. Iako u Španiji živim 20 godina, i taj jezik jeste lako naučiti, ostaje ti akcenat stranca. Nikada ne bih mogao da glumim Španca a i moja fizionomija nije nalik njihovoj. Nema tamo mnogo uloga za tipove poput mene. I danas idem na audicije, iako me znaju producenti. Tako da nije mi bilo lako probiti se – priznaje glumac.
No, prekretnica je bila španska hit serija „Kuća od papira“ (La Casa de Papel), naročito od kad je počela da se emituje na Netfliksu i ovenčana Emi nagradom.
– Otvorila mi je vrata internacionalnog filma, da mogu da snimam u Francuskoj, Italiji, Engleskoj, Americi. Nikada neću zaboraviti radionicu s Polom Veberom, kasting direktorom iz Los Anđelesa, koji je sarađivao s velikim zvezdama poput Džonija Depa. Rekao mi je tad: Postani prvo popularan u svojoj zemlji, a onda dođi kod nas. Meni se tad to činilo kao nešto nemoguće. A kada sam došao u Los Anđeles da nađem agenta, taj čovek mi je kazao: Nisi došao u Holivud da postaneš poznat, ti si već poznat. „Kuća od papira“ bila je zaista veliki hit. Uostalom, upravo zahvaljujući toj seriji Netfliks je napravio ime. U junu je Netfliks slavio deset godina poslovanja u Španiji, napravili su ogromnu žurku, blokirali centar Madrida, jer su svesni da su zahvaljujući toj seriji postali ono što jesu.
Ne prepoznaju Perića samo po ulozi Helsinkija u „Kući od papira“, već i po radu u brojnim nezavisnim filmovima, seriji „Mar de Plástico“, naslovu „A Perfect Day“ u kom je igrao s Benisijom del Torom i Timom Robinsom. No, smatra da će ono najbolje tek dati.
– Bio sam nedavno na festivalu u Sardiniji i pričao sam s Frankom Nerom koji mi je rekao kako misli da svoj najbolji film još nije snimio. A kada ti to kaže čovek koji ima 84 godine i snimio je više od 100 filmova, onda je to tako. Prošle godine snimio sam nekoliko interesantnih projekata. Pre nekoliko nedelja u Sen Tropeu bila je premijera francuske komedije u kojoj sam imao solidnu ulogu ruskog oligarha, na Lokarno film festivalu je pre neki dan bila premijera italijanskog filma „Judas’ Gospel“ u kom igraju i Džon Sevidž, Rupert Everet, Abel Ferara i Paz Vega i fenomenalan poljski glumac Tomaš Kot, s kojim sam postao super prijatelj. Napokon sam prošle godine stigao u Trst, grad o kom sam čitavog detinjstva slušao, zbog snimanja filma „Festa de la Revoluzione“ o Gabrijelu D’Anunciju, čija će premijera biti ili na festivalu u Veneciji ili Rimu. Snimao sam u Francuskoj tri filma, isto toliko u Italiji, čak i u Srbiji. Ali u pitanju je film na engleskom „Oprost“ Filipa Kovačevića u kom igraju i Nina Kiri, Miloš Timotijević, Marija Karan, Predrag Bjelac… Uskoro me čekaju premijere svih tih filmova. Vraćam se u septembru u Barselonu, a već u decembru snimam jednu rumunsku komediju. Meni je Rumunija kao druga domovina jer sam tamo živeo deset godina. I glumiću Srbina, dilera za promenu (smeh).
A ako nešto strasno, pored glume, Darko Perić voli – onda je to košarka.
– Mene je moj agent u Barseloni i video prvi put na ulici, kako igram košarku (smeh). Odrastao sam u školskom dvorištu, na košarkaškom terenu. Mi smo tada, krajem osamdesetih bili košarkaška supersila. Jugoplastika iz Splita mi je bio omiljeni klub, a Dino Rađa idol. Nisam se bavio mnogo sportom u životu, ali košarku sam uvek igrao. I kad sam postao slavan imao sam prilike da upoznam Paspalja, Divca, Rađu, ali i Tonija Parkera, Džabara, Džordana… Proživeo sam snove onog dečka Darka, bio sam u Americi na NBA tekmama, bio ambasador Mlvoki baksa, a prvi moj „posao“ u Srbiji bio je na Fajnl foru Evrolige. Košarka je moja velika pasija.
A posle toliko zemalja u kojima je boravio ili živeo razmišlja li katkad o povratku u Srbiju, Kladovo?
– Kad sam se iz Berlina selio u Španiju, bacio sam svu zimsku garderobu i rekao sebi da se nikada neću vratiti tamo. Ali, prošle godine sam došao na Berlinale i bilo je 15 stepeni (smeh). Nisam poput onih klasičnih gastarbajtera koji je ulagao u nešto, Španija je tek četvrta zemlja u kojoj živim… Ne znam ni da li ću se ikada vratiti ovde, a možda me jednoga dana privuče tišina unutrašnjosti Srbije. Uvek sam bio za onu rimsku poslovicu: Tamo gde ti je dobro, tamo je domovina. Ko zna, možda se vratim ili odem u Kirgistan, koji je fenomenalan. A nedavno sam bio u Meksiku, Kolumbiji, na Galapagosu. Moj sin i supruga bi voleli da živimo na Galapagosu, jer je to raj na zemlji. Ali, ko zna…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
