Horsko pevanje u manastiru kao izraz jednoumlja: Kritika filma "Nestašne devojke"

Piše: Dejan Šapić

Iako je, posle priznanja na dva kontinenta, bio uvršten u Glavni takmičarski program 32. Festivala evropskog filma Palić, skoro da se ništa nije čulo o filmu. Razlog je izostanak članova ekipe na Paliću, ali i nedovoljno interesovanje medija.

Rediteljka Urška Đukić u debitantskom igranom filmu „Nestašne devojke“ otkriva svet 14-togodišnje Lucije, članice devojačkog hora koju izvanredno glumi Jara Sofija Ostan. Stroga patrijahalna i konzervativna porodica ne dozvoljava slobodu u ponašanju i izborima jedne tinejdžerku. Potom upoznajemo Lucijino okruženje, drugarice iz muzičke škole koje se tipično za te godine nadmeću u prepričavanju avantura kako bi bile u centru pažnje i „glavne“ u društvu. Raspravlja se o tome kako se treba šminkati, kako prići momku...

Sve bi ovo bila još jedna od mnogobrojnih priča o odrastanju da se autorka nije odlučila da putem muzike, zapravo pevanja u devojačkom horu, pokaže unutrašnje stanje Lucije i tenzije koje je sve više pritiskaju. Prikazuje ih kroz njen nežan glas koji u horu biva sve slabiji i tiši dok ne ostane bez daha pod pritiskom unutrašnjih poriva, buđenja ženstvenosti i ograničenja koje joj okolina nameće. Razapeta između religioznih uverenja, uticaja drugarica i stvarnih osećanja nailazi na nesklad između onog što vidi, oseća i doživljava.

Smeštanje radnje u jedan ženski manastir gde dolazi ekskurzija devojačkog hora da se pripremi za takmičenje u pevanju pred same učenice postaviće razne izazove. Od pojava seksepilnih fizičkih radnika u dvorištu manastira do međusobne privlačnosti između samih devojaka poligon su za suprostavljanje crkvenim kanonima. Rediteljka insistira na scenama uvežbanja hora, na kolektivnoj usklađenosti pevanja devojaka da zvuče kao jedno. Svako odstupanje je nedopustivo. Mnogo puta gledamo i slušamo izvođenje određene kompozicije kojom rukovodi profesor, kog odlično igra Saša Tabaković. Detalji mladalačkih usta koje pevaju, isečeni delovi lica su tako dobro ukomponovani sa glasom i zvukom da praktično imamo osećaj da dišemo zajedno uz pesmu koju slušamo. Rediteljkina preciznost uz asistenciju iskusnog direktora fotografije (Lav Predan Kovalski s preko 30 naslova) stvara simbiozu sklada glume i muzičkog i vizuelnog. Kroz insistiranje na jedinstvo u horskom pevanju u manastiru autorka kritikuje jednoumlje koje vlada u crkvi ili drugu vrstu krajnosti - jednoumlje među devojkama. Među njima, takođe, vlada neka vrsta „dogovora“ koji se mora slediti da bi se ostalo u odabranoj grupi tinejdžerki.

Antologijska scena u filmu jeste ona kad tokom noći tinejdžerke u manastiru igraju „istinu ili izazov“. Lucija je izabrala izazov i dobila zadatak da poljubi u usta najlepšu devojku u manastiru. Na zaprepašćenje prisutnih otići će do kipa Device Marije i poljubiti usne isklesane u kamenu. Puno je primera autorkinih suptilnih intervencija o društvenim protivrečnostima. Važan detalj jeste pojava grožđa (voća) koji se pojavljuje dva puta, u sredini i na samom kraju filma. Dvostrukom ulogom koje voće ima u različitim situacijama rediteljka poentira i diskretno daje svoj komentar.

https://www.youtube.com/watch?v=TEnf-WWXbN8

Uspeh Urške Đukić nije došao preko noći. Sve započinje kada je njen prvi kratki film „Bon Appétit, La Vie!“ osvojio nagradu za najbolji kratki film na Nacionalnom festivalu slovenačkog filma 2016. da bi dve godine kasnije bila pozvana da učestvuje u projektu za mlade reditelje u kanskoj selekciji Directors' Fortnight i Sarajevo film festivala iz čega je proizašao kratki film „The Right One“, premijerno prikazan u Kanu 2019. Svetski uspeh je postigla s kratkim animiranim filmom „Bakin seksualni život“ 2021. osvojivši nagradu Cezar i Evropskog oskara za kratki film 2022. U radovima kombinuje animaciju, crtani i igrani film. Fokusirana je na istraživanje tema savremene ženstvenosti što je pokazala upravo u novom ostvarenju „Nestašne devojke“ ukrštajući teme religije i seksualnosti u današnjem turbulentnom društvu.

https://www.youtube.com/watch?v=yLHIixiJqa8

Na regionalnom planu ove godine pojavili su se filmovi „Restitucija ili san i java stare garde“ Želimira Žilnika, „Fiume o Morte!“ Igora Bezinovića, „Zečji nasip“ Čejen Černić, „Otapanje vladara“ Ivana Salatića, „Kako je ovde tako zeleno“ Nikole Ležaića i od svih njih, za nijansu, odskočila je upravo Urška Đukić.

Još je prerano govoriti o dometima ovogodišnje regionalne kinematografije jer nas tek očekuju premijere pobednika Pulskog festivala - „Mirotvorca“ Ivana Ramljaka, te nekoliko autora na predstojećem Sarajevo film festivalu i dva naslova u septembru na festivalu u Torontu. Poklopilo se da se ove godine pojave filmovi autora koje smo dugo čekali. Osim veterana Žilnika, zatim Salatića („Ti imaš noć“ 2018.) posebno je iščekivan Ležaić (njegov prethodni „Tilva Roš“ iz 2010. jedan je od najzapaženijih srpskih filmova) ali i Hane Jušić („Ne gledaj mi u pijat“ 2016.) čiji novi film „Bog neće pomoći“ uskoro stiže u Lokarno i potom u Sarajevo. Čekamo i nove filmove Srđana Vuletića, Vladimira Tagića, Gorana Stankovića, makedonskog reditelja Georgija Unkovskog, ali i igrane celovečernje debije Stefana Đorđevića (režirao i snimio kratke filmove „Portret umirućeg giganta“, „Krila i stvari“ i posebno zapažen „Poslednja slika o ocu“ pobednik Lokarna, Sarajevo film festivala i dobitnik Gran prija Beogradskog festivala dokumentarnog filma) i Aleksandra Radivojevića (koautor čuvene emisije „Šok koridor“ i scenarista „Srpskog filma“ i serije „Crna svadba“). Ako se zvezde poklope možda ih pogledamo sve na predstojećem Festu...