Prilično je banalno ponavljati da je korona obeležila kulturu u 2020. godini, a opet, teško je pobeći od te tvrdnje a ne upasti u laž. Možda bi optimisti rekli da je 2020. protekla u znaku borbe sa koronom u kojoj je kultura pala na kolena, ali nije oborena na leđa.
Piše: Radmila Stanković
Ako su izostali veliki događaji i velike premijere, nisu izostali veliki promašaji od kojih je nezaobilazan onaj s početka pandemije.
1. Ministarstvo kulture i kultura
Ministarstvu kulture je bilo potrebno dva meseca da izračuna koliko ima nezavisnih umetnika u Srbiji kako bi im se obezbedila pomoć u vremenu kada je korona prekinula njihov rad i onemogućila im egzistencijalne prihode. Konačno je 7. maja 2020. godine ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije objavio da je Vlada odobrila pomoć za 2.353 samostalna umetnika u iznosu od 90.000 dinara za mart, april i maj. Trajno rešavanje njihvog statusa jedan je od ispitnih zadataka ministarke kulture Maje Gojković.
Nova ministarka i premijerkini kadrovi
2. Nova kadrovska rešenja vladajuće garniture značila su nove ljude na čelo Narodnog pozorišta i Muzeja savremene umetnosti. Ministarka Maja Gojković je odmah po preuzimanju dužnosti postavila nove predsednike UO u te dve nacionalne ustanove, i time stavila do znanja da joj je veoma stalo do toga kako rade ove kuće, a naročito kako rade direktorka Narodnog pozorišta i v.d. direktora Muzeja savremene umetnosti. Javna je tajna da su njih dvoje bili izbor kabineta premijerke Ane Brnabić.
3. Stranački aktivisti štetočine u kulturi
Sa novom ministarkom rodile su se i nove nade da bi se budžet za kulturu mogao povećati od 0.70 i nešto, na celih jedan odsto od ukupnog budžeta Srbije. Međutim, problem sa ovom vlašću je u činjenici da svako povećanje budžeta u njihovoj percepciji znači i novo zapošljavanje stranačkih aktivista koji jedva čekaju neko dobro nameštenje. U godini za nama propali su konkursi i svaka druga nada da se kultura osloni na umetnike i na projekte za koje treba odvojiti više novca, a ne na apartčike koji svojim neznanjem prave štetu sa velikim posledicama. Treba li da podsetim na fijasko koji je doživela nepromišljena akcija gradskih vlasti Pozorišno leto na Tašmajdanu! Brže je propala nego što je mogla da zaživi.
4. Nesnalaženje, neznanje, nebriga
Korona je pokazala na koji način funkcionošu insitucije kulture u Srbiji, ali i mnogi sa tzv. nezavisne scene. Pokazao se ogroman manjak inicijative, manjak organizacionih sposobnosti u vanrednim uslovima, manjak informisanosti kako se snalaziti u vreme pandemije, o posebno, manjak znanja i ukupne brige za kulturu kad je reč o vrhu vlasti u Srbiji.
5. Kolarac – hronika najavljene smrti
Slučaj Kolarčeve zadužbine otvorio je još jednu temu, pokazao svu bahatost i nebrigu svake vlasti koja nije rešila pitanje statusa, odnosno opstanka ove Zadužbina. Tako se na kraju 2020. govori o propasti ove ustanove koja je podignuta 1932. godine kao Zadužbina Ilije M. Kolarca, a utešan je podataka da se ministarka kulture tim povodom oglasila u Skupštini Srbije i najavila rešavanje ovog problema.
6. Igor Vuk Torbica – odlazak najboljeg
Otišao je Igor Vuk Torbica, jedan mladi, ludo talentovan i uman pozorišni reditelj. Tanani princ teatra pozdravio se sa svetom u kome ga je mnogo toga mučilo. Koliko bola i hrabrosti se nakupilo u toj duši, pa da skočiš u bezdan i okončaš život u Isusovim godinama?!
7. BFI i Bitef
Beogradski festival igre i Bitef su zbog pandemije postali najveći ovogodišnji festivalski gubitnici.
8. Beogradsko dramsko pozorište – povratak na staze slave
Upravnik Beogradskog dramskog pozorišta je pokazalo najviše sposobnosti da se bori sa pandemojom. Napravio je letnju scenu na kojoj je ovog leta sa velikim uspehom pozdravljen povratak Branke Katić u pozorište, u komadu Sumrak bogova. Poslednja konferencija za novinare u kući na Crvenom krstu pokazala je da predstoje ambiciozni projekti i atraktivna gostovanja umetnika iz regiona – reditelja Ivice Buljana i Diega de Brea, kao i slovenačke glumice Milene Zupančič, koja ima u vitirini najveći broj Sterijinih nagrada u istoriji ovog festivala.
9. Andrej Josifovski Pijanista – umetnik godine
Andrej Josifovski zvani Pijanista ima 30 godina, završio je arhitekturu i predaje na Arhitektonskom fakultetu. Po onome što je radio na ulicama, na reci, na trgovima, on je umetnik koji je obeležio ovu godinu. Svojim muralima i svojim instalacijama rečito je iskazao svoj bunt. A poslednjih dana decembra ponudio je publici i jedan svetleći zlatni falus, osvetlivši nam zlatno doba u kome živimo!
10. Radmila Petrović – pesnikinja sa traktora
Za mene je literarna pojava ove godine pesnikinja Radmila Petrović (24) i njena zbirka pesama “Moja mama zna šta se dešava u gradovima”. Kada čujete stih “ja sam šmeker-devojka imam perorez u džepu i žice u brushalteru”, prirodno pomislite na Kalamiti Džejn današnjih dana, onu koja vam tako ubedljivo saopštava:
“Tamo gde sam odrasla
nežnost se ne iskazuje prema ljudima,
ona se čuva
za mačiće što se okote u štali.
tamo naučiš neke fore,
onda odeš daleko
i tražiš muskarca koji na njih ne pada.”
Posebno mi je privlačna Radmilina pesma “Srpkinja sam, al’ mi Kosovo nije u srcu, nego ti”. Pre svega, zbog jedinstvenog suprotstavljanja životne snage erosa kojim će obesmisliti kulturu smrti. Tako će pesnikinja reći
“jedna zaljubljena žena
opasnija je od NATO tenka…
u vezi s kosovskim pitanjem
generale
božuri cvetaju u mojim gaćicama”.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare