Prvu premijeru nakon ove pandemije imaćemo 7. jula na MESS-u, a reč je o koprodukciji sa sarajevskim festivalom, teatrom SARTR i Zetskim domom sa Cetinja - “Faustus” Simone Semenič, u režiji Tomija Janežiča, dok ćemo u oktobru imati pet premijera. Kako sam ja došao do velikih reditelja? Svojim ličnim kontaktima i prijateljstvima. Potpredsednik kod Rasima Ljajića, prijatelj gradskih vlasti, podržao Vučića u kampanji - sve to stoji, ali ja sam ušao u ovo sa velikim motivom – da utičem na buduću reformu srpskih teatara, kaže direktor Beogradskog dramskog pozorišta Jug Radivojević.
Beogradsko dramsko pozorište je prvo nastavilo probe nakon ukidanja vanrednog stanja. Planiraju da tokom leta igraju predstave na letnjoj sceni u svom dvorištu. Želja Juga Radivojevića jeste da neophodna reforma srpskih pozorišta krene upravo iz najstarijeg beogradskog teatra i da BDP sa najboljim rediteljima i predstavama za dve godine postane najvidljivija pozorišna kuća u regionu.
Radivojević za portal Nova.rs govori o pomenutim planovima i teatarskoj sceni u Srbiji.
Nakon pauze uzrokovane pandemijom koronavirusa glumci se vraćaju igranju predstava i to na otvorenom, na Tašmajdanu. Postoje različita mišljenja o Beogradskoj letnjoj sceni, te tako akademik Dušan Kovačević kaže da je to samo prva pomoć pozorištu. Šta vi mislite?
– Slažem se sa tim. To i jeste zamišljeno kao injekcija svima nama da premostimo preveliku pauzu. Problem ove pauze jeste što se dogodila u neprirodnom trenutku, u jeku sezone, kada su nam preostala tri važna meseca igranja. Važno je da se glumci što pre vrate. Naši članovi, koji su radili predstavu „Čitač“, rekli su mi da su se jako čudno osećali kada su stali na scenu. Glumci su navikli na pauzu tokom leta, ali kada se dogodi u martu bude vrlo neprijatno. Nema tu velike razlike u odnosu na sportiste. Vaš organizam se šteluje drugačije i pauza u ovom periodu je neprirodna. Beogradsko dramsko pozorište će nastaviti kontinuitet igranja nakon Taša i pokušaćemo što ranije da uđemo u sezonu.
Beogradsko dramsko pozorište se prvo vratilo probama. Kakva će biti dalja dinamika rada BDP?
– Mi smo za sada zaključali dva završena projekta – predstavu „Ružni, prljavi, zli“, po tekstu Slobodana Obradovića, u režiji Lenke Udovički, koja je završena dan pre uvođenja vanrednog stanja i sada čeka premijeru, i ovih dana smo priveli kraju probe „Čitača“, po romanu Bernharda Šlinka, u dramatizaciji Fedora Šilija i režiji Borisa Liješevića. Bon Park je dve sedmice pre vanrednog stanja radio na autorskom projektu „Jugojugoslavija“, nastaviće 17. avgusta i očekujemo premijeru 4. septembra. Iza toga je „Living Room“ autorski projekat Ersana Mondtaga. Počinjemo 1. jula i premijera će biti na Bitef festivalu 14. septembra, što će biti jedina srpska predstava na ovogodišnjem Bitefu. Dogovorena je koprodukcija sa Gradskim pozorištem Podgorica i Grad teatrom Budva – „Zelena čoja Montenegra“, dramatizacija romana Mome Kapora u režiji Nikite Milivojevića. Ukoliko se granice otvore do početka jula, mi ćemo ući u taj projekat i premijera bi bila 3. avgusta u Budvi, nakon toga u Podgorici i Beogradu. U suprotnom ćemo projekat preseliti za naredno leto, kao što smo uradili sa koprodukcijom sa teatrom „Ulises“ sa Briona. U pitanju je „Uliks“ Džejmsa Džojsa po kome je to pozorište i dobilo ime pre 20 godina.
Cenjeni i višestruko nagrađivani slovenački reditelj Dijego de Brea 18. juna počeće probe „Baal”, prvog Brehtovog celovečernjeg komada, a naslovnu ulogu će igrati Miloš Biković i premijera je planirana za 3. oktobar. Na maloj sceni ćemo predstaviti reditelja Juga Đorđevića sa Fasbinderovim komadom “Kišne kapi na vrelom asfaltu” a godinu ćemo završiti sa dramatizacijom romana “Tiho teče Misisipi” Vladimira Tabaševića, u režiji Ivice Buljana. Započećemo i projekat koji planiramo za Dan BDP 20. februara 2021. Naime, Sabastijan Horvat će režirati komad “Cement” Hajnera Milera.
Prvu premijeru nakon ove pandemije imaćemo 7. jula na MESS-u, a reč je o koprodukciji sa sarajevskim festivalom, teatrom SARTR i Zetskim domom sa Cetinja – “Faustus” Simone Semenič, u režiji Tomija Janežiča, dok ćemo u oktobru imati pet premijera: „Baal“ (3. oktobra), „Ružni, prljavi, zli“ (10. oktobra), „Zelena čoja Montenegra“ (17. oktobra), „Čitač“ (24. oktobra) i „Faustus“ (31.oktobra). Ovih dana ćemo zatvoriti i planove za 2021. godinu i na repertoaru će biti 10 komedija. Naše načelo je da na godišnjem planu u ovoj kući režiraju najinteresantniji evropski, regionalni i domaći reditelji, uvek uz plasman mladih reditelja pa čemo tako predstaviti Taru Manić i Ninu Rajić Kranjac.
U oktobru ulazite u salu, a do tada?
– Upravo su započeti radovi u dvorištu našeg pozorišta gde ćemo od 30. jula do 30. septembra igrati predstave sa redovnog repertoara uz premijeru autorskog projekta Bon Parka. Imali smo u planu saradnju sa “Topčidercem” (Košutnjak) da tamo napravimo letnju scenu, ali nije bilo moguće tokom ove godine zbog zahtevnijih infrastrukturnih radova. Odlučili smo se za alternativnu varijantu. Predstave će moći da prati do 156 ljudi i planiramo da sledeće godine, u okviru rekonstrukcije teatra, montažna letnja scena dobije svoj stalni amfiteatarski oblik i bude na raspolaganju i za neke buduće festivale.
Šta će biti sa RUTA (Regionalna unija teatara) festivalom, koji ste pokrenuli?
– Festival RUTA je na razmatranju programa Evropske unije – „Kreativna Evropa“ i konkursa koji se odnose na Zapadni Balkan i očekujemo da ćemo u martu dobiti sredstva što bi olakšalo održavanje tih festivala tokom čitave godine. Pošto imamo šest osnivača, toliko je i festivala. Od 1. do 7. decembra održan je prvi u Beogradu, usledio je drugi početkom marta ove godine u Podgorici. Planirano je da u aprilu bude u Ljubljani, u junu u Sarajevu, u avgustu na Brionima i oktobru u Skoplju. Prvog vikenda jula u BDP-u će se okupiti direktori regionalnih pozorišta: Mestnog gledališča Ljubljana, Ulises (Brioni), Gradskog pozorišta Podgorica, Kamernog teatra 55 iz Sarajeva i Dramskog teatra iz Skoplja. Za sada smo pri stavu da festival nastavimo sledeće godine tamo gde smo stali i da 1. decembra 2021. počne drugi RUTA festival u BDP-u odakle je i potekla ideja o umrežavanju.
Imali ste ideju da organizujete i Festival evropskih gradskih teatara?
– Realizaciju te ideje usporila je situacija sa koronom. Cilj je povezati evropske teatre sličnog senzibiliteta, savremenog pozorišnog izraza, čiji su osnivači gradovi i to bi doprinelo umrežavanju i samih gradova na različitim nivoima. Radimo na tome. Možda sledeće godine na letnjoj sceni organizujemo upravo taj festival.
Da li će neke predstave biti skinute sa repertoara s obzirom da najavljujete pet novih?
– To je neminovno. Od mog postavljenja Upravi odbor je skinuo dosta predstava. U poslednjem turnusu smo skinuli 12 predstava – one koje nisu imale preko 50 odsto prodaju karata i koje su „potrošile“ svoja učešća na festivalima i gostovanjima. U blokovskom tromesečnom igranju, uz nastojanje da sledeće godine imamo šestomesečni, a 2022. jednogodišnji plan po ugledu na najbolje evropske teatre, moramo voditi računa o repertoaru. Matematika i ekonomija imaju jako mnogo veze sa umetnošću. Ja sam svestan da mi postojeći budžet nije dovoljan za ovako ambiciozan repertoar i da moram da ga dupliram da bismo mogli da ulažemo u produkciju i samu zgradu u koju od 2003. godine ni dinar nije investiran. Nadam se da će ove godine biti realizovani idejni projekti za rekonstrukciju zgrade i trga ispred. Ovih dana smo uspeli da legalizujemo zgradu i to 70 godina od njenog otvaranja 20. marta 1949. Beogradsko dramsko pozorište je prvi gradski teatar, osnovan 12. avgusta 1947, i dugo je bio perjanica. Želimo da to ponovo bude.
Koje predstave su skinute sa repertoara?
– Ima predstava koje se 15 godina igraju “na kartu više” i onih koje se “jednostavno ne zakače“. „Klošmerl“ je jedna od produkcija koja je imala potencijala, a dostizala svega 22 odsto prodatih ulaznica na blagajni. S, druge strane „Moje dete“, jedna od najboljih predstava BDP-a, „potrošila se“ velikim brojem gostovanja i gledanost je vremenom padala. U predstavi „Utopljena duša“, koju je Sergej Trifunović igrao fantastično, od šestoro glumaca petoro su gostujući i nemate matematički osnov da je zadržite na repertoaru. S obzirom da smo bili kuća koja je uredno plaćala sve svoje ugovorce tokom vanrednog stanja i po ugledu na Pozorište Puž svake nedelje isplaćivali honorare za prethodnu sedmicu, ukoliko ne bismo skinuli neke predstave sa repertoara i honorarce zamenili ljudima iz kuće, sa izgubljenom dobiti, mi bismo do kraja godine došli do minusa od 20 miliona dinara. Morali smo da preduzmemo mere radi finansijske stabilizacije kuće i u toj situaciji repertoar postaje matematika. Naši mesečni rashodi su bili milionski i to smo uspevali da izmirimo zahvaljujući predstavama koje su se dobro prodavale i održavale živote onih drugih komada. Imate „Kad su cvetale tikve“ sa 100 odsto prodajom, „Let iznad kukavičjeg gnezda“ sa 94 odsto, „Sumrak bogova“ sa 88 odsto, „Ko se boji Virdžinije Vulf“ sa 85 odsto, „Crna kutija“ sa 83 odsto… Od toga živimo.
Da li biste sve to mogli da realizujete da niste potpredsednik stranke Rasima Ljajića? Da li vam je politika pomogla?
– To ne znam. Ja sam odrastao u pozorištu. Moj otac je 37 godina bio direktor pozorišta u Vranju i za mene nema tajni u rukovođenju teatrom. Radio sam po čitavom regionu i uskoro ću potpisati 120. režiju. To je ogromno iskustvo koje potiče iz saradnje sa različitim upravama i ljudima različitog političkog opredeljenja. Jesam dobio poziv od čelnih ljudi grada Beograda da pokušam da spasim Beogradsko dramsko pozorište koje je bilo u krizi. Pre toga sam četiri sezone bio reditelj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pa sam 12 godina proveo na Fakultetu dramskih umetnosti kao docent na predmetu glume i onda sam dobio ponudu iz Narodnog pozorišta da režiram. Pošto su gotovo svi reditelji i dramaturzi te kuće bili direktori Drame, Dejan Savić (tadašnji upravnik nacionalnog teatra, prim.aut) mi je ponudio da budem na čelu tog sektora. Nisam bio oduševljen znajući sve potencijalne probleme u Narodnom pozorištu, ali sam pristao i onda se desio svima poznati sukob oko Dejana Savića i Željka Hubača. Kada sam video koliko su tu odnosi složeni, polarizaciju u ansamblu i izraženu politizaciju, odustao sam od Savićeve ponude. Posle toga se desio poziv za BDP. Bio sam ubeđen da ni to neću prihvatiti. Poziv je došao od Gorana Vesića, Nikole Nikodijevića i Ivana Karla koji su rekli da žele da se ovo pozorište vrati na mesto na kome je nekada bilo. Prelomio sam svestan tog velikog motiva, ali moj budžet je isti kao i ostalih pozorišta i još sam u nezavidnijoj poziciji, iako se misli da je BDP povlašćeno, što je neistina. Naš budžet je ove godine manji nego prethodne i za celokupnu godinu imamo 1.410.000 evra.
Kako ste došli do svih tih velikih rediteljskih imena koje ste malopre pomenuli?
– Kako sam ja došao do svih ovih reditelja? Svojim ličnim kontaktima i prijateljstvima. Kako sam uspeo da dovedem većinu onih koji nisu želeli da rade u drugim pozorištima? To neka se zapitaju te druge kuće. Ja bankomat ne držim u holu pozorišta. Programske aktivnosti BDP iznose 22 miliona dinara, a bar još toliko treba obezbediti da bismo imali ovakve premijere. To možemo obezbediti samo kvalitetnim projektima koji će na blagajni prihodovati. Potpredsednik kod Rasima Ljajića, prijatelj gradskih vlasti, podržao Vučića u kampanji – sve to stoji i to jesu moje lične odluke i moj afinitet. Ja sam sa Rasimom osnovao stranku 2009. godine i nikada nisam bio na javnoj funkciji do sada. Kada sam došao na čelo BDP-a krenula su nagađanja da će to biti režimsko pozorište, što je totalna budalaština. Ja sam ušao u ovo sa velikim motivom – da utičem na buduću reformu srpskih teatara.
Šta je suština te reforme?
– Nijedna pozorišna institucija nije reformisana od svog osnivanja. Mi i dalje delamo po sistemu iz 1948/1949. godine, a samo treba prepisati dobre modele iz sveta. Koordinacija pozorišta u Beogradu nas koči, usporava i unosi pometnju u teatarski život i publike i pregalaca. Nemoguće je uspostaviti saradnju sa teatrima u regionu i Evropi ako razmišljate iz meseca u mesec. Repertoar se planira minimum dve godine unapred ili čak četiri, osam. To je i kod nas moguće. Mi smo dokazali da je moguć tromesečni repertoar. Ići ćemo na šestomesečni i godišnji plan sa spiskom reditelja koji će raditi, sa datumima definisanim godinu dana unapred i sa ambicijom da u naredne dve godine Beogradsko dramsko pozorište postane najvidljivije u regionu. Biramo najbolje reditelje, pisce i komade, dovodimo najbolje mlade ljude u ansambl. Prošle godine smo primili Miloša Bikovića, Andriju Kuzmanovića, Marka Gvera, ovih dana u radni odnos nam ulaze Vanja Nenadić, Isidora Simijonović i Iva Ilinčić.
Kako to BDP zapošljava u vreme zabrane zapošljavanja u javnom sektoru?
– Tako što radimo popunu radnih mesta, jer nam je osmoro ljudi otišlo u penziju. Nas je 87 u kući i ne povećavamo broj. Imaćemo 55 glumaca u ansamblu uz pojačanja poput Radeta Šerbedžije, Mirjane Karanović, Ozrena Grabarića, Danice Maksimović, Branislava Lečića, Dragana Bjelogrlića, Laneta Gutovića. Nećemo više biti mnogo otvoreni za honorarce, jer nam to diktira finansijska struktura, a oni najveći biće nam pomoć.
Kako ćete uskladiti dugoročno planiranje repertoara sa obavezama glumaca koji snimaju filmove i serije?
– Apsurd je da se ja najlakše dogovorim sa Milošem Bikovićem koji je najzaposleniji. Milošu je jako stalo do ovog pozorišta i stvar je u poštovanju dogovora. Ukoliko ja dogovorim projekte godinu dana unapred, sa jasno određenim datumima, onda neka se glumci prilagođavaju. Mislim da je to pošteno. Ja ovde nudim najbolje reditelje i autore, najbolje kolege uz koje glumac dalje raste. Bata Živojinović je odigrao jednu ulogu u ovom pozorištu i shvatio da nema vremena za teatar. Digao je ruke i otišao. Isto je bilo i sa Ljubišom Samardžićem. Oni nisu bili teatarski ljudi. Naši članovi žele da budu i pozorišni, televizijski i filmski glumci i to je moguće, ali neka slede primer Miloša Bikovića.
Dramaturg Željko Hubač je za portal Nova.rs izjavio da je 2019. godina bila najlošija u pozorišnom životu u poslednjih nekoliko decenija, da je broj premijera bio na istorijskom minimumu, uz smanjenje broja publike i 80 odsto negativnih kritika. Da li se slažete sa tim?
– Mislim da to nije tačno. On je moj prijatelj i dobro se znamo, ali nije se osvrnuo, recimo, na to šta radi Beogradsko dramsko pozorište, kao da se ono ne događa kod Željka Hubača i Svete Jovanova. Čitavom regionu nedostaje publika, to je tačno. Od 1991. godine do danas svega tri odsto ljudi ide u pozorište, u Beogradu svega 70.000. Da bi naše dve sale bile pune svake noći, nama je potrebno 250.000 ljudi u toku godine. Moramo da se borimo za mlade između 15 i 25 godina i zahvaljujići Milošu Bikoviću i drugim mladim glumcima, nadam se, da ćemo dobiti novu publiku.
Vaš utisak o produkciji u srpskim pozorištima?
– Moglo bi biti mnogo bolje, a da bismo to postigli, potrebna je promena. Jedan od razloga zašto veliki reditelji ne dolaze u Srbiju jeste što znaju da neće imati ansambl na raspolaganju, niti na vreme definisane termine. Srpska pozorišta imaju najveći problem sa rediteljima. Malo je kvalitetnih reditelja u Srbiji. Nema ih mnogo ni u regionu i Evropi, a mi svojim odnosom onemogućavamo dolazak najboljih. Pozorišta često ne znaju šta će raditi sledeće sezone pa se reaguje od danas do sutra. Nisu finansije ključni problem u kulturi. Glavni problem je što ne razmišljamo na duže staze. Pozorište može dobro da zarađuje ako radi kvalitetne stvari, iako su cene ulaznica niske. Moraju sistemski da se reše stvari i onda će i kvalitet repertoara biti bolji. Druga stvar je profilisanje teatra. Nekada se tačno znalo u kom pozorištu se može koja predstava pogledati, a danas je, ako izuzmemo Pozorište na Terazijama koje je orijentisano ka mjuziklima, sve izmešano. Naš cilj je da ljudi dolaze u BDP zbog kvaliteta repartoara i da im nije bitno koju će predstavu te večeri gledati.
Kao član Upravnog odbora Fudbalskog kluba Crvena zvezda i direktor pozorišta kako gledate na to da se dopušta da više od 20.000 ljudi bude prisutno na derbiju, dok su teatri zatvoreni?
– Prednost fudbala je što se igra na otvorenom, to sada pokušavamo i sa pozorištem. Ako su nadležni rekli da nisu limitirana okupljanja na otvorenom, ja imam poverenja. Mislim da smo kao zemlja dosta dobro prošli kroz koronu i na nama je da poštujemo preporuke. Kapacitet stadiona je oko 40.000 i ljudi su mogli da se distanciraju, ali navikli su da predstave i utakmice gledaju u zajedništvu.
Dokle ste stigli sa mjuziklom “S druge strane jastuka” koji režirate u Pozorištu na Terazijama?
– Blizu smo polovine i 1. septembra nastavljamo rediteljske probe. Mislim da će biti veliki hit kakav Bajaga zaslužuje. Biće 30 njegovih numera u toj priči o ljubavi. Predstava je koncertno koncipirana. Orkestar sa 30 muzičara, hor i glumci, ukupno 100 ljudi, biće sve vreme na sceni. Premijera je zakazana za 9. oktobar.
Da li vi planirate neku režiju?
– Jako volim Pozorište “Boško Buha” i dugo nisam radio predstavu za decu, tako da ću tokom ove godine režirati komad Igora Bojovića “Mačak u čizmama”. Očekujem nastavak saradnje sa Srpskim narodnim pozorištem, razgovaramo o Šekspiru i jako me raduje što ću raditi u Narodnom pozorištu u Nišu komad Dejana Stojiljkovića o Branku Miljkoviću.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare