0
U sceni silovanja, na fudbalskom igralištu pod snegom, pojavljuju se i mladi slikari Šejka, Ljuba Popović, Dragan Lubarda, trče za žrtvom duž igrališta, da bi se ceo taj čopor našao između stativa u mreži gola.
Vim Venders nije hteo da bude filmadžija, već slikar, dok je želja njegove majke bila da postane doktor. Tek kad je dobio Zlatnu palmu bila je srećna što je sin reditelj. Vendersa niko nije pitao da li je i on srećan. Vidi se – jeste. Umetnik koji nema vere je kao slikar koji je rođen slep – smatrao je Tarkovski, dok su za Ježia Skolimovskog, njegove kolege tvrdile da je on pre svega slikar kao i da je slikarstvo njegova uteha između dva filma. Pored filmova publika FEST-a videla je na izložbi i slike ovog poznatog poljskog reditelja.
Ako je za Skolimovskog slikarstvo bilo uteha između dva filma onda je za Miću Popovića film bio uteha između slika. Imamo još slikara iza kamere: Živojina Pavlovića, koji je diplomirao dekorativno slikarstvo. Akademik Slobodan Šijan, pored filmske režije na FDU, diplomirao je i slikarstvo u klasi Cuce Sokić. Da li su odoleli izazovu da se pojave ispred kamere?
Žika – Nacionalna klasa
Žika Pavlović je odbijao svaku mogućnost da „igra Hičkoka“ u svojim filmovima. Ipak, njegovo premijerno i jedino pojavljivanje ispred kamere desilo se u Markovićevoj „Nacionalnoj klasi“ s jednom, kraćom opaskom. Mića Popović i Šijan se kao glumci pojavlju takođe samo jednom – i nikada više. Za razliku od Pavlovića oni su pred kamerama „zanemeli“ – ostali bez teksta. Mića je odigrao sveštenika na sahrani u njegovom filmu „Čovek iz hrastove šume“ dok je Šijan imao najdužu filmsku rolu u „Manifestu slobode“, kratkom filmu Predraga Golubovića. Slutim da je ovu priču o osmorici komunista u logoru Buhenvald snimao tokom služenja obično se govorilo „redovnog kadrovskog rok u JNA“. Film je sniman 1974, a izašao je iz Vojno-tehničkog centra „Zastava filma“.
U debitantskom projektu Miće Popović “Farovi i deca“ glavnu uloga dobio je mladi slikar iz klase Nedeljka Gvozdenovića. Da se prihvatim tog posla ubedio me je Mićin pomoćnik, režiser Bora Drašković. Novine su pisale da je otkriven naš Džems Din. Posle desetak dana snimanja, ideološka komisija CeKe zabranila je film. Glavni junak, koga sam igrao, bio je, naime, sin nekog visokog rukovodioca i krao je kola tatinih partijskih drugova. To je bilo nespojivo sa tadašnjim socijalističkim moralom – pričao je mnogo godina kasnije Momo Kapor.
Momin starji kolega, poznati užički slikar Rade Vergović, ispred Američke čitaonice – danas Galerija Instituta „Servantes“ – dobio je poziv, tada je to zvučalo sasvim obično ne kasting, već audiciju. Posle 15 dana u Titovo Užice stiže telegram iz Sarajeva. „Bosna film“ Vergoviću otvara vrata glumačke karijere. Glavna muška uloga u filmu Františeka Čapa „Vrata ostaju otvorena“. Sledi Pulski festival. Ovacije u Areni (1959) ne samo mladom Užičaninu već i njegovoj partnerki sedamnaestogodišnjoj debitantkinji, budućoj jugoslovenskoj filmskoj zvezdi Mileni Dravić. Film je toliko bio popularan da su mi ekskurzije koje su navraćale u Užice dolazile pred kuću i klicale pod prozorom – seća se slikar tih filmskih dana. Vergović je još jednom stao ispred kamera, kao epizodista u slovenačkom filmu „Naš auto“. Završio je Akademiju u Beogradu, vratio se u Užice i posvetio slikarstvu.
Cile u fokusu Vilijama Abramčika
Kao što ne postoje isti iznos bar dve penzije tako je nemoguće pronaći suvlasnika unjkavog i BG obojenog glasa slikara Milana Marinkovića, poznatiji kao Cile. Taj glas sustigao me je pre više godina, crno na belo iz TV-a, u vreme kada u begradskim pekarama obično stiže prvi jutarnji burek. Na Javnom servisu to je prajm tajm za statusne emisije „Trezora“. Cile se u filmu „Kitica milosti“ smuca po beogradskim ulicama, ulazi u telefonsku govornicu, pokušava nekoga da dobije …
Autor ovog kratkog filma iz 1975. osuđenog na višedecenijsku (samo)izolaciju je filozof, reditelj, scenarist, teoretičar filma, profesor, polemičar s osmehom, teslijanac sa dna kace Vilijam Abramčik u javnosti poznatiji kao Velimir Velja Abramović. Mlađi brat Marine Abramović je na FDU sa Šijanom bio u istoj klasi kod Živojina Pavlovića.
Šejka, Miro, Ljuba, Lubarda,Dolores..
U filmovima Žike Pavlovića slikarima su bila uvek otvorena vrata. U „Povratku“ (1966.) pola Mediale. Pored Ljube Popovića tu je Šejka, Dragan Lubarda, Miro Glavurtić, sa njima je i Dolores Ćaće – po Dejanu Đoriću „crna muza Mediale, supruga Ilije Savića, okultnog vladara grupe, čoveka iz senke i najbližeg Šejkinog prijatelja“. Posle Savićeve smrti Dolores se udaje za Slobodana Šijana. Gupa mala ali odabrana: svet velikih i malih periferijskih zmajeva i beogradskih kaldrmaša. Slika i prilika podzemnog sveta prestonice, sklonog svakoj vrsti nasilja o kome piše i Mirko Kovač:
– I tek nakon projekcije filma Žike Pavlovića „Povratak“, za koji je Tori (Janković, prim. aut.) napisao scenario, sedili smo sat-dva skupa, ćaskali o svemu, ponajviše o filmu, obojica smo hvalili scenu silovanja na igralištu pod snegom, izustili smo nekoliko kvazi-intelektualnih dosetki, kao da smo filmski kritičari. U filmu se pojavljuju i mladi slikari Šejka, Ljuba Popović, D. (Dragan, prim aut.) Lubarda, trče za žrtvom (Gordana – igra je Snežana Lukić Pavlović) duž igrališta, da bi se ceo taj čopor našao između stativa u mreži gola. Takvu scenu mogao je tada da napravi još samo Đžozef Lozi, inače uzor našem režiseru.
Ljuba Popović se pojavljuje i u Pavlovićenom „Zadahu tela“. Kao srednjoškolac u Valjevu uradio je desetine filmskih plakata i reklamne panoe velikog formata sa scenama iz filmova. To su bili Ljubini prvi slikarski honorari. Pomogao je i Dušanu Makavejevu u realizaciji Makove „Parade“. Sa Žikom Pavlovićem sreo se na Akademije 1956.
Dve godine kasnije Žika režira svoj prvi amaterski film „Ljuba Popović“. Nažalost, snimanje nije završeno, jer čovek koji nam je pozajmio kameru na jedan dan, nije hteo da je da i za drugi dan. Taj materijal, koji bi danas bio veoma zanimljiv, a za Ljubu Popovića i dragocen, je izgleda trajno izgubljen – sećao se Živojin Pavlović. Ovaj grupni portret slikara sa velikog ex-Yu filmskog platna nemoguće je završiti bez amblematičnog, ugraviranog lika akademika Radomira Reljića, ne samo u slikarskim krugovima poznatim po nadimku Džoni. Prišiven je na Akademiji, davne ‘56. kada je smelo nosio „leviske“.
Nije Saša Petrović Džoniju poverio ulogu Isusa u filmu „Majstor i Margarita“ zbog džinsa. Hrista je u njemu otkrio i Pavle Vasić, moleći ga jednom prilikom da mu pozira za delo „Tajna večera“. Uprkos vlastitog priznanja da su „filmske ekipe male putujuće ludnice“ uskočio je još jednom u nju i Zafranovićev autobus iz koga nema povratka. U sceni masakra, u „Okupaciji u 26 slika“, igra ruskog sveštenika.
Bonus video: Glas, dirka, bas: Dat Dere
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
