Mogao je Tito i na Osmom kongresu SKJ ’64. u Domu sindikata da šapne četvorogodišnjem Davorinu Bogoviću: Moje ime je Josip Broz, a ovo sve oko mene, to je crno bijeli svijet…
Dres kod posleratnih “drugova” kretao se od crne do bele boje. Bela košulja – dug rukav, leti – kratak, kravata jednobojna, crna. Odelo: sve boje sive. Crno o praznicima, kongresima i sahranama. Nosili su i crne šimi cipele sa toliko kratkim, naravno crnim, pertlama da su mašnicu mogli da vežu samo tanki prsti. Drugovi su mahom mirisali na “pitralon”, katkad i na po koju ljutu, domaću, a u svečanim prilikama na kelnsku vodicu “4711”.
Vilija bi UDBA odmah uhapsila
Kada se projekcija završila, Tito je ustao i rekao mi je da je film dobar i “da smo počeli da pravimo dobre filmove“. Kao zamerku spomenuo je kostim mog špijuna Vilija. To je greška, velika greška… – setio se Vladimir Pogačić te opaske od davne ’51.
Taj Titov komentar, uz iznenadnu, noćnu, za autora gotovo konspirativnu projekciju njegovog filma “Poslednji dan”, kod Pogačića je izazvao dodatnu upitanost …
Obukli ste ga tako, da se na prvi pogled razlikuje od svih drugih. Njega bi UDBA odmah uhapsila – objasnio je Tito, što je nasmejalo probranu publiku od Koče Popovića, Rankovića do Borisa Kidriča, Mošu Pijade…
Film inače prati pokušaj sabotaže nekadašnjih gestapovca sa Vilijem Kolbom na čelu, koji pomaže grupu nezadovoljnih novim poretkom u Jugoslaviji. UDBA otkriva “sile mraka i nepravde” i hapsi Vilija.
Mislili su da su komunisti odrpani
Pogačić, kasnije dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke, u Imaginarnim zapisima (“Yu-film danas”) otkriva dres kod ilegalaca u ratu, ako ne opšti komunistički, onda bar Titov.
Pričao mi je o tome kako se on (Tito) oblačio kao ilegalac, uvek elegantno, uvek odelo sašiveno kod najboljeg krojača, uvek kravata, uvek šešir. Građani su mislili da su komunisti odrpani, da nose šilt kape, da nemaju kravate. A kada je neko gospodin – mislili su – nije on komunista. Zato se on, kao ilegalac, bezbrižno i lako kretao svuda, jer nije izazivao podozrenje – navodi Pogačić.
Pogačić je početkom okupacije 1941. u Zagrebu svakog dana, odlazeći iz svog noćnog skrovišta, jutrom sretao Vladimira Bakarića kod knjižare “Ćelap”.
“Svileni”, jedan od Bakarićevih nadimaka, imao je na glavi sivi šešir na kom je obod bio spušten oko čitave glave. To ipak nije moglo da sakrije njegov karakterističan nos. Taj smešni šešir na Bakarićevoj glavi, bar u njegovom slučaju, bila je greška, zaključio je Pogačić koji je s ratnim ili poratnim šeširom stigao i do Kine gde je 1955. prikazan njegov film “Nevjera”.
Krajem sedamdesetih umesto brzih pruga na odela srpskih političkih funkcionera instalirani su uži i širi koloseci, mahom debljih pruga. Tu mustru sledili su i na lokalnom nivou. Boje su ostale iste: crna i siva.
Jugoslovenska diplomatija beleži jedan od svetskih kadrovskih izuzetaka. Trojica ambasadora u jednom trenutku bila su rođena braća. Nijaz, Faik i široj javnosti najpoznatiji Raif Dizdarević. Predstavljali su Jugoslaviju u devet država. Bratski, svi u po tri strane države.
Nijaz Dizdarević, bio je jedan od retkih ne samo diplomata već i političara koji je nosio leptir mašnu. Leptirka sigurno ne bi pristajla Draži Markoviću ali Nijazu Dizdareviću jeste. Posebno u poznim godinama mala, šik šarena, mondenska leptirka skladna i temperamentu onoga ko je nosi. Razlikovala se od nekadašnjih koje su veličinom podsećale na one Sedmorice mladlih u Novogodišnjem programu.
Početkom sedamdesetih poveo se i “rat” protiv “vijetnamki“, jakni koje su se masovno nosile, ne samo, u Srbji. Protivudar je izveden uz muzičku pratnju i manifestacliju “Lepo stoji partizanska bluza”. Jedan od manekena nove modne linije za mlade, kratkog daha bio je i Dojčilo Maslovarić, kasnija JUL-ovska uzdanica. Naš ambasador u Vatikanu. Dalja priča o njemu ne bi bila modne prirode.
Poznato je da diplomate od boja najviše vole kariranu, kao deo pitijske ponude njihove službe. Karirane sakoe promovisali su nekoliko godina pre Osme sednice “stambolićevci“. Od Radoja Stefanovića, Špire Galovića do Buce Pavlovića i Ivana Stambolića ali i budućih Slobinih: Milomira Minić, Bogdana Trifunovića, Dragana “Simpo” i “Jugopetrol” Tomića. I posle “diferencijacije“ ostali su verni starom izboru kariranih sakoa, svetlije ili tamnije osnove, manjih ili većih kockica.
Po toj liniji, na tubama kulskih štofova karo dezena do Beograda i fotelje direktora Robnih kuća “Beograd” stigao je Miloš Slijepčević, koji će najviše ostati upamćen po transferu Dejana Savićevića u Zvezdu. Dejov brat dobio je posao u Robnim kućama dok se u paketu našao i “Titeks”, titogradska fabrika tekstila koja je došla pod krov RK Beograd.
Raspadom zemlje Đavo je odneo šalu a on zna se: nosi Pradu. Ukidanjem jednopartijskog sistema prosule su se boje po odelima ovdašnjih političara, poslanika… Od tirkizne, bordo, ljubičaste i drugih duginih boja. Promenili su se i običaji.
Do izbora Aleksandra Vučića za premijera u zgradu Vlade Srbije u Nemanjinoj stilisti nisu išli dalje od pisarnice u prizemlju. Igor Todorović, poznati srpski dizajner i stilista od tada kroji luk premijera, sada predsednika Srbije. Pripada retkima čiji se predlog – vidi se – uvažava, ali čini se da neretko uzima slobodne dane.
Da li bi Dragan Marković Palma navukao plavo-žute ili koalicione crveno-bele čarape kao kanadski premijer Džastin Trudo? Koliko je realno očekivati da Ivica Dačić sledi primer albanskog premijera Edi Rame koji na multilateralnim susretima na odelo nosi patike. Ne bi po cenu glave, možda samo koalicionog sporazuma. Da li je Vuk Jeremić spremniji na taj izazov. Ne verujem. Možda jedino Čedomir Jovanović. Ostali politički delatnici nisu skloni toj vrsti izazova.
Ne morate da imate stilistu da bi vas oni upozorili da ste zarozani, sažvakani, sa rukavima dva broja većim. Dovoljno je biti uredan, čist i ispeglan. Stilista ilegalac s početka teksta o tome je više znao nego zadrugari današnje političke scene.
Bonus video: Modni trikovi koje možemo da ukrademo sa Nedelje mode u Parizu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar