1
Po Cuci ste mogli da navijete sat, na njenoj već utabanoj stazi od Dečanske do ateljea u Kolarčevoj zadužbini. Uvek je išla sunčanom stranom ulice.
Sa Ljubicom Cucom Sokić upoznao me je kasnih 70-tih Slavoljub Ćirić, poznatiji kao Ćira, alfa i omega Galerije Kulturnog centra. Svedok svih otvaranja i prinudnih zatvaranja izložbi u prestižnom velegradskom izložbenom prostoru.
Dok sam studirao vozio sam za “Avis-rentakar”: od obrenovačkih gusaka u ford-tranzitu za Bajfordov “Poletarac” do guvernera Narodne banke Argentine i članove brojnih stranih delegacija u skupocenim limuzinama. Špartao Jugoslavijom uzduž i popreko. Zarađenim novcem kupovao sam slike. Ne samo poznatih slikara već i onih koji će se godinama kasnije pojaviti na horizontu.
Mom izboru najbliži oni koji su izlazili iz Miševićeve, Srbinovićeve, Reljićeve i klase Anđelke Bojović. Premda je Reljićeva ležala na leđima sjajnog, prerano preminulog, slikara i profesora Dušana Jevtovića. Kod grafičara Emir Dragulj, pre njega Nagorni.
Po Cuci Sokić mogli ste da navijete sat, na njenoj, već utabanoj stazi od Dečanske do ateljea u Kolarčevoj zadužbini. Uvek je išla sunčanom stranom ulice. Najčešće u laganoj “slikarskoj” antilop jakni-sakou boje umbre, nešto svetlijoj, ravnoj suknji od tvida i ravnim cipelama, mokasinama.
Veći deo prostranog ateljea u koji se uselila 1960. zauzimale su slike. Gotovo do poslednje poleđinom okrenute. Lice samo nekolikih, na kojima je radila i par spremljenih za prodaju, sa kojom uopšte nije žurila.
I opremom slike zadržala je duh i dah proteklih vremena. Platneni paspartu boje peska oivičen tankom lajsnom prirodne boje drveta. Tu opremu zadržala je do poslednjeg poteza na platnu. Susreti, razgovori o slikama, slikarstvu, studentima, prilikama i neprilikama, Parizu, ”Desetorici”…, proizveli su kod mene brzopleti zaključak da o Cuci, manje-više, sve znam.
A onda me je prošle godine, ne prvi put, u “kućicu” vratila Dijana Metlić, profesor istorije umetnosti na Akademiji umetnosti novosadskog Univerziteta. Prvi put to je učinila knjigom takođe: “Stenli Kjubrik: između slikarstva i filma” (Filmski centar Srbije). Ovoga puta otrežnjenje stiže sa “Olgom Kešeljević i Mark Barbezaom” – Jednom sasvim (ne)običnom srpsko-francuskom vezom” (Galerija Matice srpske).
Dijana otkriva, verujem ne samo meni, jednu nepoznatu Cucu Sokić. Modne i ilustracije za kozmetičke proizvode francuske farmaceutske kompanije “Žifre-Barbeze”.
A sve je počelo od Pariza, druženja, prijateljstva, umetnosti nastavljenog, ugošćenog na platnu Bogdana Šuputa, koga 1942. u novosadskoj raciji streljaju mađarski fašisti. Slika “Kafana u Parizu” na kojoj su pored Cuce, Peđa Milosavljević i Olga Kešeljević.
Jedna slika – jedna priča. Na ovoj ih je toliko da to već nisu priče, postaju saga. Kako videti, progledati? Zagrebati znači narušiti, izazvati, često i pokvariti. Metlićeva ispod teksture i iza Šuputove slike otvara niše. U jednoj Kokto, drugoj Žene, trećoj Arto, nešto većoj Alberto i Dijego Đakometi, Kami, Sartr, Tabaković, Peđa, Cuca, Lubarda, Gvozdenović…
Uporno i strpljivo otkrila je sve pritoke, ponornice koje vode do kulturno-umetničke delte, ognjišta Kešeljević-Barbeze. Olga Kešeljević Barbeze, istoričarka umetnosti i glumica preminula je pre šest godina u Parizu, u 102 godini. Ona i suprug Mark Barbeze, suvlasnik farmaceutske kompanije vremenom su osnovali i izdavačku kuću koju krajem prošlog veka, pred smrt Marka, preuzima “Galimar”.
Cuca Sokić je sredinom 30-tih radila ilustracije za “Pravdu”. Bila je i strip crtač tog predratnog dnevnika. List je bio u vlasništvu njenog oca Manojla Sokić, koga je Cuca prvi put videla sa četiri godine (1918.). Dočekala ga je rečima: “Ja tebe znam sa slike”.
Cuca je i posle rata ne Velikog, ali ništa manjeg Drugog, poput mnogih poznatih slikara ilustrovala knjige za decu i tada visokotiražne časopise za najmlađe poput “Poletarca”, “Zmaja” i “Pionirskih novina”. Naslovne strane knjiga iz edicje “Lastavica”, “Jelen”, “Zlatna knjiga”, “Zlatno kolo”, potpisivali su i Mića Popović, Edo Murtić, Prica, Vaništa…
Na tragu tih Cucinih ilustracija za decu nalazi se, rekao bih, i rešenje za lekovite čajeve francuske farmaceutske kompanije “Žifre-Barbeza”. Gotovo edukativna poruka najmlađem uzrastu o prirodnim, organskim sastojcima čaja. U razgovoru sa dr Miomirom Gatalovićem Metlićeva saznaje da je Olgin suprug Mark bio oduševljen lekovitim travama i blagotvornim biljem rasutim po raznim krajevima Srbije.
Barbeza je išao korak dalje. Sklopio je ugovor sa dobavljačima iz Srbije koji su prikupljali i slali određene biljne vrste u Francusku, od koji su nastajale mešavine čajeva koje su proizvodili u fabrici u Desinu.
O ilustracijama Cuce Sokić za ovu farmaceutsku kompaniju malo se znalo. Izložbom u Narodnoj biblioteci Srbije kao i pratećom publikacijom istoričarke umetnosti Gorane Stevanović proširena su saznanja o radu poznate srpske slikarke.
Druge ilustracije neočekivani su Cucin odgovor i ulazak u, za nju, nedodirnuti prostor mode i industrije lepote. Od farbi za kosu, lakove za nokte do pomada za lice i ruke kao i reklamu za oksigenizovanu vodu – zaštitni znak francuske kompanije.
Pred samim vratima SANU smelo je, pre toga, zakoračila u modnu ilustraciju. Kako je smelost očekivala i od svojih studenata tako ni sama nije ustuknula pred novim izazovom. Taj vetar u njena leđa po pravilu je stizao iz Francuske. U nekim rešenjima Dijana Metlić zapaža nove iskorake:
Kombinujući apstrakciju i figuraciju ona realizuje interesantna rešenja na indigo plavoj pozadini, s devojkama koje poziraju i zavodljivo nameštaju kosu, odevene u jednostavne, strukirane haljine s uskim tekstilnim kaišem, ispod kojeg se šire u punu suknju. Fovistička paleta jarko crvene, žute i različitih nijansi zelene boje u potpunoj su suprotnosti s monolitno rešenom sivom odećom za Barbezaove ilustracije.
Na jednoj od slikanih minijatura devojka je odevena u raskošnu zelenu korset–haljinu bez rukava, dok su oko nje nalepljeni žuti i svetlozeleni petougao kao i crveni pravougaonik, mogu protumačiti kao paleta dostupnih boja za ponuđenu kolekciju – tumači Metlićeva.
Izuzetna umetnička kolekcija slika, knjiga, prepiske prošla je kao prazan autobus bez ikakve reakcije i interesa državne kulturne politike. Štrpkana pojedinačnim otkupima, tu i tamo aukcijama kopnila je…
I tako je vredna zbirka Kešeljević-Barbeza preko noći jednostavno nestala – zaključuje dr Dijana Metlić.
Bonus video:
Krađa umetničkih dela