Foto-istorija: Bez dirigenata haos, s njima diktatura

Kultura 14. mar. 202214:23 > 23:16
Podeli:
Geringov i Gebelsov štićenik Herbert fon Karajan Foto: Alain Liennard / AFP / Profimedia

Posle sklopljenog braka sa nacistima Herbert fon Karajan raskida brak sa Anom Marijom Giterman. Imala je 25 odsto jevrejske krvi... Dirigentske palice našle su se minule nedelje u očima svetske javnosti. Od Vašingtona do Moskve. Otkazi i ostavke. Vrhunske karijere u ofsajdu. Nema VAR-a. Diferencijacija. Zvuči poznato, domaće, naše a sada i svetsko. Ko nije Za taj je Protiv. Uzdržanih nema. Druge violine i galerija najglasnija.

Proba orkestra se nastavlja: vesti jutarnjih novina, ratovi, mrtvi, gušenje duha, taj mozaik svetske mahnitosti, „sve ono što podržava moralnu i političku nemoć“ podseća na jedan orkestar bez vode, koji će se raspasti.

Ovo nije deo aktuelnog uvodnika „Njujork tajmsa“ već prikaz Felinijevog filma „Proba orkestra“ napisan pre više od četiri decenije. Autor Boro Drašković navodi da je taj film i upozorenje, ali da u njemu ima i jedna konfuzna, pat pozicija: bez dirigenta haos, s njima diktatura.

Tri pitanja, tri drame, jedan Harvud

Mora li umetnost da (za)ćuti dok padaju bombe? Koliko je velikim umetnicima dopušteno da se ne priklone ijednoj strani? Da li su đuture, rat i ratni zločini sasvim normalna pojava? Tri pitanja, tri drame: jedan pisac: Ronald Harvud.

Na premijeru "Garderobera" (JDP 1994), u mračni Beograd zakatančen sankcijama, Harvud dolazi sa suprugom Natašom, Ruskinjom. Drama i ratna drama: priprema predstave u provincijskom pozorištu ili bombardovanje engleskih gradova na početku Drugog svetskog rata. Moć pozornice ili moć bombi. Stvarnost ili iluzija. Kome i čemu pozorište? Ta i mnoga druga Harvudova pitanja i danas su aktuelna.

Da li jedan sasvim običan majstor uz to stranac, Ukrajinac, Roman Kozačenko u Engleskoj može biti više od toga? Da li je moguće da je 78-godišnji dekica, susretljiv komšija ratni zločinac iz Drugog svetskog rata! Harvudava drama "Majstor", još jedna prilika da se preispita, ne samo majstor, šta je u svom vremenu učinio već i šta je "u istom dosuđenom vremenu propustio da učini".

Furtvengler vizavi Karajanu

Dramom "Na čijoj strani" Harvud čitaoca vraća na karijeru jednog od najvećih dirigenata XX veka Vilhelma Furtvenglera. Sa 34 godine dirigent orkestra Berlinske opere. Vrlo brzo je i na čelu Berlinske filharmonije. Kao već istaknut umetnik dobija poziv Njujorške filharmonije. Nacistički režim ga, kako bi doprineo ugledu Trećeg rajha, na razne načine sprečava da napusti Nemačku koja i tokom rata ostaje jedina Furtvenglerova scena.

Vilhelm Furtvengler, nije bio član Nacionalsociljističke partije Foto: Wikipedia

Jedan od nastupa iz prvog reda prate Hitler i Gering, što postaje dokaz kolaboracije pred sudom za denacifikaciju. Sud ga oslobođa optužbi. U Berlinsku filharmoniju vraća se 1947. Furtvengler nikada nije bio član nemačke Nacionalsocijalističke partije. Jedan je od retkih muzičara u Nemačkoj koji je odbijao nacistički pozdrav na koncertima. Nastavio je da izvodi kompozicije Gustava Malera, čija su dela smatrana nepoželjnim zbog njegovog jevrejskog porekla.

Herbert fon Karajan znao je na čiju će stranu. Dva puta se učlanio u nacističku stranku. Prvi put aprila 1933. u Salcburgu i dva meseca kasnije u Ulmu. Članstvo je kasnije objasnio željom da se dokopa položaja dirigenta u Ahenu. Napredovanje u karijeri podupire ađutant Hajnriha Himlera - Rudolf Veder. Posle sklopljenog braka sa nacistima Karajan raskida brak sa Anom Marijom Giterman. Imala je 25 odsto jevrejske krvi. Pradeda je bio Jevrejin, navodi Oliver Ratkolb, profesor savremene istorije na univerzitetu u Beču. Karajan uživa podršku Geringa i Gebelsa. Diriguje u okupiranom Parizu (1941), Danskoj i drugim okupiranim zemljama. Poslednji put u polurazorenom Berlinu Karajan je dirigovao februara 1945. Dugo se skriva u Tirolskim Alpima. U rodnom Salcburgu insceniran je postupak denacifikacije. Dokumenti su sklonjeni. Otvoren je put za novu karijeru. Preuzima Berlinsku filharmoniju (1954), postaje šef Festivala u Salcburgu, da bi 1982. bio proglašen doživotnim dirigentom berlinske metropole.

Dve uniforme Danona i Matačića

Čim je ustanovljena vlast NDH-a, u sve radnje Jevreja i pravoslavaca u Sarajevu uvedeni su poverenici. Raspolagali su celokupnom imovinom. Jedna, veća radnja mog оса, pripala је novim vlasnicima, porodici Mešinović. Posle rata ta radnja je nacionalizovana i postala je Na-Ma - deo je sećanja Oskara Danona, poznatog jugosloveskog dirigenta, kompozitora, posleratnog osnivača Beogradske filharmonije, Opere i Baleta u Beogradu.

Oskar Danon sa članovima Mariborske flharmonije 1961 Foto: Wikipedia/Dragisa Modrinjak

Druga manja trgovina, do hotela Central, data je komesaru na upravljanje. Ovu dužnost prihvatio je moj kolega, dirigent Hrvatskog pevačkog društva "Napredak", Ivan Demeter, inače zet očevog prijatelja i dobre mušterije dr Bunića. Prvih desetak dana davao je mom bratu i roditeljima neku sitnu paru, ali prema kazivanju mog brata, upravo je Demeter kumovao proterivanju mojih roditelja iz njihovog luksuznog stana u centru grada na periferiju Sarajeva, u Bjelave. Tamo su bili podstanari kod jedne muslimanske porodice, koja ih je srdačno primila i omogućila im da, preodeveni u muslimansku nošnju izbegnu ustaškom pogromu i preko Mostara i Splita pobegnu u Italiju.

Posle rata, pedesetih godina, generalni sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije, pozvao je Ivana Demetra iz Sarajeva u Beograd i imenovao ga za direktora Agencije za mala prava, navodi se u Danonovoj knjizi sećanja “Ritmovi nemira” , koju je 2005. zabeležila Svjetlana Hribar. Nekada Bečki dečak, član poznatog hora Lovro Matačić je najveće dirigentsko ime u istoriji hrvatske muzike. Jedan od najznačajnijih svetskih dirigenata prošlog veka. Između dva rata bio je i dirigent Akademskog pevačkog društva "Obilić". Za njegovog dirigovanja taj ansambl imao je reputaciju jednog od najboljih evropskih horova. Poslednji koncert s beogradskim filharmoničarima održao je 25. marta ‘41. u Budimpešti, na dan kada Kraljevina Jugoslavija pristupa Trojnom paktu.

Lovro Matačić diruguje mešovitom muzičkom sastavu ustaša i domobrana Foto Wikipedia

Matačić, za razliku od Danona ne nosi partizansku uniform već iz fraka uskače u domobransku uniformu. Ukazom Slavka Kvaternika 1941. imenovan je za nadzornika domobranskih muzičara u činu potpukovnika. Upravlja velikim orkestrom Druge domobranske pukovnije, ustaške vojske i vazduhoplovnih snaga. Tokom 1943. postaje vrhovni vojni kapelnik NDH. Kao dirigent angažovan je i u Bečkoj operi. Gostuje u Nemačkoj, Italiji, Španiji, Letoniji... U igrano-dokumentarnom filmu "Borci za Hrvatsku" (1943-1944), potpisan je kao autor muzike, a pojavljuje se i u samom filmu - u uniformi.

Zbog saradnje s režimom NDH jula 1945. zadužuje novu uniformu. Osuđen je na pet godina prinudnog rada. Zadnja pošta KPD Nova Gradiška. I na toj adresi maestro Matačić diriguje. Ovoga puta zatvorskim orkestrom. Foto zapis probe tog orkestra našao sam u knjizi "Hrvatsko državno kazalište u Zagrebu 1941-1945 ( Snježana Banović "Profil" ) . Iz Nove Gradiške novim vlastima Matačić nudi dobre usluge. Dopis završava sa "Smrt fašizmu Sloboda narodu". Pomilovan je posle godinu dana. Od februara 1948. do maja 1953. Matačić je dirigent i reditelj novoosnovane Opere i Makedonske filharmonije u Skoplju. Po Titovom odobrenju 1954. dobija pasoš. Sledi blistava međunarodna karijera.

Bonus video: Glas, dirka, bas: Purple Rain

Komentari

Vaš komentar