Na istom terenu sa slikarima fudbal su igrali i Atanasije Jevtić, tada profesor Bogoslovskog fakulteta i njegovi studenti. Ispod Kule igrala je cela Patrijaršija.
Nekadašnji fudbaler Crvene zvezde Milenko Aćimović, kao slovenački reprezentativac dao je gol protivniku sa centra terena. U foršpanove sportskih emisija ušao je kao igrač Totenhema kada je sa dva pedlja promašio 18 kvadratnih metara praznog gola. Ali ko je bio “Leptir” koji je Zvezdi dao gol sa pola terena – glavom?
Stigao je iz “provincijskog Urugvaja”. Nije bio ni Drug, ni predsednik ali jeste centarfor. Ne znam koliko bi nekome pomogao podatak da je reč o jedinom jugoslovenskom novinaru koji je intervjuisao Maragaret Jursenar. Igrao je šest godina u šabačkoj Mačvi i pisao mnogo duže, dugo, najduže u prestižnom jugoslovenskom nedeljniku NIN. Stevan Stanić, jedan od najuticajnijih likovnih kritičara, vrstan reporter, vanredni portretist Mura, Prevera, Lubarde, Menjuhina, Rubinštajna…
Staša Živković mačevalac i fudbaler
O tom Stanićevom golu pričao mi je mačevalac dr Stanislav Živković. Bio je državni reprezentativac i savezni selektor, osnivač i trener mačevalačkog kluba Crvena zvezda. Staša je deset godina vodio Galeriju Kulturnog centra Beograda. Bio je i dugogodišnji upravnik Galerije SANU.
Godinama smo igrali fudbal ispod Nebojšine kule. Pored Staše, brojni slikarski tim: Božidar Plazinić, Dragan Lubarda, Mića S (Stojiljković), Safet Zec, Lale Stanković. Takođe i Zdravko Vučinić, dugogodišnji direktor prodajne Galerije na Kosančićevom vencu. Nikola Vuksavljević slikar, profesor, jedno vreme i dekan Fakulteta likovnih umetnosti – nabraja Slavoljub Ćirić Ćira, koji se sa slikarima decenijama družio u galeriji Kulturnog centra, gde je radio. Ništa kraće i na fudbalskom terenu.
Na istoj mestu i Atanasije Jevtić, tada profesor Bogoslovskog fakulteta i njegovi studenti. Ispod Kule igrala je cela Patrijaršija, dok su slikari Rade Kundačina i Mirko Sikimić bili jedni od boljih igrača iz brojnog slikarskog tima – seća se Ćira, koga znam ne samo iz galerije već i sa trave kao brzo, vihor krilo Ivana Milutinovića, BASK-a, Rakovice, OFK Beograda, odakle ga Miloš Milutinović vodi u Partizan i …To je već d(r)uga priča.
Neposlušni Lale Stanković
Dva puta nedeljno, svake srede i petka, bar dva sata su jurcali loptu. Od sredine 60-tih do 90–tih u fudbalskom nadmetanju svetovnih i duhovnih, slikarsko-umetničkih i ostalih sastava. Na teren je katkad izlazilo i 50 igača, od 20 do 70 godina, da makar, kao u letećim hokejaškim izmenama, prigrabe svojih pet minuta.
Staša Živković nije dao Branku Laletu Stankoviću da igra, kome je kardiolog zabranio bilo kakvu fizičku aktivnost. Ali Lale, koji je duboko zagazio u godine nije odustajao.
Ćiro, pusti me malo dok se Staša ne vrati. I onda bi šmugnuo na levo krilo. I u tim njegovim poznim godinama po hodu , trčanju videlo se da je bio dobar teničar – zapaža Ćira.
Laleta sam poznavao iz škole, Osnovne “Aleksa Šantić”. Jedno vreme je predavao Likovno vaspitanje, dok me je na njegovu neponovjlivu energiju i fudbalsku strast podsetio Miloš Lukinović, koji je u istoj školi predavao Fizičkog vaspitanja.
– Lale je kao mladić igrao je fudbal u šabačkoj Mačvi. Držali su ga kao malo vode na dlanu. Bio je i fudbaler Mladog radnika iz Požarevca, zatim trener u Knjaževcu. Zanimljvo da je polovinom tridesetih bio je i šampion u smučarskom trčanju – podseća Lukinović.
Slučajnost ili ne tek na terenu fudbalskih nadmetanja ispod Nebojšine kule doneta je prva fudbalska lopta u Beograd. Iz Nemačke gde je studirao doneo je 1896. Hugo Buli, sin beogradskog trgovca Edija Bulija. Već 17. maja organizovana je i prva „utakmica“ u Beogradu.
Američki ambasador i lubenice Safeta Zeca
Safet Zec bi se tokom utakmice toliko naljutio da nikome nije hteo da da loptu. Trčim pored njega i zvocam mu dodaj, dodaj… Tvrdoglav on, ja više. I doda, ne samo loptu već često, na kraju utakmice i dva sanduka piva iz gepeka njegovih kola. Leti je donosio ogromne lubenice koju smo jeli posle fudbala – priča Ćira.
Diplomatski sudar s grupnim portretom slikara fudbalera i njihovim “Doručkom na travi“ imao je američki ambasador u Jugoslaviji.
Vozač je pitao da li je među nama i Safet Zec, jer je ambasador čuo da Zec ispod Kule igra fudbal. Tu je. Eno ga nosi lubenicu. Ambasdor se okrenuo i vratio u kola – seća se Ćira.
Nedugo zatim Safet Zec je imao samostalnu izložbu u Kulturnom centru. Ambasador Meksika prvi je kupio sliku. Na otvaranju i američki ambasador. Tražio je kontakt. Safetu sam objasnio da hoće da kupi sliku. Ne pita za cenu. Pa Ćiro, zar se ne sećaš kako nas je bez pozdrava ostavio ispod Kule. Neću mu prodati nizakakve pare. Ambasador tako ostade bez slike Safeta Zeca – seća se Ćira.
Mića Popović, “romantičar” sa Karaburme
Na jednoj od zalutalih fotografija Miće Nikolića još jedan Mića – Popović, na tribinama “romantičara” sa Karaburme. Pored njega Milosav Buca Mirković pozorišni i književni kritičar, esejist i fudbalski fanatik. Jovanu, Mićinom sinu poslao sam fotografiju.
– Mića je dugo bio je ofkovac, kasnije i zvezdaš. Njegovo klupsko opredeljenje zavisilo je od kretanja Svetozara Kike Popovića, nekada fudbalera a kasnije i trenera. U tom romantičarskom periodu Mića je jednom bio i vođa puta OFK Beograda. Vodio ih je do Trsta. Tajna Mićinog i Kikinog prijateljstva leži u činjenici da je Kika bio muž Mihizove sestre Vere. Otuda dugogodišnje prijateljstvo i česti odlasci na utakmice OFK Beograda – objasnio mi je Jovan Popović.
Zbog fudbala u partizane
Iz viših razloga otišao je u partizane. Iz drugih se tamo nije išlo. Taj razlog pronašao je u fudbali i Aleksandru Kneževiću Patku, najboljem fudbaleru čačanskog Borca. Posle rata ja s jedne strane, s druge Rajko. Šta to pitaš! Koji drugi, nego Mitić. Zvezda, šampion… Nema pojma. Duboka je Morava, 2:1 za Borac. U Nišu umesto u tuđu mrežu loptu zabio u vlastitu.
Sa fudbala se prekomandovao na film. I to nije bio autogol. Da su ga odjednom, sve sa pertlama, kupili zajedno Zvezda i Partizan ne bi dobio toliko koliko za jedan scenario. “Prvi građanin male varoši” (1959) vredi dva miliona dinara. Prosečna plata tada: tri do šest hiljada dinara. Na Voždovcu kao u supermarketu kupuje jednog talijanca. Ceo Milećento – za pola scenarija. Ostalo mu je još 900.000 dinara a svima nama San, Jutro, Podne…. Bio je i Trener kao i Biciklista, voleo je i da trči Kros kantri.
Eno ga, Purke još pika fudbal.
Bonus video:
Fudbal u reci
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar