1
Treći dan: “Zvuk metala” i “Lovac”.
Nedavna dodela nagrada Američke filmske akademije je skrenula pažnju na manja, nezavisna dela, na autorske projekte u kojima ista ličnost potpisuje rediteljski i scenaristički doprinos. Delimično je to posledica naglog podmlađivanja glasačkog tela koje odlučuje o Oskarima, a, zašto kriti, globalna pandemija je najviše uzdrmala velike studije (Dizni, pre svih), dok su mali projekti, znatno skromnijih budžeta, lakše uspeli da se nose sa otežanim uslovima snimanja i distribucije. Što se vidi i na primerima tzv. malih kinematografija, uključujući i zemlje sa prostora naše nekadašnje domovine.
Sve se to odrazilo i u suženom (pozdravljamo sužavanje) programu ovogodišnjeg Festa, koji po običaju deli isti deo kolača sa beogadskim Festivalom autorskog filma, i sličnim smotrama u zemlji i okruženju. Kad se (ili, skeptično gledajući, ako se) vrate normalni uslovi za uvoz filmova i redovno prikazivanje u kino-mreži, biće tu prostora za sve što vredi, a gledalište će reagovati kao i svuda u svetu, tu velikih čuda neće biti.
Zvuk metala
Veliko uzbuđenje je izazvao debitantski rediteljski rad Dariusa Mardera “Zvuk metala“ (120 min), dramatična i potresna priča o heavy-metal bubnjaru koji na sopstveni užas, tokom turneje po američkim gradovima primeti da je počeo da gubi sluh. Marder je radio film po sopstvenom scenariju, usledila su dva Oskara (za zvuk i montažu), imao je i četiri nominacije, ali ono što je najvažnije – izražajni jezik filma u gledaocu izaziva doslovnu vrtoglavicu. Jer, kako junak Ruben gubi sluh, tako i film daje naizmenično zvuk u dve ravni, čas dobijamo oštećenu zvučnu sliku (intimna Rubenova percepcija), a čas nas svet zvuka uvodi u ono što Rubenu izmiče. Ova dramaturška intervencija u načinu audio-vizuelne naracije stvara od gledaoca delatnog učesnika u junakovoj ličnoj patnji.
Prve sekvence nas uvode u silovit heav-metal concert, virtuozni bunjar Ruben (sjajni Riz Ahmed) prati vokalnu deonicu svoje životne pratilje Lu (Olivija Kuk). Sledećeg jutra Ruben primećuje da mu je oštećen sluh, muzičar bez sluha, ima li većeg gubitka! Odlazi kod lekara koji mu objašnjava da postoji mogućnost uspešne rekonstrukcije sluha, uz basnoslovnu nadoknadu, naravno. Ruben najpre prodaje svoj bus (zapravo stan sa studijskom opremom), uz obećanje novog vlasnika da će mu dozvoliti da otkupi vozilo u predviđenom roku.
Razdvaja se od Lu, nalazi koloniju u kojoj se uči život uz pomoć znakovnog jezika, tamo ga lepo primaju, dobar je đak, ali sve vreme sanja da obnovi muzičku karijeru. Vođa ovog kampa, veteran vijetnamskog rata, kaže mu da bi mogao da mu pomogne, ali njegov zadatak nije da obeshrabri one koji ostaju u koloniji, navikavajući se da ne žive kao oštećeni i hendikepirani.
Ruben odlazi na kliniku, pratimo hirurški zahvat na monitoru, a potom čujemo kako mu se vremenom vraća čulo sluha uz određene distorzije. Dobija bubicu u uhu, kreće da pronađe Lu, ona živi u klasičnoj građanskoj porodici, njen otac (sjajni Matje Amalrik) mu daje na znanje da će mu pomoći. Ruben shvati da će u toj porodici biti neprilagođena jedinka, odlazi birajući rokersko prokletstvo, sledeći svoje osećanje slobode.
Film jedinstvene, bolne lepote, sa svetovima koji se ukrštaju i tragično mimoilaze, sa iskustvom života u stilizovanoj rokerskoj mitologiji, koju surovi život uznenada poruši kao kulu od karata.
Lovac
Argentinski film “Lovac” (101 m.) Marka Bergera (režija i scenario) spada, na moje čuđenje, među najslabije filmove prikazane u prvoj trećini festivala. Nije iznenađenje kad na festivalu sa sedamdeset novih naslova bude osrednjih, nevažnih, praznjikavih filmova, remek-dela na filmu kao i u drugim oblastima ne nastaju hrpimice. Ne sumnjam da je film iz jedne snažne nacionalne kinematografije probran samo na osnovu zavirivanja u neki festivalski katalog, jer tema ovog filma je intrigantna: rađanje mračnog poriva žudnje, da parafraziram naslov čuvenog Bunjuelovog filma, u životu 15- godišnjeg dečaka Esekila, i to u smeru koji nije više tabu – ka dečacima oko njega. Dečak tokom nekoliko letnjih nedelja ostaje sam, roditelji odlaze na letovanje zaduživši njegovu tetku da ga obiđe svaki drugi dan. Esekil (Huan Paolo Sagboro) lunja Buenos Airesom, zagleda se u neke druge dečake, oni u njega – počinju seksualne igre (to se preskače, kako i treba). I sad to traje u kamernom odmeravanju, s tim što u jednom trenutku junak doznaje da su njegovi snimci sa dečacima ušli u virtuelni svet internet pedofilije. I onda sledi tragična odluka.
Reditelj Berger je previše zagrizao i – zagrcnuo se.
Dobro je da je mnogo šta preskočio, ali ono što je ostalo je samo gola informacija na nivou dramskog zapleta. Dobro, navikao sam da deo vremena u bioskopu svrstam u proćerdano vreme.