0
"Joj, Isuse i Marija!", da citiram najinteresantnijeg junaka ovog filma, pastira Jozu, kak' bih vam rekao, ovaj je film takvo "sviranje penisu" da ja, iako sam lepo nevaspitan, ne mogu da nađem bolji izraz da iznesem svoju frustraciju nakon gledanja istog.
FEST 2023: TRAGOVI (2022, r. Dubravka Turić)
Pojedini noviji hrvatski filmovi imaju tendenciju (ili potrebu) da ‘rvatsku, Zagreb i tamošnji viši stalež do te mere artificijalizuju da imate, kao, recimo, u ovom filmu, utisak da se sve dešava u Londonu ili Stokholmu, a ne Zagrebu. Glavna junakinja ovog filma je antropološkinja, njena najbolja koleginica je galeristkinja (i njih dve se jedino tamo susreću), njen otac svoju penziju provodi po ceo dan obučen u hozen tregere i sako kao da mu je ispod prozora „Marijahilferštrase“, a vreme ispunjava slušanjem ili audio-knjiga na engleskom ili gledanjem dokumentarnih emisija o pticama, također na engleskom. Ana svoj akademski rad na knjizi o „slovenskim kulturama i njihovim vidovima sahranjivanja mrtvih“ sprovodi u visoko-estetizovanim insititucijama, obično obučena u muškobanjaste šik autfite kao da je unuka Katharine Hepburn ili mlada baronica. Sve do trenutka kada je život odvede u planine Like i sam film doima se kao svojevrsna antropološka studija „o ljudima koji ne postoje i njihovoj opsesiji ‘tragovima’ koji kulture ostavljaju u želji da pobede smrt“.
Kao što rekoh, s jedne strane Ana se bavi radom na svojoj knjizi, fascinirana specifičnim običajem sahranjivanja, koji mrtvaca na putu do groblja samo jednom spušta negde usput, tu mu se uzima „mera“, a njegovo telo ograđuje iznad glave i ispod nogu kamenom, da bi se kad se telo digne, popločao i prostor između ta dva rubna kamena. Po verovanju, tu ostaje njegova duša, a telo, koje nije bitno, sahranjuje se na groblju. Ana potom počinje da te „mere“ prepoznaje i u modernom životu, kao tragove duša. U isto vreme, ona pati i od vitiliga, usled čega ima bele pečate po celom telu koje pokušava da sakrije, dok ne shvati da su i oni svojevrsni „tragovi duše“ tj. njene borbe sa životnim jadima (izazvanim prvo samoubistvom brata od koga su kao „tragovi“ ostale sličice Zagora i Brus Lija po stanu, a zatim i smrću voljenog oca).
Nakon posete rodnom mestu, tokom koje je cela publika živnula, jer smo imali prvi kontakt sa humorom i „živim ljudima“ u vidu Aninog druga iz detinjstva, Joze, Ana prolazi neku vrstu katarze i shvata da više nema potrebe da krije svoju bolest, već pušta da njeni „tragovi“ slobodno govore. A i njena bol za ocem pravi pun krug i zaokružuje se u oproštaju na ljuljaškama ispred kuće u kojoj su živeli.
Sve ispričano bez ikakvih tragova drame (pun intended), pretenciozno i pseudo-poetično, da odglumi jednu filozofsko-antropološku analizu toga šta ostaje za nama. Nadam se da to neće biti i ovaj film.
OCENA: 2/10
Bonus video: Otvaranje Festa