5
Jedna od najvećih jugoslovenskih serija svih vremena obeležava 50 godina od početka snimanja, a njen nastavak „Povratak otpisanih“ 45 godina od početka emitovanja. Malo je televizijskih junaka koji su imali takvu popularnost u Jugoslaviji kao Tihi i Prle...
Na samom početku 1978. godine, 1. januara, počelo je prikazivanje serije „Povratak otpisanih“ nastavka čuvenih „Otpisanih“ koji su snimani tokom 1973. Obe sezone su imale po 13 epizoda, i obe su imale po jedan istoimeni film koji ih je pratio. Reditelj kompletnog serijala bio je Aleksandar Đorđević, scenario za „Otpisane“ su pisali Dragan Marković i Siniša Pavić, a u „Povratku otpisanih“ Pavića je zamenio Gordan Mihić. Dragan Marković je bio novinar i glavni i odgovorni urednik NIN-a. Tokom rata bio je zatočenik na „Banjici“, a po njegovoj knjizi „Zabranjeni život“ je i rađena serija koja je tokom decenija reprizirana bezbroj puta.
„Otpisani“ prate avanture ilegalaca u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, a čuvene junake Tihog i Prleta, glumili su, naravno, Voja Brajović i Dragan Nikolić. Pored njih dvojice, koji su zbog svojih uloga uživali ekstremnu popularnost u čitavoj Jugoslaviji, u sjajnoj glumačkoj ekipi bili su između ostalih i Pavle Vuisić, Zlata Petković, Stevo Žigon, Aleksandar Berček, Aljoša Vučković, Zlata Numanagić, Velimir Bata Živojinović, Milan Gutović i mnogi drugi.
– Nije bilo žive duše na ulicama kada se serija davala – kaže za Nova.rs Voja Brajović koji je bio ljubimac ženskog pola kao „lepuškasti“ Tihi.
On je tada imao samo 24 godine, i „Otpisani“ su obeležili njegovu karijeru koja traje već više od 50 godina.
– Radni naslov serije je bio „Petorica otpisanih“ zato što su svi glavni junaci trebali iz epizode u epizodu da poginu. Međutim, ekipa koja je vodila Radio televiziju Beograd, a to su tada bili ozbiljni ljudi, je videla da će to negativno da se odrazi na gledaoce, da će da budu jako razočarani, i onda su tražili da se promeni scenario i serija preinači u „Otpisane“. Prva sezona se snimala skoro tri godine i bila je crno-bela. Onda su videli da je to neviđena gledanost i krenuli su da rade nastavak – kaže Voja Brajović i dodaje:
– Popularnost koju smo imali nije povlačila bilo kakav standard ili udobnost. Tada su glumci bili slabo plaćeni, ja sam bio srećan da mogu da kupim frižider od serije. Igrali su veliki glumci, koji su se svi radovali što tu učestvuju. Ja mislim da nije bilo kolege koji nije želeo da bude deo serije.
„Tihi“ smatra da su ljudi voleli „Otpisane“ zato što su ih podsećali na vesterne.
– Zašto ljudi vole vesterne? Zato što pobeđuje dobro. A u našem serijalu je bila dodatno i jedna doza patriotizma, udruživanje u borbi protiv zla – zaključuje Brajović.
Ko može da zaboravi epizode fenomenalnog Bate Živojinovića kao četničkog komandira („A osetio si čvrsto!“), ili Aljoše Vučkovića kao Majora Gašpara („Pozdravite gospođu mamu“). Prelepa i nikad prežaljena Zlata Petković kao Marija, Stevo Žigon kao Kriger, Pavle Vujisić kao Joca („Je l to štos iz Minhena?“)… Sve su to nezaboravne role koje ćemo zauvek pamtiti.
Zlatko Crnogorac, saradnik dnevnog lista “Danas” i nedeljnika “Vreme” na temama TV kritike, kaže za Nova.rs da je početak 70-ih antologijski period nastanka četiri najbolje domaće serije ikada, uprkos aktuelnoj hiperprodukciji.
– Sve počinje sa Hetrihovim „Kuda idu divlje svinje“, potom sledi „Pozorište u kući“ Novaka Novaka i Televizije Beograd, a i iz njihovih dramaturgija će proisteći hibrid Dragana Markovića i Aleksandra Đorđevića – „Otpisani“ 1974, potom druga sezona kao „Povratak Otpisanih“. Između njih 1975. parkiraće se „Grlom u jagode“. „Otpisani“ i njihov tzv povratak nastali paralelno u epohi tzv srpskog „crnog talasa“, originalno izvorište zapravo pronalaze u kanonima američkog i francuskog kriminalističkog – policijskog noara, prožetog svojevrsnim prestoničkim žargonskim duhom i štos humorom bez ideološke partizanske rigidnosti – smatra Crnogorac.
On ističe da je Prle Dragana Nikolića baš kao i njegov potonji Flojd iz „Nacionalne klase“ celuloidni spomenik Beogradu, na način De Nirovog „Taksiste“ Njujorku.
– Pa čak ni klasični negativci Krsta Mišić (Vasilije Pantelić) i Kriger (Stevo Žigon) ne zazivaju zazor, već divljenje i poštovanje za ključ u kojima su odigrani. Baš kao i sve druge glavne uloge i pojedinačne epizode od Pavla Vuisića i Gidre Bojanića do Voje Brajovića i Zlate Petković. Štaviše prva filmska epizoda druge sezone kao klasični road movie sa svim insertovanim likovima i profilima (Lane Gutović, Žiža Stojanović, Bata Živojinović, Predrag Tasovac, Vladimir Popović, Aljoša Vučković, Toma Kuruzović i dr) nimalo ne zaostaje za drugim takvim žanrovskim istovetnim ostvarenjem „Ko to tamo peva“, decenijama tretiranim kao najbolji srpski film ikad – zaključuje Crnogorac.
Kuriozitet je da je čak 15 glumaca koji su se pojavili u „Otpisanima“, u „Povratku otpisanih“ tumačilo neke druge uloge. Među njima su: Žarko Radić, Zlata Numanagić, Bogoljub Petrović, Svetlana Bojković, Mladen Nedeljković, Stevan Minja, Ramiz Sekić, Ljiljana Sedlar, Tatjana Lukjanova, Eugen Verber, Ljubica Ković, Vesna Pećanac, Milan Puzić i Ivo Jakšić.
Od početka poslednjeg krvavog jugoslovenskog rata 1991, serija nikada nije reprizirana u Hrvatskoj. Međutim, to ne znači da se veliki broj ljudi tamo ne seća sa nostalgijom zgoda i nezgoda beogradskih ilegalaca. Među njima je i zagrebački novinar i publicista Boris Rašeta, koji smatra da „Otpisani“ danas izgledaju samo kao bajke starih vremena, pa će „biti jako zanimljivo videti kako će ih prihvatiti generacije koje nisu odrasle pod Titovom slikom“.
– Mislim da je divno kad deca rastu verujući da u svetu postoji jedno carstvo, u kojem caruje drugarstvo. Ja sam odrastao u takvom svetu, ranih sedamdesetih – i to je bila idila. Nimalo ne zavidim generacijama koje dolaze, i čekaju nove godine na plus 15 stepeni, ali još im manje zavidim na tome što neće odrastati u utopiji u kojoj smo mi odrastali – kaže on i dodaje:
– Tihi, Prle, Marija, Kriger, svi drugi likovi, i ona genijalna muzika Milivoja Miće Mrkovića, ravna delima Morikonea ili Nina Rote, ta muzika iz koje progovara drama, davali su u detinjstvu uverenje da postoje junaci, borci za pravdu, da postoji pravda, da žrtva ima smisla, da je moguć bolji svet. Isto to nalazio sam u Vajatu Erpu, Doku Holideju, Teksu Vileru, Velikom Bleku, „Orlovima koji rano lete“, „Sutjesci“, „Neretvi“… Čelično sam oblikovan tim vremenom i nikad se iz njega neću izvući, a što sam stariji, to manje imam i želje za tim. Bilo je lepo, a sećanje vam niko ne može uzeti – zaključuje setno Rašeta.
Pomenuta glavna muzička tema kompozitora Milivoja Miće Markovića, doživela je tokom godina kultni status i veliku popularnost, postala je klasik za sva vremena. Obrađivali su je trubači, Filharmonija, ali i vrhunski DJ-evi. Malo je ljudi koji se ne naježe kada čuju početne taktove ovog remek-dela, koje je neizostavni deo jedne velike serije koja je obeležila živote brojnih generacija.
Bonus video: Snimanje filma Munje 2
